Posle Iraka, Gruzije, Ukrajine, raketnog štita itd, Iran je, unapred, još jedna izgubljena bitka bolesne imperije. Trenutno na ulicama Teherana (jeste li primetili da ostali gradovi ćute i miruju) gledamo još jedan pokušaj „obojene revolucije“. Ali, za razliku od ranije, bolesna imperija – Obama i društvo – jedva da nešto mrmolje u smislu ljudskih prava, demokratije i uobičajene pretnje… Malo neobično kada znamo da je CIA do sada ubacila 400 miliona dolara „da podstakne dolazak prozapadne vlade u Teheranu“, kako je upravo otkrio ekspert za ovu oblast, bivši pakistanski obaveštajni general, Mirza Aslam. Navod generala stoji tvrdo. Sejmon Herš, američki istraživač, je koliko prošle godine (29. jun) u „NJu Jorkeru“ provalio da je Kongres na jednoj zatvorenoj seansi „prihvatio zahtev predsednika Buša da se finansira jedna agresivna, tajna operacija za obaranje režima u Iranu“.
Tih 400 miliona uveliko rade i u ovoj epizodi „farbanja“ Irana.
U isto vreme kada je lansirana planetarna priča da su izbori pokradeni (ko to spomenu Bušovu krađu izbora 2004. godine), 12 iranskih vladinih sajtova bili su sinhrono napadnuti, uključujući zvaničnu novinsku agenciju, Ministarstvo spoljnih poslova, Nacionalnu policiju, Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo pravde, dok je „Tviter“, ona ista mreža koja je nedavno „koordinirala“ neuspelu kolor revoluciju u Moldovi, bila i sada glavni organizator i izvor podbunjivanja i sinhronizacije „zelene revolucije“ na ulicama Teherana.
Barak Obama, međutim, uglavnom ćuti i pored povika „humanitarnih“ intervencionista sa svih strana da kaže „jaku reč“. Jer, Obama zna najmanje tri stvari koje „humanisti“ ne znaju. Jedna je količina američke logistike i novca ubačenih u farbanje Irana; druga, da izbori nisu „an gro“ i presudno pokradeni, ako je krađe i bilo (Ahmadinedžad je dobio 11 miliona glasova više od Musavija, 63:34 posto). I treća, i najvažnija, Obama sada zna da su pare uložene na sumnjivog konja.
Petog oktobra daleke 1981. godine, tadašnji šef iranske diplomatije, pred Generalnom skupštinom UN izgovorio je i ovo: „Kao predstavnik Islamske republike Irana objavljujem da milijarda muslimana izlazi na scenu kao oslobađajuća snaga svih ugnjetenih na svetu; naša vera nam govori da će ovaj okean ugnjetanog čovečanstva zbrisati svetski imperijalizam sa njegovim velikim satanom na čelu – Sjedinjenim Američkim Državama.“
Ko to izgovori ove reči? Niko drugi nego sadašnji Obamin favorit u Iranu, Mir Husein Musavi, gubitnik na proteklim izborima.
Teokratska država iranskih ajetolaha može da nam ne godi, jeste anahronizam 21. veka, ali je geopolitička realnost i to usred energetski i strateški presudnog dela sveta gde američka imperija, posle serije poraza, pokušava – zubima i noktima – da uhvati poslednji voz ili bar odgodi neumitan poraz (Avganistan).
Napokon, ako iranska teokratija zaslužuje 100 prigovora, Iran je retka zemlja na Bliskom istoku u kojoj se održavaju istinski parlamentarni izbori. Za razliku od američkih prijatelja gde Hosni Mubarak (Egipat) vlada neprekidno 30 godina i redovno osvaja na izborima 90 posto „glasova“. Ili, pak, za razliku od Zaliva u kome, sa izuzetkom maskarade od parlamenta u Kuvajtu, državama i emiratima (kneževinama) vladaju večno porodice despota, nikad izabrane pa makar i na pokradenim izborima.
Konačno, takav kakav je, Iran ne preti, Amerika preti celom svetu. Moj glas ide Ahmedinedžadu. On me neće bombardovati.
