Ključno pitanje ove zemlje već šezdeset godina je da se preraspodeli postojeće, a ne da se stvori novo. – Živeli smo i živimo u društvu koje ima ugrađenu sistemsku grešku, da stalno kreira prava na potrošnju, a ne razmišlja o privrednom motoru
Živimo u državi čiji su problemi stalno slični. Ja taj sistem zovem društvom sistemskog deficita. Uvek kod nas postoji neki deficit, samo se na različite načine pokriva. Mi kontinuirano svakih deset godina ulazimo u slične probleme koje rešavamo na različite načine. Rešavamo ih tako što otklanjamo posledice, a nikad se ne zapitamo o fundamentalnim uzrocima zašto nam se to desilo.
Ovako na pitanje Politike da li je ekonomska kriza uvezena odgovara profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu Miodrag Zec. A na molbu da tu svoju tezu ilustruje primerom, profesor Zec kaže:
– Posle oslobodilačke euforije i velikog vezivanja za Ruse mi smo već ’48. zapali u krizu političkog modela i krizu ekonomskog rasta. To se desilo zato što je prvih godina posle rata država sav svoj angažman usmerila na redistribuciju i tako zadovoljila deficit. Na primer, u jednoj vili smešteno je deset porodica, pa je rešeno stambeno pitanje. Isto tako, vlast je oduzela imanje od hiljadu hektara i rešila pitanje hiljadu seljaka bezemljaša. Dakle, deficit je rešen arbitrarno-distributivno.
Već u prvom talasu nove vlasti ključno pitanje ove zemlje bilo je da se preraspodeli postojeće, a ne da se stvori novo.
Zatim su došle pedesete godine, raskid sa Rusima i uvođenje novog političkog modela samoupravljanja i pokušaj izgradnje ekonomskog motora koji će isfinansirati prava koja je obećao taj politički sistem.
Došlo je do okretanje Zapadu i ogromne nikad javno saopštene pomoći, poznate kao Trumanova jaja, kojom je vlast privremeno zatvorila deficit.
Taj deficit se ponovo otvorio ’61. godine, eskalirao je ’63. i ušli smo u privredu reformu…
Već se nameću paralele?
Da, od tada smo stalno u reformama… Od tada do danas vlast se uvek bavi s dve stvari. Prvo, država se pojavljuje kao agens preraspodele i igranje na žici konfrontacije u svetu, istoka i zapada.
I šta je bio čarobni štapić?
Titova genijalnost svodila se na to da je političkom liberalizacijom i davanjem pasoša rešio dva problema – narastajući kontingent radne snage koja se ne može zaposliti uputio je u inostranstvo i time rešio mogući konflikt. Istovremeno obezbedio je spoljni unilateralni priliv sredstava na kome i danas počivamo. Te doznake kontinuirano rešavaju platnobilansne probleme, odnose proizvodnje i potrošnje, sve bazične odnose u Srbiji. Sedamdesetih godina počinje da jenjava priliv doznaka i ponovo je kriza platnog bilansa, kriza proizvodnje i potrošnje. To je odmah praćeno drastičnim političkim konfliktima, sukobima republika i pokrajina, Karađorđevom, ustavnim amandmanima…
čim nema para u kući, koja se tad zvala Jugoslavija, nastupaju svađe i politički obračuni. Tito se ’71. godine okreće enormnom zaduživanju u inostranstvu. Između ’71. i njegove smrti, Jugoslavija se zadužila 20 milijardi dolara da održi disbalans između proizvodnje i potrošnje. A kad je glavni dužnik umro, svet je prekinuo finansiranje spolja. Tada je ponovo eskalirao sukob republika i pokrajina i trajao je deset godina, do 1990. To je bila rasprava u jednoj porodici u kojoj nema plate i dohotka, a svi se smatraju opljačkanim i svi tvrde da su žrtve.
Sistem koristi dva nova oruđa kako bi nastavio da finansira disbalans. Počinje inflatorno finansiranje, a pošto nema dovoljno doznaka, naše banke nude veće kamate gastarbajterima da svoju štednju iz inostranstva prebacuju u naše banke.
To je već ’90-’91. ako se ne varam?
… Nastupa eksplozija i države i ekonomije. Dolazi do razlaza republika, Srbija ostaje sama sa Miloševićem. U nestašici kapitala on pokušava da društvenu energiju usmeri u neke političke ciljeve. Ljudi su rekli ’91. mi ne pitamo koliko će da košta da se reši pitanje srpske države. Ne pitaju se kakve ekonomske posledice to proizvodi. Milošević se zatvara preko hiperinflacije i otimanja devizne štednje. A posle izvesnog vremena ponestaje para i počinju velike prodaje. Milošević je konsolidovao sistem prodajom Telekoma ’97. godine, a krah tog modela dolazi 2000. godine jer više iz inostranstva ne može da se finansira deficit i nema mogućnosti preraspodele iznutra.
Nastupa demokratska revolucija, sa idejom da se promeni i političko uređenje i ekonomski model. I uspostavlja se jedna tranziciona paradigma, koja traje od 2000. do danas.
Šta je njena suština?
Opet preraspodela, ovog puta privatizacionih prihoda. Time mi finansiramo deficit između proizvodnje i potrošnje. Setite se, najbolje se živelo ’97-’98. godine, kad smo prodali Telekom i 2004-2005. kad je prodat Mobtel.
Posle demokratskih promena dolazi i do reprograma i oprosta kredita i uzimanja novih zajmova. Imali smo, dakle, priliv kapitala kroz investicije, privatizacije, zajmove i špekulativne poslove na finansijskom tržištu. I time je finansirana potrošnja koja nema pokriće u proizvodnji i realnom dohotku.
Šta je trebalo raditi?
U tranziciji je trebalo restrukturirati državu i privredu. I umesto da se sve završi ključnim grinfild investicijama u proizvodni sektor i izvoz, najveći deo tih sredstava otišao je u potrošnju.
A šta nismo dobili od privatizacije?
Nismo restrukturirali postojeći sistem, od 100 najvećih preduzeća skoro nijedno nije sposobno da radi i izvozi. I nismo uspeli da privučemo nove direktne strane investicije, što je ključ uspeha tranzicije.
Mi smo sav kapital usmerili na potrošnju i fiktivno dizanje standarda, da bismo se našli ovde gde smo danas.
Gde smo sada ?
Srbija je danas izložena fundamentalnim neravnotežama: između proizvodnje i potrošnje, uvoza i izvoza, zaposlenih i nezaposlenih, zaposlenih i penzionera, zaposlenih u proizvodnji i raznim vidovima administracije, umrlih i novorođenih, domaće štednje i potrebnih investicija… Ključne stvari nam nedostaju: putevi, mostovi, elektrane, metro, izvozna preduzeća… U zemlji svega nedostaje, samo su ljudi višak.
Šta je zajednički imenitelj tih kriza?
Mi smo živeli i živimo u društvu koje ima ugrađenu sistemsku grešku, da stalno kreira prava na potrošnju, a ne razmišlja o privrednom motoru koji treba da to sve vuče. Nažalost, motor je mali i u kvaru, na karoseriji vlada haos, niko ne želi da siđe i malo pogura. I zato vest u Srbiji nije kad se rodi dete, nego kad umre deda pa će familija naslediti neki stambeni kvadrat više i nešto gotovine.
Mi imamo permanentnu unutrašnju preraspodelu između socijalnih grupa i trvenje i preraspodelu prema budućnosti. Mi trošimo svoju budućnost.
Da li smo u tranziciji mogli da ispravimo tu sistemsku grešku koja nas prati od ’45. godine?
Pa mogli smo, ali to zahteva radikalnu reviziju političkog sistema i privrednog motora. Nama na izborima neko treba da kaže jednostavnu stvar – vi naredne četiri godine morate raditi mnogo više, a primati mnogo manje. A kaže nam se radićete isto kao i do sada, a primaćete mnogo više nego do sada. To nam se govori već 50 godina.
Mislim da je Srbija u velikom problemu i da njen problem nije operativno-tehnički. Naš problem je fundamentalni.
Da li štrajkove vidite kao vrstu pritiska pojedinca da mu država reši sve probleme a da država to oberučke prihvata?
To je društveni milje u kome svi žive u uverenju da je ključna moć u preraspodeli. Tako sistem funkcioniše, svi naši političari se bore da drže kutlaču i da iz zajedničkog kazana preraspodeljuju.
To je moć. Ljudi to vide i kažu kad ima za tebe u državnoj upravi, treba da ima i za mene.
Ovakva socijalna demagogija mogla bi da odvede društvo u neku vrstu revolucije sankilota?
Apsolutno je moguće da se to desi. Preraspodeljuje se sve manji i manji kolač. Pogledajte situaciju u kojoj je Srbija. U godini u kojoj je prodala NIS, ne može tekuće da se izdržava i moraće da pozajmi 2,5 do tri milijarde evra. Pa šta ćemo dogodine kad nam treba četiri nove milijarde.
Mislim da bi ovde najveći društveni događaj bio kad bi mesija sišao s neba i doneo deset hiljada milijardi dolara sa rokom otplate 2360. godine. To se traži, ali takvoga nema. To je vrednosna klima u Srbiji, koja se uvek završava pretnjom kad pritisnemo, daće. To je opasna situacija.
Zašto su stranci investirali u privredu drugih tranzicionih zemalja a kod nas neće?
Zato što je država poslala signal investitorima gde im se najviše isplati da ulažu novac. Evo primera. Samo je u Srbiji jeftinije vino iz čilea nego iz Krnjeva, a to plaćamo pozajmljenim novcem.
Ako hoće više grinfild investicija, Srbija mora da pošalje signal investitorima da je ovo država u kojoj se može raditi, proizvoditi i izvoziti. I da će rešiti pitanje građevinskog zemljišta, pitanje mafije, troškova države, rada sudova, eliminacije monopola…
Je li kriza prilika da se redefiniše privredna strategija i sistem?
Kriza je velika prilika za to, ljudi postaju svesni da je kofa bušna. Oni sada traže državnika. Neko ko ima veliki politički autoritet mora da kaže – ne može više ovako. Umesto politikantskih potrebne su državničke odluke i mislim da bi Srbija to prihvatila jer vide ljudi da je đavo došao po svoje.
Mora da se stvore uslovi da se isplati raditi. Mi imamo državu u kojoj deca tvrde da su živi roditelji mrtvi kapitali. Mi smatramo da ćemo rešiti stambeno pitanje da nam umre baba ili da ćemo postati likvidni ako prodamo tetkin stan.
A šta je rešenje?
Nama treba sintetički preobražaj sistema u kome više nećemo u svakoj srpskoj varoši imati 15 banaka, 15 kafana i 15 političkih partija i ništa više. U Srbiji će biti dobro kad u svakoj varoši ima tri banke, šest kafana i 500 radnji i fabrika.
Ako se to ne desi, preraspodela supstance će trajati i biće sve konfliktnija i delikatnija.
Vreme je da umesto saniranja posledica pređemo na novu paradigmu – otklonimo uzroke. Sve uspešne zemlje koje nisu mogle da otmu tuđe, koje nemaju bogomdane retke resurse, svoj uspeh duguju jednostavnoj paroli: radi i štedi. Za one koji drugačije gledaju od mene neka se sete sedamdesetih kada smo bili jednaki sa Grčkom i Portugalijom, devedesetih kad smo bili iznad Poljske i češke…
Početak uspeha je da spoznamo gde smo sada i okrenemo se sebi.
