đurđevdan je bio i prošao. Slavila je trećina Srbije, a među svečarima je bio i uspešni bračni par iz Milica Nikolić i suprug dr Ulrih Holenštajn iz Leverkuzena. Na lepom imanju u kućama u vojvođanskoj Omoljici Milica i Ulrih su nedavno ugostili devet uglednih porodica iz Nemačke, među kojima su bili i bivši konzuli Petar Radaković iz Diseldorfa i Dragan Vesović iz Bona, ali i brojne meštane i ekipu „Vesti“. Povod je bio trostruk: nekadašnja žiteljka ovog kraja koja je davne 1968. otišla u svet, proslavljala je uz najdraže, muziku i pesmu, 60. rođendan, odlazak u penziju i slavu.
– U tuđinu me je oterala nemaština. Srednju medicinsku školu završila sam uz petrolejku. Otac Mihajlo i majka Milija su izrodili troje dece od kojih sam bila najstarija. Majka nije radila, a tata je bio je zidar. Posle sam završila i Višu medicinsku i obrela se sa diplomom u gradskoj bolnici u Leverkuzenu – setno se seća naša domaćica dana kada nije čak ni u snu slutila da će u stranom svetu iznenada steći bogatstvo, ali i naći ljubav.
Prva godina joj je protekla u radu i plakanju, učenju i čežnji. LJubav i želja ka rodnom pragu nikada nije nestala, pa je i nju zahvatila bolest zvana nostalgija. Ubrzo se udala za jednog Makedonca s kojim je provela 17 godina u braku i dobila dve divne kćerke Aleksandru i Natašu.
Hajnc kupuje kuću
Jedan od gostiju porodice Holenštaujn bio je i Karl Hajnc Erhard sa suprugom iz Kelna: – Prvi put sam u Srbiji i Omoljici. Za samo nekoliko dana provedenih u ovoj divnoj zemlji i među divnim ljudima rešio sam da ovde otpočnem biznis i da kupim kuću. Verovao sam Milici i Ulrihu, ali ovakvo gostoprimstvo još nigde nisam doživeo – tvrdi ovaj Nemac, direktor Gerling osiguranja.
– Obe su već majke i domaćice: Aleksandra je udata za Nemca Andreasa, ima sina i ćerku. Mlađa Nataša se udala za Paraćinca Radojka Mutavdžića. I oni su mi podarili unuka i unuku – ponosno priča naša domaćica, koja je uprkos činjenici da je mnogo vremena provodila na poslu, svoje dve kćerke vaspitala u duhu srpske tradicije i kulture, boreći se sama dalje kroz život.
Tada se Milici desilo nešto neobično, nešto što ponekad viđa na filmovima. U životu, doduše ređe. Savesno radeći u bolnici upoznala je kao pacijenta i Valdemar Loha, tada predsedavajućeg borda direktora fabrike lekova „Bajer“, i njegovu suprugu Hildegard, kojima se dopao njen način brige oko bolesnika. Prijateljstvo je izdržalo probu od 17 godina, a kada su oboje preminuli, ostavili su sve što su imali u nasleđe Milici i njenoj deci.
– Kad nekoga volite, ništa vam nije teško. Doživljavala sam ih kao svoje roditelje. Ni slutila nisam da će njihova imovina pripasti meni, niti mi je to bio motiv našegdruženja – kaže Milica kojoj je sudbina ponovo priredila iznenađenje. U bolnici u Lajh Lajngenu, u blizini Leverkuzena, gde je radila kao glavna medicinska sestra, šef je bio kardiolog internista dr Ulrih Holenštajn.
Za zemljake besplatno
– Srbi su ljudi sa dušom – kaže dr Holenštajn na dobrom srpskom jeziku. – Kad ih upoznaš, ne možeš da ih ne voliš. Napaćen je to narod koji će gostu izneti na trpezu i poslednje parče hleba. Izgleda da jedino ne misle dovoljno na sebe. Nedavno sam boravio na Zlatiboru i pregledao više od deset porodica. Maltene svi imaju povišen šećer. Slabo vode računa o zdravlju. Ipak, oduševili su me kada su na polasku od srca odvojili darove: ruke su nam bile prepune kajmaka, sira, rakije. Srpski narod me naučio da nije sve u novcu. Ali i ja uzvraćam ljubavlju. U svojoj privatnoj praksi u Nemačkoj, nijednom srpskom pacijentu ne naplaćujem svoje lekarske usluge.
– NJegova staloženost privukli je moju pažnju 1992. godine. Ali, ni on nije ostao imun na čari jedne Srpkinje – kroz smeh priča Milica, a njen suprug dodaje: – Naravno, pored Miličinog šarma, osvojili su me su srpski pasulj, sarma, sir, kajmak, štrudla i šljivovica. Ali i kafa, koju je ovaj doktor sve češće i više pio u sestrinskoj sobi, na opšte čuđenje kolega Nemaca.
– I Ulrih je imao iza sebe jedan brak sa Nemicom koja mu je rodila dva sina i kćerku. NJegova deca su prihvatila mene i moje kćerke, bez preterivanja, prava smo porodica – objašnjava Milica, koja se ni tada nije odrekla svog zavičaja. – Svake godine sam u svojoj Omoljici provodila nekoliko dana. čak i u vreme ratnog vihora u otadžbini. Ali, tada je uz mene bio i moj suprug, rame uz rame pomagao je srpski narod. Sakupljali smo lekove, garderobu, priloge… U to teško vreme on je bio pravi ambasador Srbije u ovom delu Nemačke. NJegova nesebična ljubav i pomoć dovele su u naš dom i tadašnje konzularne predstavnike SR Jugoslavije u Nemačkoj sa kojima smo nastavili da negujemo dugogodišnje prijateljstvo – veli domaćica, menjajući mesta uz goste kojima je potajno priredila još jedno iznenađenje.
Krštenje unučića
– Roditelji su živeli u Omoljici, upravo ovde – pokazuju nam domaćica lepu kuću – koju smo posle njihove smrti renovirali 1996. i kupili još jednu uz naš plac, tako da smo obezbedili smeštaj za veliku porodicu. Sada mesta ima za svu decu i unuke koji su ovde redovni gosti. Zato smo u Omoljici krstili i unučiće Andreju i Milijana.
Tako i bi. Kad su tog lepog đurđevdanskog podneva ušetali trubači u vrt borova i šljiva, „Marš na Drinu“ sve je digao na noge. Trudili su se Nemci da zaigraju uz takt srpske trube, a neki i uspevali. Potom se odjeknula harmonika. Do duboko u noć orila se pesma u kući Milice i Ulriha. I danas se još u Srbiji i Nemačkoj prepričavaju nezaboravni utisci, posebno sa izleta koji su im organizovali domaćini. Pokazali su im Beograd – Kalemegdan, Skadarliju, zagrljaj Dunava i Save, Hram Svetog Save, naravno i Pančevo. Za sve koji su prvi put kročili u Srbiju, odškrinuli su vrata jednog dela slovenske duše.
Kad kumče odraste
Kad je pošla u Nemačku, Milica je na molbu prijatelja svog oca Radomira Jovanovića krstila njegovu jednogodišnju kćerku, davši joj ime Svetlana. Svoje kumče, koje je odavno žena i majka dvoje dece, 18-godišnjeg Nemanje i 17-godišnje Teodore, srela je posle nekoliko decenija.
– Tek sada vidim koliko toga sam propustila u svojoj zemlji. Ostavila sam bebu, a ona sad pored sebe ima odraslu decu – zaključila je naša sagovornica.
Princ karnevala
Jedan od Miličinih unuka ima samo devet godina, a već dve godine uzastopno na najvećem karnevalu bombona u Leverkuzena osvaja titulu princa.
– Srećna sam što je baš on izabran među mnogobrojnom decom i što ima počasno mesto u povorci – ponosno kaže baka Milica .
