Nacionalna japanska televizija pozove me da izlozim moje slike u njihovoj novoj galeriji.Moram priznati da mi je to bila velika cast, jer takve sanse se retko dobijaju.Nova tek zavrsena galerija sa svim uredjaima djeluje inpresivno.Simpaticna voditeljka NHK-a porazgovarala je samnom o mom slikarstvu,zatim me prestavila gledaocima i taj intervju pustila dan pre otvaranja izlozbe. Sve je teklo po planu i dogovoru,postavljanje slika,vreme otvaranja, razgovor sa novinarima. Na toj izlozbi postavio sam slike koje smatram umetnickim delima, bez komercijalnog predznaka.U Japanu se ceremonija otvaranja ne pravi u galeriji,nego se u sali nekog hotela organizuje „parti“,vece pre otvaranja. Na tom skupu upoznao sam dosta ljubitelja umetnosti,ali i ljudi iz politickog svijeta. Dobro raspolozen zavrsio sam ovo vece u hotelu nedaleko od galerije.
Te noci ipak nijesam mogao dobro spavati,jer su mi se kroz glavu vrcele slike zavicaja.Zaspao sam tek pred zoru. Po ovdasnjem obicaju, autor dolazi u odredjeno vrijeme u galeriju, zadrzava se sat ili dva,a onda odlazi. Normalno, to vreme kad ce biti na izlozbi, predhodno objavi stampa,da bi oni koi zele da se licno susretu sa autorom to znali. Prvog dana dosao sam u dva sata i zadrzao se do pola cetiri. Kao i obicno na izlozbama,porazgovarao sam sa novinarima, nekim posetiocima i nista neobicno nijesam primijetio.Vratio sam se u moju hotelsku sobu, raskomotio, legao na krevet i ponovo utonuo u duboko razmisljanje o mojoj C.Gori. Sutra dan nijesam bio obavezan da dodjem na izlozbu, pa sam mogao da se malo opustim i odmorim. Telefon.Verovatno portir, pita sta zelim za veceru. Ko drugi bi mogao znati da sam ovdje,a i da zna, sta cu ja kome.Podignem slusalicu, muski glas pita jesamli ja taj i taj, jesam rekoh mu zbunjeno. Gospodine vasa izlozba je zatvorena, pa vas molimo da sjutra sto ranije dodete u zgradu televizije, soba ta i ta…
-Doci cu – kratko mu odgovorih. Nirvana.Skakao sam od srece po sobi. Da me neko iz C.G. vidio, odma bi me poveo pod Ostrog. Zatvorena mu izlozba,a on presrecan. Od velike srece nijesam ni razmisljao o mogucem razlogu zatvaranja, to mi i nije vazno.Sjutradan oko deset podjem ja u zgradu televizije, i sa ulaznih vrata pogledam prema galeriji i vidim da je stvarno zagradjena. Mislim,onako za sebe, dobro je kad je izlozba u zagradi, ali kad je covjek u zagradi, to je najveca kazna kojom ispasta svoje grehove.
-Dobro jutro gospodine,izvolite sjesti, zelite li caj ili kafu -ljubazno se sjatise oko mene nekoliko ljudi. Popih kafu, i sa tim ljudima malo popricah o ukusu kafe i kako se kafa pravi u C.G. Jedan od njih, pocrveneo u lice, uzdrhtao stade ispred mene, po japanskom obicaju, duboko se pokloni i poce da prica:
– Mi se iskreno izvinjavamo zbog neprijatnosti koja se desila, i zelimo da sto pre to rijesimo, pa vas molimo da zajedno podemo u galeriju.
– Vase slike su inpresivne, i mi smo jako zadovoljni sto smo u mogucnosti da ih pokazemo gledaocima u ovoj nasoj galeriji, poce razgovor jedan od njih troice. -Gospodo, ja sam presrecan sto mi je izlozba zagradjena, pa vam nikakva uvertira ne treba, niti izvinjavanje, nemorate ni razlog da mi kazete, koliko je danas, ja cu bez ljutnje, skinuti svoje slike i stvar je u redu. Svi troica pobledjese kao krpa. – Mi vas molimo da to ne radite, sjutra bi sve novine objavile da smo jednom strancu zatvirili izlozbu sto bi za nasu galeriju znacio skandal. Sta sad hoce od mene, zamislih se ja. – Sta vi u stvari zahtevate da uradim?
-Sve sto je potrebno da uradite to je da samo jednu sliku sklonite sa zida. Potpuno me zbunise, toliko su se uzbudili da mi ne mogu reci da sklonim jednu sliku, i zbog toga zatvorili izlozbu. – Pa sto mi to odmah ne kazete, to nije nikakav problem, recite koju i odmah cu je skinuti – Crveno ostrvo – sva troica u glas. – Gospodo, to je jedina slika koju necu skinuti sa zida, a za bilo koju drugu nema problema. Ponovo pobledjese, sagnuse glave i nasta tajac. -Pa vidite gospodine da se ova slika ne uklapa u vasu umjetnicku viziju, potpuno je razlicita od ostalih slika. Upravu ste da se ona ne uklapa u koncepciju moje postavke, ali strasno se uklapa u moju golgotu. – Gospodo, da se vi nebi mucili, ja cu vam kazati ono sto vi iz pristojnosti ne mozete izustiti. Lica im se ozarise, laknu im….
– Ova karikaturna slika, „Crveno ostrvo“, nema nikakve veze sa onim sto vi mislite. Ova dva coveka na pustom ostrvu, nijesu Staljin i Hitler. Ovaj sto peca ribu u mutnom mozda lici na Hitlera, a ovaj mali sa brkovima sto mu stavlja gliste na udicu samo po brkovima lici na Staljina.Uostalom ovaj glavni ribolovac nema brkove pa niko i ne vidi da lici na Hitlera. Recite vi meni kakve veze ima ova slika sa japancima da bi nekome moglo smetati. -Znate gospodine sve sto je u vezi Hitlera zabranjeno je u ovoj zemlji pokazivati jos od prvog posleratnog ustava. Ustava! – izviknuk na sav glas.Znaci rijesili smo problem. Ponovo im se ozarise lica. – Gospodo, promenite vi veceras vas ustav, prilagodite ga izlozbi, i sjutra otvorite galeriju. Ja cu za momenat izaci dok se vi dogovorite, na desetak minuta, valjda vam je toliko dosta vremena. Izasao sam do prve prodavnice, kupio crveni sprej, vratio se u galeriju i vidim da njih troica kao skupture stoje na nekoliko metara od slike. Kad su vidjeli sprej, kao da ih je sunce ogreijalo. Rastrcase se, donesose nekakve nailone i kartone, stavise na pod. Ja skinem sliku sa zida,prefarbam je sprejom i ponovo vratim na isto mjesto. Ljudi presrecni, zovu me na veceru, otvorise zagradu, pustise laganu muziku, dodje liepotica koja cuva izlozbu, zanjom posetioci……..
Cijelo vrijeme trajanja izlozbe,ta slika na kojoj se nista nemoze vidjeti osim crvene povrsine, privlacila je paznju posetilaca, a mnogi su me pitali sta je ispod crvenog spreja bilo naslikano. Moji odgovori su bili „praznina“. U toku trajanja ove izlozbe, dosao je i moj prijatelj profesor sa novim saznanjima o C.Gori, i novim pitanjima. Sta je to profesor otkrio, i o tome, sta smo pricali u sledecoj prici.
