Možete li da zamislite,
poštovani čitaoci, fudbalera svetskog glasa koji po povratku sa utakmice ili napornog treninga, otvara stranicu Humanitarnog mosta i svaku priču pročita od početka do kraja? Ima 33 godine, igra u Sevilji i za reprezentaciju Srbije. NJegova zvezda na sportskom nebu dugo već sija punim sjajem. Ali, ni život na zapadu, ni uspeh na travnatom terenu, ni materijalna sigurnost, ni popularnost, nisu ogrubeli toplu slovensku dušu junaka naše današnje priče.
Nećemo vas dalje držati u neizvesnosti. NJegovi ime je Ivica Dragutinović i nedavno se javio novinarima beogradskog Dopisništva „Vesti“.
– Kažite mi, molim vas, kako bih mogao da pomognem 16-godišnjem Ognjenu Dragojeviću iz Laktaša, koji je trenutno na lečenju u Liježu? – pitao je Ivica Dragutinović, nekada fudbaler i u ovom belgijskom gradu.
Kako nemamo često priliku da porodicu Humanitarnog mosta širimo ličnostima iz javnog života, koje pune novinske stupce nekih drugih rubrika, pomalo zbunjeno smo odgovorili:
Ponos i zahvalnost
– Mama, pa Ivica Dragutinović je naš čačani!- rekao je majci Stefan Glišović, a na na njeno iznenađenje, objasnio je:
– Igrao je za FK Borac. Bože, drugovi mi neće verovati da mi je on pomogao!
I oduševljenju Igora Dundića nije bilo kraja. Fudbal je njegov omiljeni sport, a saznanje da mu je jedan fudbalski as pomogao, vratilo mu je samopoštovanje, kaže zahvalna majka Mileva.
– čitaoci „Vesti“ već su učinili sve što je moguće za ovog mladića, stradalog u saobraćajnoj nesreći. Prikupljeno je skoro dvostruko više novca od potrebnog za bolničko lečenje koje bi trebalo da ga iz „budne kome“ vrati u stanje pune svesti.
– A šta je sa Aleksandrom Smukovim? Da li su obezbeđena sredstva za njegov boravak u Esenu? Da li joj uvek učenici Ekonomske škole u čačku vode akciju za svog druga Stefana Lazića, obolelog od karcinoma…?
Pre nego što smo uspeli da odgovorimo na sva pitanja koja su se sustizala, naš sagovornik nas je prekinuo predlogom:
– Ako vam nije teško, pošaljite mi faksom predlog kome je u ovom času pomoć najpotrebnija. Sve priče na Humanitarnom mostu toliko su potresne da prosto nisam u stanju nikog da izdvojim.
Tako smo se i mi, novinari ove rubrike, našli pred velikom moralnom dilemom. Koga predložiti, a o drugog se ne ogrešiti? Odlučilo na kompromisno rešenje.
Ivici Dragutinoviću poslali smo četiri predloga. Iz telefonskog razgovora bilo je kristalno jasno da tok lečenja četvorogodišnjeg Aleksandra Smukova iz Dobrinaca kod Rume, kome su oba oka izvađena zbog malignog tumora pomno prati, pitajući se, kao i mnogi drugi naši čitaoci, čije grehe Smukovi ispaštaju jer već imaju dve invalidne ćerke bliznakinje. Zato se ovaj mališan našao na vrhu liste. Odmah iza njega bio je 15-godišnji Stefan Lazović kome su drugari, zajedno sa profesorima, roditeljima i sugrađanima, prilupili oko 40.000 evra. Dečak je operisan u Beču, ostao je bez noge, ali opaka bolest još nije u potpunosti pobeđena. Slede hemioterapije i zračenja, kojima se broj još ne zna, kontrole, a za sve to potrebno je najmanje 10.000 evra. Ta suma nedostižna je za većinu čačana, a posebnu za Stefanovu samohranu majku Vanju. I tako su se učenici Ekonomske škole ponovo digli na noge i dok se Stefan oporavlja od operacije i navikava na misao da nikada više neće potrčati za loptom do gola ili koša, oni akciju nastavljaju tamo gde su stali, kad su ga u Austriju ispratili.
Zajedno možemo više
Od namere da ostane anoniman Ivica Dragutinovići odustao je posle našeg uveravanja da će njegovo ime pročitati mnogi sportisti u inostranstvu i da će bar neki od njih poželeti da se uključe u najhumaniju porodicu dijaspore.
– Ako bude tako, biću presrećan. Ako se mi udružimo u dobročinstvu, biće mnogo manje bola, gladi, patnje… – rekao je Ivica Dragutinović, naglasivši da će njegovih donacija biti i ubuduće.
Listu predloga nastavili smo tragičnim junacima tek započetih akcija za koje nismo bili sigurni da se Ivica Dragutinović „srodio“ sa njihovim sudbinama, da su njihovi problemi postali i za njega mora.
Upravo tih dana u „Vestima“ se ponovo pojavila priča o porodici Vukomira Tomovića iz Novog Pazara koja ima dva odrasla nepokretna, sina 33-godišnjeg Predraga i deset godina mlađeg Ivana, ali i da je Vukomirova petogodišnja unučica Katarina nasledila bolest stričeva. Dve godine ranije naši čitaoci nesebično su pomagali ovim nesrećnicima, a radost delili sa njima kada im je opština omogućila da iz Pasjeg Potoka, svog rodnog sela, pređu u varoš kako otac ne bi sinove nosio na leđima kod lekara. Međutim, od obećane kuće, za koju su založili svu svoju skromnu imovinu, nema ništa. Plac je određen, ali kamen temeljac nije položen. Opštinske vlasti prestale su da plaćaju i iznajmljeni stan u koji je Tomoviće smestila.
Posledni predlog upućen u Sevilju nosio je apel za pomoć 27-godišnjem Igoru Dundiću iz Bratunca, stradalom u saobraćajnoj nesreći, koji je za operaciju u Rusiji, za koju mu nedostaje 10.000 evra, uhvatio kao davljenik za slamku. Ona je njegova poslednja nada da će ponovo stati na svoje noge.
Odgovor na naše predloge bila je donacija od 4.000 evra. Iako narodna poslovica kaže da od goreg uvek ima gore, Ivica Dragutinović nije se njome rukovodio. Između četiri zla bilo mu je nemoguće izdvojiti najveće, pa je po 1.000 evra odmah prosleđeno Glišovićima, Tomovićima i Dundićima. Jedino donacija namenjena Aleksandru Smukovu, koji je na hemioterapiji u novosadskoj bolnici, biće naknadno uručena.
I na kraju, ako bismo u najkraćem pokušali da sažmemo ono što su ovi nevoljnici rekli, bila bi to njihova želja da se nesreća koju nose preobrazi u sreću i da je oni od sveg srca poklone svom dobrotvoru, kako bi zvezda, upravo rođena na humanitarnom nebu, sijala istim sjajem kao na sportskom.
Kamen temeljac
– Od do dosadašnjih donacija, uzmem dnevno 10 ili 20 evra za tekuće potrebe. Ovih 1.000 evra „uzidaću“ u temelje kuće. Važno je počnem, a onda ću nekako ozidati dve prostorije, da se ne nađemo pod vedrim nebom- rekao je zahvalni Vukomir Tomović.
