Kriza, kriza, e, pa šta je, ne boji se ko ima ideju!
Ovo, kroz široki osmeh, poručuje Parižanin Jevrem Dimitrijević, ili kako ga u Francuskoj zovu Žerom Dimitri, i nakrivi kapu „titovku“:
– Ja sam jedini čovek na svetu koji je profitirao od svetske krize. Odzvonilo je kapitalizmu, živeo komunizam! Ali, da se razumemo: nikad nisam bio član nijedne političke stranke, moja jedina partija je Srbija. Ipak, jedina stvar koju sam u životu ukrao bila je „titovka“. Sada mi ona donosi veliku zaradu. Služio sam vojni rok 1951. U trenutku kada sam se u Rijeci demobilisao, ukradem i prokrijumčarim „titovku“, kapu sa petokrakom. Od tada je uvek nosim sa sobom.
Dođe Jevrem do današnjih dana, tačnije, do oktobra 2008.
– U Bijaricu, mondenskom letovalištu, decenijama imam foto-radnju, tamo provodim šest meseci, a ostatak godine sam u Parizu, trošim zarađeno.
Rat protiv bele kuge
Jevrem je svojim „škljocanjem“ ovekovečio sve dosadašnje srpske mitinge u Francuskoj. Kosovo mu je rana na duši, a na sve strane propagira rat beloj kugi u Srbiji. Predsedniku Borisu Tadiću zamera što se priklanja Americi i Evropi koji su nas 1999. bombardovali, a i naoružavali Hrvate, Bosance i Šiptare.
– Kako je moguće da neko ko je srpskog roda bude na njihovoj strani? Vladika Velimirović je rekao da „Srbi ako trebaju da biraju između Rusije i Zapada, neka izaberu Rusiju, a oni koji izaberu Zapad neka se leče što pre, da ne bi zarazili narod“. Nikolaju Velimirovića niko ne može tretirati kao komunistu, iako kažu da su svi koji su protiv Zapada – komunisti.
Deset dana pre povratka u Pariz čujem na radiju kako predsednici Sarkozi i Buš kažu da je kapitalizam mrtav. Neko je dodao: „Živeo komunizam“. A u radnji, na stolu, ispred mene – „titovka“. Odmah je stavim na glavu, izađem na ulicu, kad prolaznici počeše da mi aplaudiraju. Uđem u hotel „Palas“, mesto gde odsedaju svetski milijarderi. Kažem sebi: „Sada ću da im uzmem pare.“ I šta se dešava. Ne tražim ja njih, već me oni vuku za rukav. Traže me i žele da ih fotografišem sa „titovkom“. Za tih deset dana sam zaradio više nego za celo leto. Žao mi je što se toga nisam ranije setio jer je „titovka“ sa mnom duže od 50 godina. U maju se opet vraćam u Bijaric, neću je skidati sa glave.
Kako Jevrem voli da priča, prilikom svakog fotografisanja započinjao je i razgovor.
– Svi moji „klijenti“ su se složili su se da je kapitalizmu odzvonilo i da mu je jedina zamena komunizam. Pratim štampu, pišu da se knjige Marksa i Lenjina u celom svetu prodaju više nego ikada do sada. Eto,u to se uklopih i ja. Dakle, živeo komunizam!
Jevrem je iz Surdulice, tvrdi, „najlepšeg grada na svetu“. Žitelj Francuske je od 1954. Ovako se predstavlja:
Zaljubljen u Dragu Mašin
– Kraljica Natalija Obrenović je živela u Bijaricu, a moja stvarna neugasiva ljubav je njena prva dama, posle kraljica Draga. Tačno je, bila je udata za njenog sina kralja Aleksandra Obrenovića, meni to ne smeta. Voleo sam je i volim. Kažu mi da fantaziram, da je to moja opsesija. Volim je, a imam sreću da moja supruga Francuskinja nije ljubomorna. Redovno posećujem Natalijin grob u Lardiju, položim njene obožavane žute ljubičice, često prođem i pokraj kuće gde je stanovala u Parizu (11 rue Royal). Kad god dođem u Beograd, položim cveće u kripti Sv. Marka, tu mi Dragu čuva prota Sava Popović. Tu sam stavio i spomen-tablu: „LJubavnici iz Bijarica koje ni smrt nije mogla da razdvoji“. Vidite, nisam ja ljubomoran na kralja Aleksandra – razotkriva Jevrem.
– Tri godine sam u Beogradu studirao građevinu, a na Sorboni četiri godine matematiku, fiziku i hemiju. Tri godine sam bio na Visokoj školi za inženjere, a kao glumac igrao sam u 15 francuskih filmova, evo, imam sve kasete. Ta snimanja su bila veoma naporna. Na primer, usred leta, na 40 stepeni, nosio sam šinjel. Nisam prokuvao, već procvrčao. Napustio sam glumu i bacio se na fotografiju. U Parizu sam šest godina imao foto-radnju, a sezonski, tokom leta, išao na Azurnu obalu. Konačno, 1964. godine Bijaric i Sen Žen de Luis postaju moje baze.
Jevrem je harizmatična ličnost, zrači radošću, što privlači ljude.
– Nedavno je u Bijaricu, za TV3, vršena anketa. Na pitanje novinara „Šta ako se Dimitri kandiduje za gradonačelnika?“, 99 odsto stanovnika odgovorilo je da bi glasalo za mene. Onda taj isti novinar ode do gradonačelnika Borotra, saopšti mu stav građana, a on kroz osmeh odgovori: „NJemu ne treba da bude gradonačelnik, on je kralj Bijarica, i to zauvek, a gradonačelnik jesamo pet godina“. A, iskreno, nikad ne bih pristao da u Francuskoj budem gradonačelnik, zato što kroz mene teče srpska krv i što imam dostojanstvo.
Kolika je popularnost našeg Jevrema, Srbina od glave do pete, koji bi u borbi za istinu protivniku i „oči iskopao“, potvrđuje tekst o Bijaricu ili tačnije o Jevremu, objavljen 31. avgusta 2008. godine u najtiražnijem američkom dnevniku „NJujork tajms“.
– Došli reporteri u „gnezdo“ gde leškare najbogatiji i najpoznatiji ljudi na svetu i to da posete moju radnju „Bijaric Holivud foto“. U reportaži me nazvaše „institucijom u Bijaricu“, odštampali adresu i telefon radnje, moj sajt, dovoljno je da pritisneš dugme i direktno me dobiješ. Na sajtu, koji ima 500 stranica, već sam sakupio 9.690 ulaza. A znate li šta mi je od svega najdraže? Triptih koji sam uradio na temu tri najvoljenija i najlepša grada: Bijaric, Pariz i Beograd. U Istorijskom muzeju u Beogradu priredili su mi tu izložbu, obišli je i brojni akademici. Sada me NJujork zove da u to uključim i njihov grad, sve mi plaćaju, put, boravak. I to ozbiljno. A ja nikako da se odlučim. U stvari, imam jedan uslov, a to je: pošto su nam Amerikanci napravili mnogo zla – neka nam se izvine.
A što Jevrem voli fotoaparate!
– Imam ih 50. Proglasili me i svetskim rekorderom. Dnevno „ispucam“ po 150 filmova od 36 snimaka. Naravno, ne kupe svi fotografiju, po sliku ih dođe samo 10 odsto, ali se i s tim dobro zaradi. Evo, imam tri stana i dve garsonjere u Parizu i Bijaricu. Stan u Bijaricu pretvorio sam u Muzej, a tu su mi dolazili današnji ministar unutrašnjih poslova Francuske Mišel Alio Mario sa kojom sam veliki prijatelj i koja mi je 1999, kad su nas zasipale NATO bombe, predložila da se Bijaric pobratimi sa Surdulicom. Pa, Alen Žipe, Nikola Sarkozi i bivša mu supruga Sesil, nekadašnji ministar Pjer Moskovici, u stan u Parizu dolazili su mi Darko Ribnikar, Kosta Hristić, Komnen Bećirović, Nada Perišić, Slobodan Šoja, Simonida Milić, ministar Frank Borotra i nebrojeni drugi…
Važno je reći da Jevrem ne hoda među oblacima:
– Sebe ne smatram fotografom, ja sam inženjer, ali na fotografiji zaradim deset puta više. Tu me drže i kontakti sa ljudima, to jeuvek pogonsko gorivo.
A i kako da ostanem ravnodušan kada mi „NJujork tajms“ posveti tekst, u kojem napišu da „niko ne bi smeo da napusti Bijaric pre nego sretne Žeroma Dimitrija, on je Srbin koji je izgradio reputaciju slikajući čuvene kraljevske familije u zlatno doba Bijarica šezdesetih godina“. Ili, francuski izdavač „Atlantik“ namerava da moj sajt (www.geocities.com/jeromdimitri) pretvori u knjigu. Jeste, pucam od zadovoljstva.
– Uzgred, hteo bih nešto da rasvetlim. Kršten sam, do petnaeste godine dva puta nedeljno sam u Surdulici išao u crkvu, sve dok mi deda Sreban nije dao Bibliju da pročitam. Prostudiram je od A do Z, pa dođem do zaključka da osoba koja temeljito pročita Bibliju ne može da veruje u tog Boga. I tad postajem ateista. Da se razumemo, nisam ja za Tita. Slagao sam se s onim što je uradio do 1945, a sve je posle upropastio, za mene on uopšte nije komunista. Godine 1953. sam iz Jugoslavije, preko planine Karavanke i Austrije, pobegao zbog Tita, 30 godina nisam ušao umaticu govoreći: „Dok je Tita, ne vraćam se u Jugoslaviju“. I, evo, sada mi njegova „titovka“ sreću deli.
Toliko o Jevremu, čoveku krajnje neobičnog života iz kojeg prenosimo samo mali deo. A, tek kad se Jevrem raspriča!
