*
KOSOVO I METOHIJA, SEĆANJE (IV) — ZORAN BOGAVAC
Nečujna zvona; Dobrica Erić: Svi moji preci
Naše današnje „Sećanje“ je prozno u svom prvom delu: pred vas smo izneli jednu priču iz knjige „Nečujna zvona — hrišćansko nasleđe Kosmeta“. Nekoliko dana pred iznenadnu smrt, Zoran Bogavac (1947—2006), veliko ime srpskog novinarstva, završio je rukopis ove knjige. Knjigu je objavila izdavačka kuća „Princip pres“ iz Beograda, Miša i Bane. Hvala im za to. Na fotografijama je crkva o kojoj se govori u tekstu.
Zoran Bogavac
NEČUJNA ZVONA — HRIŠĆANSKO NASLEĐE KOSMETA
Hram u Banji Rudničkoj, metohijskom selu tridesetak kilometara od Peći u „srbičkom kraju“, u selu koga pominju u svojim poveljama i kralj Uroš Prvi i kralj Milutin, više ne zvoni. Protovestijar Rodop, koji je tu, u hramu posvećenom Svetom Nikoli, sahranjen početkom 15. veka, crkvi je poklonio dva zvona, lepo izlivena, na jednom je bio lik Svetog Nikole, na drugom Svete Bogorodice.
Arbanasi su srušili crkvu Svetog Nikole u Banji Rudničkoj u 17. veku, Srbi je obnovili, Arbanasi je opet srušili u 20. veku, pod fašistima. I zatrpali kamenjem ostatke ikonostasa i ploče pod kojom je, u večnosti, boravio rab božji Rodop — ploče sa prelepim ornamentima, u kamen, za večnost urezanim. Ovih godina, Srbi su crkvu obnovili, Albanci su opet na nju nasrtali…Ovih godina, kao i prošlih.
TIHO ZVONE METOHIJSKA ZVONA
Jedno zvono protovestijara Rodopa, čuva se u pećkoj riznici — seljaci iz Banje, početkom veka otkrili su da je u blizini crkve nešto zakopano, otkopali su „grob zvona“, njihovi preci u zemlju su zvono sakrili od onih koji su nad zemljom divljali.
I drugo zvono protovestijara Rodopa u zemlji je bilo skriveno. Čuva se danas u Beogradu, u muzeju, gde je preneto iz Studenice, kraj Istoka, iz sela koje je u turskim popisima zabeleženo kao „Studen, selo sa 18 kuća srpskih i dva kaluđera“.
Na visu kraj Studen-Studenice, lepom mestu za crkvu, odakle se vidi daleko, odakle se, kad izbije vedrina, čitava Metohija vidi, bio je još u 13. veku podignut manastir sa hramom Bogorodice Hvostanske. Manastir je imao još jednu manju crkvu za koju je ustanovljeno da su je majstori iz Kotora zidali u vremena cara Dušana.
Kad su arheolozi temelje hrama otkopavali, našli su i nekoliko grobova. Jedva vidna slova svedočila su o velmožama i episkopima hvostanskim, koji ovde nisu počivali „u miru Božjem“: neki grobovi nađeni su prazni, neke nadgrobne ploče u zidovima džamija u selima Vrelu i Studenici.
(Baš kao što u selu Skivjane, kraj Đakovice, na temelju nekdanje crkve stoji džamija, a u kapiju, na kuli koju samo sokak deli od džamije, uzidan je kompletan crkveni portal. I blista beli mermer dobrodošlicom, dok sa sprata zlokobno nišane crni otvori puškarnica, režeći na neznanca kao psi).
LEPET ANĐEOSKIH KRILA
Na visu, među oblacima, tamo gde su nekad črnorisci Bogu svoje molitve uznosili, Bogorodici naročito usrdno, sada ovce pasu. Trava je visoka i bujna, mnoge su kosti ove bregove nađubrile.
Tražeći ono što ljudi traže pod zemljom i ono što se obraslo zaboravom trave, od vekova može oteti, neki čobanin slučajno je pronašao drugo Rodopovo zvono, ono sa reljefom „Blažene među ženama“. U zvonu su bila složena tri platna. Jedno od njih, razvijeno, lepotom je obasjalo čobane — bio je to aer, „vozduh“ oslikan rukom čuvenog zografa Longina, 1597. „Vozduh“ kojim se u Svetoj liturgiji, nad Svetim Darovima priziva lepet anđeoskih krila, pod zemljom je sačuvan, kad se činilo da vazduh nad zemljom postaje nemoguć za disanje!
TRULE LI ZVUCI POD ZEMLJOM
Lepa su, baš su lepa ta zvona sa podgorja metohijskog. A kakav im zvuk bio — radosno visok i klitav, od onih što tišinu lako probija ali se u njoj brzo gasi, ili stamen i dubok, od onih koji se još dugo kožom čuju, kad zvuci zamuknu — to nikad nećemo saznati. Neće nikad zazvoniti Rodopova zvona.
Možda to nije samo zato što nema zvona bez zvonika? Možda zemlja uzme sahranjenom zvonu zvuk, na neki tajni način, možda ga upije, možda zvuci pod zemljom trule? A možda su, sa one druge strane svega, tamo gde je večnost i trajanje, sve vreme, vekovima, zvonila Rodopova zvona. Možda i danas zvone?
Sluh smo za ta metohijska zvona izgubili.
A zvona iz Gore, kraj Dragaša, sa crkve na mestu Rudine, mogla su se čuti i u Albaniji, i čula su se čak i u Ljumi. A danas? Ni zvona, ni crkve.
Sa Gore, vratićemo se Bogorodici Hvostanskoj — sva su zapuštena crkvišta tako bolno ista. I tiha. Tu, ispod crkvišta Bogorodice Hvostanske, gde su nekad vladike stolovale (episkopija Mala Studenica), na rečici koja teče kraj sela Banje Rudničke, kroz srbički kraj, Srbi su izgradili dvadeset, danas zapustelih, vodenica. Ne melju banjske potočare, brašno su vetrovi razvejali, bivolice žito izgazile, ne jedu više Srbi hleb iz Metohije!
***
Pesma koja sledi i način kojim je predstavljena, gotovo da je prirodni produžetak pročitanog teksta. Uostalom, setićete se i sami.
Tekst preuzet sa sajta: Nova srpska politička misao | 02.04.2013.
* * *
СВИ МОЈИ ПРЕЦИ
Сви моји Преци, које често сањам
били су Срби и ја им се клањам.
Полуписмени тежаци, горштаци
и горосече, али Православци.
Хвала им што нам кроз љуте године
сачуваше ова брда и долине
По којима се још разлеже јека
од Њине песме, псовке и лелека
И рађају воћке, које посадише
Ти стари воћари, Те бивше радише!
Сад су Прах, помешан са земљом и песком
Мир Душама Њиним у Царству Небеском!
И ја, Њин потомак и дужник, од главе
до пете, земљољубац и ђак Светог Саве
Желим да проживим, остарим и умрем
у Земљи Србији и да будем Грумен
Ове Земље о којој певам без предаха
и у којој светли Прах мојих Предака!
И моји потомци, ђаци, земљоделци
и војници, Срби су ко и моји Преци.
Благолики, мекодушни тврдоглавци
и груборечићи, али Светосавци.
Ако ову другу зиму зла презиме
сачуваће своје име и презиме.
Хвала им што бране гробове од траве
а кућни праг и славски колач од троглаве.
Благосиљам им софре и колевке
захвалан што смем изаћи пред Претке.
Нек им се димњаци на кућама диме
све док укућани славе крсно име!
А ја, њин предак, слуга без ајлука
и без газде, песмољубац и ђак Хромог Вука
Желим да проживим, остарим и умрем
у Земљи Србији и да будем Грумен
Ове Земље, коју као јеванђеље
чувају најхрабрији гороломци
међу којима су и моји потомци!
Добрица Ерић, 1993.
YouTube: Добрица Ерић — Сви моји преци
