LANCI O VRATU SIROMAŠNIH
• Sledećih godina radićemo, tvrde stručnjaci, samo da bismo vraćali dugove, ili još gore, uzimaćemo nove kredite da bismo otplatili stare kamate
Srbija je na putu da postigne novi aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom, težak tri milijarde evra, čime bi se ukupna zaduženost matice povećala na 29 milijardi dolara. Od toga država duguje 9,2 milijarde, dok ostatak predstavljaju zaduženja privatnih kompanija i banaka. Dočekano kao spasonosno rešenje za ublažavanje recesije, dobijanje novca od MMF-a, pokrenulo je i pitanja dužničke krize koja Srbiji ozbiljno preti.
• Samo ove godine Srbija inostranim kreditorima treba da otplati 5,2 milijarde dolara. Premda se nalazi u kategoriji srednje zaduženih država (prema kategorizaciji Svetske banke), opasnost od nedostatka likvidnosti je velika jer su srpske vlasti sa velikim novcem uradile veoma malo u pokretanju proizvodnje. Prema rečima Vladimira Gligorova iz Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije, Vlada nije uspela da ponudi odgovor šta će se desiti posle tri godine, koliko traja „stendbaj“ aranžman sa Fondom. Država računa da će kriza proći i da će privreda opet moći da se kreditira iz inostranstva, ali je to neizvesno. Stoga, pojedini stručnjaci predviđaju da će Srbiji faliti još novca od MMF-a, što znači opet novo zaduživanje.
Argentinski scenario
Argentina je 1983. krenula u reforme pod patronatom MMF-a. Ušlo se u brzu privatizaciju, ali kobno je bilo fiksiranje kursa pezosa prema dolaru u odnosu 1:1. Nerealan kurs, koji je obilato podržavao MMF, podstakao je Argentinu da se zadužuje u inostranstvu. Nezaposlenost je rasla, država živela od kredita i privredni sistem se slomio. U decembru 2001. investitori su otišli, građani krenuli da povlače novac iz banaka, a država je devizne račune prevela u obezvređene pezose. Usledile su demonstracije, a predsednik De la Rua podnosi ostavku. U naredne dve nedelje Argentina je promenila pet predsednika. Prilike su se stabilizovale tek 2003. izborom Nestora Kirhnera, koji je pokrenuo bolne reforme, naterao MMF na reprogram dugova, ali je dve godine kasnije ipak morao da proda polovinu deviznih rezervi kako bi se zemlja razdužila.
– Reforme u Srbiji za poslednjih osam godina su imale sistemsku grešku i mi bismo u krizu upali i bez svetske recesije. Koncept neoliberalnog kapitalizma za nas nije dobar, jer smo zaduživanjem kod MMF-a i Svetske banke zanemarili unutrašnju industriju kao nosioca privrede, dok smo uvozili jeftino – smatra srpski ekonomista Mlađan Kovačević, koji ističe da ogroman uvoz i gušenje domaće proizvodnje dovodi državu u opasnost od nemogućnosti servisiranja spoljnih obaveza, kao i da Srbiji ozbiljno preti finansijski krah, poput onog koji se dogodio Argentini, Meksiku ili Rusiji.
• Prema Kovačevićevim rečima, od 2001. u Srbiju je, po raznim osnovama, ušlo 62 milijarde dolara, ali privreda nije značajno pokrenuta, već se stalno oslanjala na zaduživanja i povećavanje javne potrošnje. „Ove godine nam je društveni proizvod manji za 10 odsto i veoma je moguće da nam se dogodi slom javnih finansija i takozvani „argentinski scenario“. Mislim da smo rizično zadužena zemljai postavlja se pitanje kako ćemo servisirati dugove, a pritom se dodatno zadužujemo – ističe prof. Kovačević, koji nije u potpunosti protiv saradnje sa MMF-om, ali poziva na oprez i odgovorniju politiku Vlade.
U božje uši
Profesor na Tokijskom univerzitetu i ovogodišnji kandidat za Nobelovu nagradu Kacuhito Ivai smatra da Srbija neće bankrotirati: „Sreća Srbije je što je zakasnila i što se otvorila prema svetu tek pre desetak godina, tako da je sad u prednosti, jer nije u toj meri zavisna od finansijskog sektora. U Srbiji je potrebno samo povratiti poverenje u hartije od vrednosti, u ekonomiju, kao i u to da se može normalno živeti i raditi“, rekao je Ivai i ocenio da je zaduživanje Srbije kod MMF-a dobar potez države.
– U konceptu MMF-a i Svetske banke ima pozitivnih elemenata, ali treba naći meru između poteza naše Vlade i zahteva tih instituciji. Niti je dobro da mi radimo šta hoćemo, niti je poželjno da bespogovorno slušamo instrukcije MMF-a i od njih potpuno zavisimo – smatra Kovačević i upozorava da kad spoljni dugovi narastu, a devizne rezerve se bitno smanje, neće više biti načina da se brani nacionalna valuta, a to je posebno rizično za sva zaduženja u devizama, jer se neće moći otplaćivati.
• MMF jeste zasnovan na liberalnom kapitalizmu i u istoriji je bilo mnogo slučajeva da je ta organizacija odvela neke zemlje i u bankrotstvo. Za to, naravno, nije kriv samo MMF, već i vlade koje uzimaju novac, ali ga ne ulažu u pokretanje proizvodnje, već za stabilizaciju nacionalnih valuta, deviznih rezervi i reformu ekonomije po neoliberalnom konceptu. Sa takvim pristupom je dužnička kriza gotovo neizbežna i Srbiju upravo vreba slična opasnost.
– Da je država štedela u prethodnom periodu i vodila disciplinovanu fiskalnu politiku ne bi joj bio potreban aranžman sa MMF-om. Da je nekoliko desetina milijardi evra upotrebljeno za infrastrukturu, danas bi bili atraktivni i za domaće i za strane investitore i naš bi položaj bio drugačiji – tvrdi ekonomista Danijel Cvjetićanin i dodaje da nisu krivi građani zbog neštedljivosti, jer ih je upravo vlast stalno podsticala na prekomernu potrošnju.
• Srbija je već bankrotirala, ali vlast to neće da objavi, tvrdi makroekonomista Branko Dragaš otkrivajući da je sa svojom grupacijom Balkan biznis centar, blagovremeno upozoravao srpsku vlast da će uz slepo priklanjanje MMF-u naša zemlja na kraju ekonomski propasti.“Mi smo u provaliji u koju su nas gurnule birokrate MMF-a. Slično su uradili ’95. godine u Meksiku, ’97 u Aziji, odnosno Tajvanu, Tajlandu, a avgusta ’98 u Rusiji i Argentini. Izlaz ipak postoji! Zalažem se za takozvani argentinski scenario, narod na ulice, da oborimo vladu! Građani moraju da stanu u prve redove, bez političara, i da se pobune protiv novih nameta. I da ne dozvole MMF-u da se opet pojavi kao spasilac – poručuje Dragaš.
• I dok jedni stručnjaci podržavaju pomoć MMF-a, a drugi su protiv, svi zajedno slažu se da društvo koje ima veću potrošnju od proizvodnje, veće investicije od domaće štednje, negativni platni bilans, disbalans između zaposlenih i nezaposlenih i između penzionera i zaposlenih, ne može na duži rok da bude stabilno. A, to je upravo današnja slika Srbije.
