Kada je humanista iz Frankfurta Dragan Marušić, posredstvom „Vesti“, saznao za trnovit put Cvetka Ristića iz sela Kušići kod Skelana, na koji je kročio ratne 1993. godine u svojoj četrnaestoj godini, ostavši siroče, bio je duboko ganut i poželeo je da mu pomogne.
– Strašni usud ovog mladića toliko me je pogodio da sam se istog trenutka dosetio na koji način bih mogao da mu pomognem. Imam imanje i kuću u Crnoj Gori koju bih želeo da mu poklonim. Ja nemam potomka kome bih imovinu ostavio, a Cvetko nema nikog bliskog od koga bi nešto nasledio. Tako bi nam obojici bilo dobro. Molim vas da mi prosledite Cvetkov broj telefona kako bih stupio u kontakt sa njim i video da li bi mu odgovarala moja ponuda. Planiram početkom maja da dođem u otadžbinu i ukoliko se on složi, možemo odmah sve administrativne poslove da sredimo i da mu prepišem imanje pre povratka u Nemačku – rekao je duboko ganut Dragan Marušić novinarima Humanitarnog mosta.
Veza uspostavljena
Reporteri „Vesti“ omogućili su Draganu Marušiću da telefonom kontaktira Cvetka Ristića. Veza je uspostavljena, a kakav će ishod biti, odnosno kakav će odgovor Cvetko dati, pisaćemo u jednom od narednih izdanja našeg lista.
Ovako velikodušna ponuda dobrotvora iz Nemačke Cvetku Ristiću stigla je kao još jedna potvrda da su zemljaci iz dijaspore spremni da učine za njega mnogo više od sunarodnika u otadžbini i njegove vlastite države. Oni su mu već jednom pružili ruku spasa. Bilo je to nepunih godinu dana nakon stravičnog masakra u Kušićima , kada su na kućnom pragu ubijeni Cvetkov otac Novak, majka Ivanka, brat Mićo i sestra Mitra. On je, valjda Božjom voljom, izbegao smrt. Tako je govorio novinarima svih redakcija u Srbiji koje su pisale o ovom strašnom ratnom zločinu i ličnoj tragediji jednog dečaka.
Nedavni susret
Cvetko danas ima 30 godina i živi u rodnim Kušićima u kući teško oštećenoj u ratu, koju je samo delimično uspeo da obnovi. Vratio se, kako smo nedavno pisali, jer se kriza sve više oseća i do posla više ne može da dođe. Novinari „Vesti“ ni kada su ga posetili nisu otišli praznih ruku – odneli su mu paket namirnica Crvenog krsta Užica i ne sluteći da će se ponovo sresti, mnogo brže nego što su mislili, napuštajući ovo selo i mladića koji pokušava da živi od poljoprivrede.
Ali, sem retkih izuzetaka, jedino su čitaoci „Vesti“ obilazili Cvetka Ristića u želji da mu pruže pomoć i uteše ga.
U to vreme Cvetko je pohađao Vojnu gimnaziju u Beogradu, a onda mu se izgubio svaki trag. Unutrašnji nemir nije mogao čitanjem da savlada. Još golobradi mladić vratio se u Skelane, uzeo pušku i u rovu zamenio oca, manje zbog osvete, a više želje da on spasi nečije roditelje, brata, sestru, decu…
Ni prestanak rata i zaključivanje mira nisu vratili mir u dušu Cvetka. Rane su krvarile i u užičkom sirotištu „Petar Radovanović“ gde je dočekao punoletstvo. Završio je srednju saobraćajnu školu, ali posla za njega u struci nije bilo. On, međutim, nije sedeo skrštenih ruku. Radio je kao konobar, vozač, kondukter, menjao mesta prebivališta, ali nigde nije našao ono što je tražio – svoje mesto pod suncem i melem za rane.
Možda se u ponudi Dragana Marušića, dokazanog dobrotvora, krije bar deo onog što Cvetko Ristić već 16 godina pokušava da nađe.
