U mestu Vezen, nedaleko od Nefelsa u Švajcarskoj, Borislav Vidaković (37) u svojoj radionici tka i šije narodne nošnje iz svih krajeva bivše Jugoslavije. Ali, radi to na tradicionalni, starinski način, kakav su radile još naše bake. Drveni razboj teško se može više naći u kućama i u domovini, a kamoli u tuđini.
– Narodi srednjeg veka, posebno slobodni narodi, u procesu etnogeneze, više ili manje značaja pridavali su svojoj nošnji (nacionalnoj odori). Nošnja je bila važan segment spoljne identifikacije. Ona je bila znak raspoznavanja, oličenje nacionalnog identiteta, oličenje socijalnog ili društvenog statusa… – priča naš sagovornik. – Od detinjstva sam zavoleo ovaj zanat. Učiteljica u tom poslu bila je moja baka, koja me je svemu naučila. Volim da šijem nošnje, to je moj hobi, iako nemam velike zarade od tog posla, sa zadovoljstvom ga radim i radiću dokle god budem mogao. Mnogo vremena valja utrošiti da se izradi jedna nošnja u njenom originalu, baš onako kako je nekada izgledala.
Ističe da radi i zbog toga da bi i na ovaj način sačuvao naš identitet i tradiciju koja nam je ostavljena u amanet od naših predaka.
Folkloraš i koreograf
Kaže da je od malih nogu vezan za folklor i nošnje i da je od prvog razreda osnovne škole igrao u svom rodnom mestu Vrbački Lipik (opština Odžak) u KUD-u „27. jul“. Sa 16 godina došao je u Švajcarsku, kod roditelja koji su tu živeli, a danas sa setom priča da u rodnoj Bosni nema više rodbine, jer ih je rat rasejao po celom svetu. Dolaskom u Švajcarsku, vremenom se uključio u KUD „Mladost“ u Nestalu, u kome i danas igra i pravi im nošnje, a postavio im je i koreografiju „Igre iz Bosanske posavine“. U tkanju mu pomaže i strina Stojanka.
– LJudi se ponose mnogim stvarima – nastavlja Vidaković – a ja se dičim svojim hobijem, jer kultura odevanja zauzima posebno mesto u čovekovom životu, i ona se nekada ogledala u narodnoj nošnji koja je bila bogato izvezena, nakićena i karakteristična za kraj iz koga potiče. I danas, a i pre mnogo godina, oblačenje je povezano sa ličnim i društvenim karakteristikama svakog pojedinca i može se proučavati sa raznih aspekata. Naše narodne nošnje su karakteristične po mnogo čemu. To saznajem i vidim kada jednom godišnje u „mom“ selu Vezenu, bude vašar, a ja na štand iznesem i nošnje, koje nastaju u mojoj radionici – objašnjava Vidaković.
Dive se Švajcarci i drugi putnici namernici, koji svraćaju na njegov štand, lepoti, raznolikim bojama nošnji i nakitu. U najskuplje nošnje svakako spada crnogorska, a razlog tome je predivni zlatovez. One su izrađene od najkvalitetnijeg i najskupljeg materijala za izradu.
– Kada na štand iznesem i neku drugu tkanu stvar, bilo da je to neki peškir, pojas ili neka druga sitnica, sve se rasproda u isti mah. A meni milo – veli Borislav – i to ne zbog moje zarade, nego što im se dopada ono što stvaram. Vole Švajcarci ono što je unikatno i što je ručno izrađeno. Umeju to da cene – objašnjava Vidaković.
– Moju ljubav i posvećenost tkanju, nošnjama i folkloru ne znam ni sebi da objasnim. Ona je valjda u meni, i stalno me potiče da stvaram i radim. Vidite ove razboje. U mom rodnom kraju to zovu natra, a u Bosanskoj Krajini tara. Jedan sam i sam napravio. Kad sednem za razboj, za mene je kao nekome kad sedne da svira klavir. Opusti me taj rad i zaboravim sve brige koje imam.
