Mihajlo Avramovic (70) punih 39 godina živi u Kicineru, u Kanadi, ali nikada nije zaboravio rodno selo Glibovac kod Smederevske Palanke.
Iz voljene Šumadije pobegao je davne 1963. godine, kao politicki emigrant i nikada se nije vracao. – Komunistickim vlastima nikada nisam verovao, a ne verujem ni ovima danas, tako da i ne mislim da se vracam – kaže deda Avram, kako ga poznanici u Kicineru zovu.
Za ove blizu cetiri decenije emigrantskog života, Mihajlo Avramovic je na vlastitoj koži iskusio sve nepravde ovog sveta. O njegovom putešestviju mogao bi i roman da se napiše. Možda u njegovom teškom životu, prepunom iskušenja i patnji, treba i tražiti uzroke zbog kojih je ovaj mašinac po obrazovanju krenuo u istraživacki put u oblasti medicine. Avramovic, naime, tvrdi da je sastavio lek od prirodnih supstanci koji uspešno leci mnoge bolesti. I zvanicno je od kanadskih zdravstvenih ustanova dobio „zeleno svetlo“ za proizvodnju i promet ovog leka.
Ipak, podimo redom, onako kako nam je iznosio svoja secanja.
– U Glibovcu se živelo sirotinjski, nas puna kuca, a ni hektar zemlje. Nakon završene osnovne škole, 1945. pune dve godine sedeo sam kod kuce, jer otac nije imao para da me dalje školuje. Onda su 1947. otvoreni takozvani internati za besplatno školovanje i ja sam tu za tri godine završio zanat za bravara i varioca.
Bekstvo iz otadžbine
Sledi odsluženje vojnog roka (V.P. 3920/56), onda prvo zaposlenje u preduzecu „Dragoslav đordevic Goša“ (ranije „Jesenica“). Po pozivu tadašnjeg generalnog direktora Milana Miletica prelazi zatim u pribojski FAP. Tu završava školu za pogonskog inženjera. Bio je cenjen strucnjak, stanovao u samackom hotelu, daleko od Glibovca i porodice. Uspešnu karijeru prekinula je bolest bubrega. Morao je hitno u bolnicu.
– U užickoj bolnici u Krcagovu lecen sam, ali tako reci, bezuspešno. Tada mi doktor specijalista Veselin Marinkovic, ali u poverenju, uz molbu da o tome cutim, rece da ce me povezati sa nekim ljudima koji prirodnim lekovima lece bubrege.
Izlecio je na taj nacin svoju bolest, ali se i trajno zainteresovao za ovu oblast. Životni put ga je dalje odveo u Zagreb, Bihac, Ripanj, pa ponovo u Smederevsku Palanku.
– Radio sam prakticno sedam dana u nedelji, a tražio sam i od drugih da predano rade. Medutim, komunistickim vlastima se to nije dopadalo (nikada nisam bio clan te partije) pa su me proglasili antikomunistom. To je bio i glavni razlog što sam 1963. godine, tada sa zvanicnim pasošem one Jugoslavije, otišao na rad u Francusku.
Secanje na Glibovac
Svoje najbliže Mihajlo je doveo u Kanadu. Sin Rade živi u Kicineru, kcerka Milena u Oukvilu, a brat Živomir u Nijagari. Supruga Mila umrla je pre tri godine. Sahranjena je na miltonskom groblju.
Za rodni Glibovac, kako sama kaže, vežu ga samo grobovi: majke Slavne, koju su Nemci 1944. ubili pred njegovim ocima, i oca Dobrosava, koji je umro 1978. U Srbiji je umrla i njegova starija sestra Živanka.
Odatle odlazim u Austriju, u Bec, i kao vec afirmisani strucnjak zapošljavam se u fabrici za proizvodnju kamiona i autobusa. Povezujem se sa „Ravnogorcem“ u Becu, ogrankom Srpske narodne obnove, i te iste godine dolazim kuci na odmor. Hapse me u Glibovcu, ispituju, prebijaju, oduzimaju pasoš… Izlazim iz zatvora sa zaprecenih osamnćst godina robije. Secam se, branili su me advokati Fila Filota i Isak Levi. Ne daju mi posao. Donosim konacnu odluku – bežati iz zemlje po bilo koju cenu.
Sa lažnim pasošem i novom „facom“ prešao je kod Sežane granicu i obreo se u Trstu. Odatle je devet dana i deset noci pešacio do mesta Venti Milje na italijansko-francuskoj granici. Sa lažnim papirima prelazi i tu granicu, onda avionom leti na Korziku, gde ga na zahtev jugoslovenskih vlasti hapsi Interpol. Medutim, kao politicki emigrant dobija francuski azil i prave papire, a od jugoslovenskog konzulata u Marselju „cestitku“ da mu se zabranjuje povratak u zemlju, što podrazumeva i gubitakdržavljanstva.
U Francuskoj dobija emigrantski pasoš i 1968. godine – pravac obecana zemlja – Kanada. Radi i po 16 sati dnevno (osam plus osam u dve kompanije), zatim se zapošljava u dobroj kompaniji „Bad“, pa opet rad i samo rad, sve do invalidske, a kasnije i starosne penzije. U meduvremenu je osnovao sopstvenu firmu „Avrammetal“, u kojoj je danas savetnik sinu Radu.
Saradnja sa fakultetima
Nikada ga, medutim, nije napustila volja za traganjem u oblasti prirodnog lecenja ljudi.
– Kao travar saradivao sam sa mnogim medicinskim fakultetima u svetu (Pariz, Moskva, Beograd, Toronto). Od zvanicnih kanadskih zdravstvenih institucija dobio sam 1995. godine odobrenje za proizvodnju i prodaju leka pod šifrovanim nazivom „A-L 35oo G TIBET“.
Lek, tvrdim, uspešno leci bolesti jetre, pluca i bubrega, infarkt srca, moždani udar, sklerozu i trombozu krvi. Osvežava organizam, ali…
U cemu je, onda, problem?
– Od nadležnih institucija dobio sam adrese proizvodaca lekova. Svi žele da lek proizvode, ali pod svojim imenom, a to je za mene krada. Zato bih želeo da mi se javi neki sponzor, „naše gore list“, koji bi poceo proizvodnju ovog leka pod mojim imenom. A posebno bih želeo da ovaj lek pod povoljnim uslovima pocne da se koristi u otadžbini.
