Da li je ekonomska kriza sa kojom se Srbija danas suočava sopstvene proizvodnje ili je samo posledica svega onoga što se na ekonomskom planu događa u svetu? Hoće li novi porezi i nameti koji se najavljuju u Srbiji diskreditovati demokratiju i kapitalizam u očima prosečnog građanina ove zemlje, dovesti do porasta antizapadnih osećanja, možda čak i do privida da je sve bila prevara?
Nesumnjivo, sadašnja kriza u Srbiji ima svoje političke i ekonomske uzroke. Politički deo proističe iz nesposobnosti Srbije da stvori jedan vitalni administrativni sistem umesto nekada jednopartijskog režima koji je dugo vladao, a posle višestranačja koje se pretvorilo u partitokratiju feudalnog tipa.S druge strane, opšti nacionalni konsenzus postoji verovatno samo oko Kosova, o svim drugim političkim pitanjima takvog konsenzusa i nema. To dodatno ugrožava efikasnost vlade, ministri na čelu ministarstava primarno odgovaraju svojim političkim strankama, predsednik vlade ne može da smeni bilo kojeg ministra bez dozvole stranke iz koje taj ministar dolazi, što premijera baca u ulogu skretničara. Ne samo što Srbija ima najveći broj ministarstava u svetu u odnosu na broj stanovnika, već i skoro svaki ministar, čast izuzecima, ima mnoštvo savetnika i državnih sekretara. Ministarski kabineti prepuni su stranačke elite koja se, inače, na slobodnom tržištu rada ne može valorizovati. Broj članova administracije približava se broju koji je imala nekadašnja Jugoslavija sa 23 miliona stanovnika.
Osam godina, koje je imala Srbija da postavi temelje jednog vitalnog, demokratskog i kapitalističkog poretka nepovratno je proćerdano. Pad industrijske proizvodnje, što je MMF ovih dana nemilosrdno dijagnostikovao, pre svega je posledica neadekvatnog postupanja sa budžetom. Posle para koje smo sada dobili od MMF-a, skoro je sigurno da ćemo vrlo brzo tražiti još. Neko bi možda rekao, pa šta, isto se to događalo i u bivšoj Jugi. Jeste, s propašću one države ljudi su bili voljni da podnesu iščezavanje i socijalnih pogodnosti i službi, ali kako sada, posle toliko godina, uveriti građane na dodatne i nove poreze na prihode i imovinu.
Jer naše reforme nisu dovele i do otvaranja novih radnih mesta, kao što se očekivalo. Zahvaljujući liberalizaciji, kratkoročni kapital završio je u onim sektorima privrede koje je međunarodna zajednica favorizovala. Uvoz je postao jeftiniji, a izvoz teži. Ulaganja su mogla da odu isto onako brzo kao što su i došla, u zavisnosti od domaćeg razvoja ili međunarodnih finansijskih trendova, što je u najgorem slučaju i izazvalo krizu domaće valute. One industrijske grane koje su po tradiciji zapošljavale i najveći broj radnika propale su, a jedina nova radna mesta koja su otvarana bila su u fabrikama i kompanijama koje su radile prema posebnim međunarodnim propisima.
I usred svega toga, vlada pod zastavom socijalne pravde, zapravo, sada radi na projektu ekonomske solidarnosti. Pa privredno pitanje postaje i etičko pitanje. Vladi se stoga mora priznati i hrabrost, jer operisati moralom na ovom planu u najmanju ruku je rizično. Naime, pod zastavom socijalne pravde moguće je i okupljanje snaga restauracije. Platon se borio protiv inovacijama sklonih atinskih demokrata, Luter koji je postulirao slobodu hrišćana, hteo je i da konzervira društvo. Globalizacija, liberalizovana finansijska tržišta, razmišljanja u kategorijama vrednosti deonica i trgovina oslobođena svih okova važe za pojam živosti. Ali, na kojoj osnovi?
Novac daje ogromnu moć, čije se dejstvo može razumeti mnogo teže nego, recimo, dejstvo mitraljeza. Jer privreda važi za nešto nemoralno, za zver koju je teško pripitomiti, posebno u prelomnim vremenima. Iako je još i Adam Smit postavio blagostanje nacije kao određeni moralni postulat : dobro je i korisno ako svi ljudi slede neki vlastiti interes. Još i tada drugi su ga odmah napali da je to protivrečno.
Ekonomija kapitalizma uči da moral treba primenjivati ekonomično, dakle štedljivo. Ekonomsku solidarnost prema bližnjima nije teško praktikovati, teže je pomoći ljudima koje uopšte i ne poznajemo, jer je teško proceniti ekonomsku pozadinu njihove nevolje, a time i dejstvo pomoći. Naravno, ljudi žive u društvima, a društva su zajednice preraspodele, čiji pripadnici ako zatreba moraju da pomognu jedni drugima. U srpskom slučaju, za početak to bi bilo: vladavina zakona, pridržavanje ugovora i zaštita svojine.
