Naša priča o siromašnom ocu i sinu – Milovanu i Nikoli Petronijeviću iz zabitog sela Joše na Goliji zaintrigirala mnoge naše čitaoce iz celog sveta. Neki su već zvali Milovana i raspitivali se kako mogu da pomognu, a porodica Maksimović iz Beča odmah je, preko humanitarca Hida Muratovića, kao „prvu pomoć“, uz obećanje da će dodatno pomoći, poslala 100 evra.
– Zvali su nas neki ljudi iz Švajcarske i Luksemburga i jedna gospođa iz Nemačke. Hvala im što se interesuju za nas i što su izrazili spremnost da pomognu. Trenutno su nam najpotrebniji: šporet „smederevac“, bar jedan, a po mogućstvu i dva kauča i frižider (da možemo da napravimo zalihe hrane), a voleli bismo da imamo i električni šporet… Novac koji smo dobili odmah ćemo iskoristiti za plaćanje duga za struju kako ne bismo ostali bez svetla. Hvala mnogo našim dobrotvorima – ističe bolesni Milovan.
Siromašak, kome je, nakon što je za godinu dana izgubio suprugu, oca i brata, Nikola sve što u svom životu ima.
Život u brvnari koja prokišnjava
Kako je i obećao, Petronijeviće je posetio i naš saradnik i poznati humanitarac Hido Muratović koji je Milovanu i Nikoli uručio 50 evra, namirnice u vrednosti 70 evra i novu odeću i obuću u vrednosti većoj od 100 evra.
– Ovo je tek početak. Skromni i vrlo siromašni Milovan i Nikola žive u užasnim uslovima, ne znam kako će u trošnoj brvnari prezimiti zimu. Moramo im pomoći da bar malo poboljšaju preteške uslove u kojima žive. Zato pozivam sve dobre ljude da im pomognu da što spremniji dočekaju prve kiše i mrazeve. Posebno je važno da promene dotrajale i popucale crepove na svojoj brvnari, da kupe ogrev i šporet kako bi se utoplili pre zime – ističe Muratović.
Poklonima i novopristigloj pomoći, zdušno se obradovao i Nikola Petronijević (14), đak koga od septembra opet čeka mukotrpno pešačenje do škole.
– Presrećan sam! Dobio sam novu jaknu, nekoliko dukseva i farmerica, po par patika i cipela… Odeću i obuću dobio je i moj otac, a u septembru ćemo dobiti još toplije jakne i zimske čizme. Mnogo će mi značiti dok budem pešačio do sedam kilometara udaljene škole u selu Šaronje – kaže Nikola.
Ništa mu nije teško
Uz to, ovaj vredni dečak i očeva uzdanica, zamolio nas je i da se zahvalimo i prenesemo pozdrave svim dobrotvorima koji su mu već pomogli ili su zvali i obećali pomoć.
– Ništa mi nije teško da radim. Sam, na smenu sa ocem, muzem kravu, mesim hleb i perem. Sad bar ne brinemo da li ćemo imati brašno, ulje i šećer. Rekao je čika Hido da u namirnicama više nećemo oskudevati, hvala mu, Bog neka ga čuva – rekao je ovaj otresiti mališan sa Golije, koji mašta o kupatilu i veš-mašini, i dodao da mu najteže pada što u selu više nema dece, pa nema sa kim da se poigra.
Voli košarku, Jokića, Bjelicu…
– Od svih sportova, posebno volim košarku. Uživam dok gledam Jokića, Bjelicu, Raduljicu, Bogdanovića i druge naše asove. Navijam za Crvenu zvezdu i mnogo bih voleo da neku košarkašku utakmicu gledam uživo. Nažalost, signal nam je slab, a televizor star. Često nestaje i struja, pa samo retko mogu da gledam moje ljubimce. Pošto nemam koš, na drvetu sam postavio probušenu kantu i u nju ubacujem loptu, to mi je jedina razonoda – iskreno će Nikola.
Bračni par Puzo još čeka „svetlo“
Naši čitaoci pomogli su prošle jeseni da supružnici Sulejman i Bahta Puzo iz Trnave kod Novog Pazara, koji su nakon što im je izgorela kuća, živeli u daščari „tri sa tri“, izgrade novu kuću i da se u nju ekspresno usele. Tada su za useljenje pozajmili struju iz komšiluka, jer novopazarski Elektroras nije hteo da im priključi struju sa obrazloženjem da nemaju dozvolu za kuću. Uprkos svim naporima humanitarca Muratovića i drugih dobrih ljudi, oni u svom „hotelu sa pet zvezdica“ još čame u mraku.
– Ne znam zašto se toliko insistira na toj dozvoli kada je u pitanju zabito selo, ne verujem da tamo uopšte i postoji neki urbanistički plan. Imamo čvrsto obećanje čelnika Elektrorasa da će ovim starcima konačno priključiti struju – kaže Muratović.
Чланак Tračak sreće u sirotinjskom domu се појављује прво на Vesti online.
