Иако је предизборна кампања Савеза Срба у Румунији за децембарске парламентарне изборе била најављивана као једна од најорганизованијих, изборни резултати наше заједнице сврставају нас у доњем делу златне средине националних мањина, пише Рајко Корња у новом двомесечнику Срба из Румуније.
Другачије речено, заједница која сматра себе организованом и уједињеном није се изборно прославила мада је Савез, односно Славомир Гвозденовић добио сасвим довољан број гласова да бисмо и даље имали свог представника у законодавном телу Румуније.
Док се у Савезу не изврши анализа припрема и одвијања предизборне кампање, иако се тема „начела“ на прошлој седници РС ССР интересантно је покушати идентификовати кључне разлоге за добијање ипак само 8.207 гласа, за око 2.600 мање него пре четири године.
Треба признати да је то ипак испод очекивања и реалних могућности, а да је био било који други кандидат прошли бисмо можда још неславније. Међу факторима на које није могао да утиче ни Савез, ни сам кандидат јесте смањење бирачког тела на нивоу државе за око 40.000 гласача у односу на 2008. што логично значи да се и наш гласачки корпус смањио.
Потребно је напоменути да и ако је Славомир Гвозденовић обишао готово сва места где живе Срби, он није физички могао да сам довољно „покрије“ свих педесетак насеља. За то је можда било прикладније да се у Савезу створио тим волонтера из сваког места, да се стручно обуче како, кад и где да деле изборне листиће, да лепе плакате, како да обиђу свако српско домаћинство, шта да кажу, шта да прибележе из разговора са гласачима итд. Тако раде данас сви озбиљни претенденти на добар изборни скор, па не изненађује то што су многи локални лидери Савеза, преко ноћи претворени у волонтере, често деловали, уз сву њихову добру вољу, помало срамежљиво и неубедљиво у предизборној кампањи приликом делења предизборних листића и комуницирања са нашим бирачким телом.
Други чиниоци који су донекле утицали на коначан изборни резултат јесу невреме, хладноћа и снег који је снажно падао на дан избора и што је очигледно убедило многе гласаче да одустану од свог права гласа и не изађу на изборе. На овај фактор се је могло донекле утицати, јер је на пример и потписник ових редова на сам дан избора добио чак четири СМС поруке од разних кандидата које су га подсећале да је будућност у његовом избору, да је његов глас веома битан и да је гласање његово грађанско право и дужност.
Но, за то је ипак потребна база података, затим неколико особа за слање порука и десетак припејд телефонских картица. Фејсбук, Твитер и остале мреже нису много помогле, јер је нашим потенцијалним гласачима из сеоске средине овај начин комуникације углавном недоступан.
Други разлог треба тражити у чињеници да је децембарска предизборна кампања била једна од најагресивнијих и „најпрљавијих“ у последње две деценије. Политички противници су користили сва могућа средства да би привукли гласаче на своју страну. Такво одвијање кампање је довело до веома оштре поларизације изборног тела и у крајњој мери допринело да део наших сународника буде приморан да се определи за кандидате коалиција, а не за свог сународника и Савез. На локалним изборима је то било још видљивије, јер је било случајева да су Срби, по својој вољи или не, кандидовали на изборне листе партија и тиме одвукли за собом део српског гласачког корпуса.
Но, вратимо се децембарским изборима. Од националних мањина, изузев мађарске, највише гласова, готово 40.000 добили су Немци иако их је званично укупно 37.000. Они су још једном доказали да су дисциплиновани, педантни и савесни. Што се нас Срба тиче, по броју добијених гласова налазимо се на 12. месту од 18 мањина. Испред нас су Руси, Словаци и Чеси, Татари, Грци, Албанци, Јевреји, Бугари, Јермени, Македонци и Роми. Питате се ко је остао иза нас? Иза нас су остали једино Пољаци, Италијани, Украјинци, Турци, Хрвати и Русини.
Подаци из приложене табеле говоре да су најбољу предизборну кампању имали Албанци којих је мање од 500, тј. могу стати у десет аутобуса, а за њиховог кандидата је гласало чак више од 10 хиљада особа. Било би интересантно видети на који начин је госпођа Манолеску успела да привуче толики број гласача иако је у позним годинама, а да притом и није нека харизматична личност.
Према резултатима избора добро су одрадили кампању и Русини који су добили скоро десет пута више гласова него што их је укупно у Румунији. Јермени, Македонци, Јевреји, Пољаци и Грци су се и они примерно мобилисали и сакупили готово три пута више но и весник темишварски гласова него што им је укупан број. Из табеле произилази и да су поменуте заједнице биле изборно сложне и активне у подршци свом кандидату ма какав он био и да је активност њихове организације била фокусирана како треба. Сви они су успели, у мањој или већој мери да привуку и „румунске“ гласове. Како су у томе успели, може се само претпоставити.
У овом сегменту кривица пада у највећој мери на Савез као организацију јер је познато да се на општим изборима гласа организација, а на локалним кандидат.
Упоређујући број гласова у односу на укупан број, најгоре су прошли Роми и Украјинци, а после њих су Турци, Руси и ми Срби. По некој једноставној рачуници, да су сви Срби с правом гласа гласали за свог посланика, кандидат Савеза би морао да укњижи бар 10-12.000
гласова.
Из овог се може закључити да упркос томе што је Гвозденовић познат не само унутар заједнице, већ важи за једног од најабилнијих посланика националних мањина, српска заједница се није ујединила и мобилисала као што су урадили на пример Македонци. Што се тиче процентуалности гласања, ми смо дакле у другој половини „златне средине“ етничких заједница. Ни приближно где можемо да будемо и далеко од оног што умишљамо да јесмо.
Што се географске расподеле гласова за српског посланика тиче, овога пута је заказала Тимишка жупанија где смо сакупили само око 1.700 гласова у поређењу са 2.500 од пре четири године. На овако лош изборни резултат у Тимишу највише су утицали слаб одзив Срба из Темишвара и њихова свест о припадности српској заједници, јер је у самом граду на Бегеју избројано за Савез свега 995 гласа, док је 2008. тај број износио чак 1.464.
И у жупанији Арад забележен је слабији резултат за око 150 гласова него на претходним парламентарним изборима када смо имали 453 гласа. Свој резултат је међутим поправио Караш Северин где је ССР добио чак 1.250 гласова, за 300 више него 2008. Примера ради, општина Соколовац је била овог пута на нивоу и од 172 гласа 2008, сада је српски посланик добио чак 257, готово два пута више него сви остали кандидати заједно. Мехединц односно Свињица је и сада донела ССР-у око 150 гласова што је изгледа њен максималан домет. И Букурешт се показао као константна изборна јединица пошто доноси Савезу између 280 и 300 гласова на сваким изборима. Посебна прича и уједно тешко објашњива је жупанија Вранча где званично живе два Србина, а 2008. је у поменутој жупанији Савез добио 576 гласа, а сада 535.
Реално гледајући, на основу резултата децембарских избора може се рећи да смо као заједница прошли боље него што смо радили, а лошије него што смо очекивали. Веома је могуће, ако се ништа не буде предузело, да на следећим изборима забележимо још слабије резултате.
Можда је потребно да се у Савезу посебно анализирају резултати парламентарних избора за сваку општину и место и да се на основу такве анализе преусмере инвестиције према онима који и на изборима својим делањем и гласовима стоје уз Савез и заједницу. Нека се свако од нас упита најпре шта је он учинио за заједницу, па тек онда шта је она урадила за њега.
