*
Milan Dedinac
JAVNA PTICA
I
Pada na moje dane
pada na moju tugu
pre nego Sunce svane
na vodu što se budi
Bože, kako prolaze!
Idu sveži i čisti
Stisni, stisni to srce
za dušu što znala nije
GLEDAJ, ENO SE RAĐA!
…svuda se pale po gradu, pucaju. Čekam prvu zvezdu, čekam je — nje nema. Zacvrči stenjak, užari, pisne u noć.
Tako u ognjen suton, tako svakog smeha, stegnem lampu na srce da je zagrejem — i čekam… upaliti se neće
Izvori stali!
O taj plač u gradu, taj plač u sobi
da li sam ga čuo? NE!
Mir mučenja odjednom modar
pod kožom nožem mili
O prvi zrak na nebu prvi zrak na vodi
tako se pruža
Dršćeš treperenjem trule trske u bari
Kako je čekanje muklo!
Miruješ u vrtu sâma, potpuno sama
Gde ti je mladost je li?
O, taj osmeh u gradu, taj osmeh u sobi
otkud to?
Blesni!
Sini kroz čuda
kroz prostore, kroz snove!
Prasni u grad!
O, taj blesak u oku, taj osmeh u srcu
Gde sam to nosio? GDE?
Vidi, vidi! Motri u nebo: kako su ti bolesne oči! Pogledaj u stravu vode, dole, ukočene ti noge, mrtve, kaljave
Gledaj! — Ja videh brezovu šumu. Mokro me obavija šipražje breza.
Došlo i to!
Pođe. Zaglêda Zorilo cveće, cveće na krovu — ono se širi, širi. Ah, raste u suton, u pljusak, u bol niče. Niče.
Motri Zorilo cveće. Veče. — Opet nemirno veče!
Da li to plače s neba
da li to majka tuži
da li se sa neba boli
il’ vetar samo ćuti
Kud ćemo onda, druzi?
U zrak se roni moje gladno telo
teško me boli pa kraj mene leže
— do jedne ruke pseto brzo diše,
do druge kosti očevo odelo
O, ne vidim grozne igle zore
ja ne vidim svetle igle Njene
kad joj padne sa krila…
Ah, natrag hoću! Tamo. Za domom čekaju ljudi. Zorilo stade. Ciči vlažno na ciglji sa krova srušeno ptiče
Ponesoh ga u kuću
Na pragu! — kad bratske ono ruke
Ovde! ovde!
Čuvarkuća mi niče
Veselo da mi bude otsad.
Htedoh jednu travku. Travčicu, travčicu… hoću da je uzberem, al’ moram dalje još… Poplašen, noću skočih, ciknuh u vodu, čistu, zelenu — teče — al’ ptica peva. Peva!
Slušaj,
pesma kako je tiha!
II
Uklete legle vode. Ni plač da ih dodirne. Ukazala se jedina zvezda iza oble pučine, i ostala.
Ti što ćeš mi otkriti munju, ptico na viru, ti, maslino od srebra kraj koje nisam seo — bez tvoje noći
to kladenac tvoj kaplje, kaplja po kap
to tvoja suza je bistra — jasna, uvek jutarnja, sa vidom dubljim u viru — što me je pritisnula zauvek, o, vir u kraj. Ti kaplješ na moje lice!
Zvezdo, zvezdo u nebu ti, a ja te ljubim
travkom ovom, ovom — evo je berem — jedinom, sporom, ah, sa čela mi plavog, čvrstog u grobu! A kad te izgubim usamljen sa ove vode, u tmure gudure za žalom, opet — neka si zdravo! Zdravo, jedina zvezdo što sam te dugo gledao, Zvezdo jutarnja! Jutarnja zvezdo, pusta zvezdo u moru! — More suviše tiho, šumi, šumi, šumi, šumi… ili ću gadno da zaspim, tu, uz crnu algu. Govori, romori, more!
Ti, zvezdo, a ja te volim više od tatule, nèsna mog,
više od cveta tog nadnetog dvanaest vernih noći! Do krune, krupne nad licem, opake, sa pet zubaca sraslih u levku, raširenih iz cevi, ja vrebam, ja pazim tvoj dvooki stubić…
III
Dve noći se, s trzajem, odvaja. Što strepi, šta li to čuva?
Sinu, — na truloj grani rastvori se cvet. Razvija listove spore. Ah, prva ptica prnu kroz nebo otvoreno!
Zorilo krupno je hodao, noću, po svim sobama.
Uvek tišina
Nešto je bilo
kad je sišla do mene.
Prvi prolećni dan!
Svu noć je padala kiša i vetar tuk’o
— trgao sam se iz sna
i prozor zatvarao
Pa ću rano da pođem
da se raspitam šta radi.
Ne pođoh ispod šume koja je Crna, za Tebe, za Tvoju ruku koja je legla, noću, po polju, u vrućem blesku.
NE! Plače lice, i Tvoje, od lipe zlata koja ne navre sa mladim nebom — rano ne pade.
NEĆU, A TO JE SMEH.
Nisam ga znao ali je on,
zabludeli uzdah u meni
Otkuda ti na ovaj san,
bole, sumorni druže?
Da se u nebo vinem
al’ uvek ti si mi, ti!
Niz reku da dogrcam
krv mi na ruci vri
Svud me prati na putu
u svakom božjem kutu
Stati, stati, bole
— pogledati pusto
niz tavno nekakvo polje
Ostanuti sámo,
zaćutati, druže,
— do mile volje!
Svaka se zvezda savije do lica
svaka se ruka previje do grudi
Ubijam noći za pticom bez krila
u lov za pticom! Ubiti je neću.
Sve crna zvezda na čelu se rađa
sve srce srce krovovima igra
O dokle ulicom ići
dokle se vraćati kući
gde se pevalo,
uvek u nebo sići
uvek leći u vode
gde se snevalo
Prenem se sad, probudim. Gledam u listalu šumu, u potok — kad zvona, zvona čujem: ptica mi ono leti!
Ptica mi padne na ruku, stala, zagledala u grudi — srce oteklo… Ja pticu čujem, nju, ptica mi leti, ona doleće. Slušam je
Udahnem — mekana sad mi zemlja sa groblja raširi grudi
Golo se čedo rađa
— vrisnu!
Otac kliknu sa praga: „Muško je! Muško!“
Hoću, motrim, ah motrim kuću zelenu, i krov, i zid. A zvono? — Kako lupa! Videh, ja sam spazio, samac, kuću, kuću do sebe, zidove njene debele, same, i nebo… Video sam ga mokro, nebo iz uzoranih njiva rastvoreno, posle kiše nebo. Nebo, ala mi sija! Sjaji…
Ma to…
Smeje se neznani čovek
za
ovu suzu
za ovaj mrtav stan
Veseo otac ljubi
smeši se sumorna majka
za
crne ove sobe
za tanke ove grudi
Peva deveta kuća!
Bolji je san
Odvrati glavu: Tvoje su meke ruke dohvatile me u srce. Ponekad opet, opet, bila je Tvoja senka bela, svuda, po meni, oko mene…
Ovde!
Ako me ne pusti list razapet preko vrata, ako me ptice raščupaju, raznesu, obale ruke, i grudi, ostaće Tvoja senka, gola, i koja muči… Boli!
IV
Pao međ vode slučajne. One me nose.
Preko tvojih guja, koje se tavne na dnu u suncu, more, nose se niz zagorele, same, grdne krajine vode, od kopna do kopna, jezde od žala do školjke, od pećine plave do naslaganih vidika — i nikad, nikad u lice moje da legne zamoran bakar, hladan, prelomljen, slep vetar s pučine. — Vetra malo!
Ja ostavljam nek niknu iz vodâ beli korali koji su nekada dolasku mojih širokih ruku dugo vikali. Kliktali su uvek, koliko pamtim, kada sam se spuštao do vode.
Buđenje noći krvave stare kose
Teško pod zemljom ugljenih rudnika
U snu ja znam kakvu da Te vidim. Gorko da bude!
Leti Ona između belih tocila, između roptanja i suza. — Ja je ostavljam
Nikad ne zove
Neka je prokleta mrtvaja dok je bila kraj mene. Grano, grozna grano koju sam rukom zgazio! Nebo, neka te nema, koje sam do Njenog krila, obalom ruke Njene, noću, odista spazio
Oči!
O ja sam POGLED SUNCA video stvarno. Proklet!
I rekao sam noćas, ne znam koliko puta, Tvoje ime. A Tebe nema. Ali mi ruka kuca.
Odakle, odakle ideš? Iz kojeg kraja na zračne potoke moje?
— Gde si? Ma gde si bila?
— … gde sam? O, mučno, nikad ja to ne umem …
— Gde si, ma gde si bila?
PA ONA — ONA SEDI SRED ŠUMA.
V
Na Ognjenu Mariju pođoh da vrebam šta olujina, noću, na žitima radi.
Čovek iz kuće inokosne, isti onaj što će uvek sobama u kolu da luta, što retko na prag stane, ostavio me je do ustave krvi. Ali mi je bar u srcu koje raste lako.
Kućo, ostaćeš, ostaćeš! Ostaviće te jednom i taj slepi tuđin, ljubavnik tvoj. Ostaćeš i ti SAMA u ne-dan smeha. Ah, opet nekakvo veče! Pašće vatrena šuma na tvoj slameni krov … Pala je. Gori! gori!
Kućo, ah, ja, ja ću da te spasem. Kućo, kućo, ponornice tvoje na prozoru usahnuti neće, kraj mene neće, neće! A tvoje kike pod noć raspletene, kose, kose zvezda podmornica, kike isečene plaše me iz vala neba, zveri, o obešene, uvek zakopane, nikad uspavane.
Kućo
kućo bez moga dana
kućo bez vatre kad sam te ostavio
— o, bićeš SAMA
I travka koja se penje kad nisam u tebi savijen, majko! ne niče. Neće.
O, ptica, ptica se ljulja kad krajnji hod moj ode, al’ neće više
Neće!
Hoćeš li kroz ruke proći, ruke sumraka ovog, ruke na sve strane, ruke upaljene, usijane ruke razigrane vatre što nose? I lica … ili pišti, jecaj na OVOM polju Sunca, ovde, i na stazi, pa bacaj u oblak ruke, srce da iščupaš
Nema. Ja slušam — čuo sam preko neba zaplakalo je dete, plače za šumom koju kiša zaliva.
Čovek koji ostane u noći sâm, umesto putem, stalno zađe rekom, odlazi vodom. Mesto putem, ja neću da skitam vodom. Mesto cveće, braću ribe putem.
Ne ostavljaj
Ne puštaj me. Ah, nemoj!
O, ne daj me devojko neznana tiha ispod mene
ne daj da košulju naopako navučem. Čujem glas neba pišti – ah, zove
Slušam: lupa gvožđe, zvoni dole pegla
— devojka mi večeras naopako košulju pegla.
Evo, teško diše. Strašno diše od bola.
Ne krij lice!
JA ČEKAM SLEP KRAJ VRATA I DO DEČJEG STOLA
Devojko,
poslednja moja!
VI
Ti ti ptico kako oh gine ja videh zrak
Sinu! O sad mi priđeš i iza moga sna
Ja vidim pod nogom svojom zauvek mrtvu senku dva cveta
Hvala Ja gazim za njom Zašto zašto da mi smeta
Jeste Ruke mi u tami pletu čujem da je od groba
Kraj tuđeg stada niklog ah nekad rekli smo jedared zbogom
Sa Njom ja sam, za tri seobe ptica, izmučio se da hodam, rane žive, uzdrhtale na plotu, pred crnim vatrama da sklanjam, pred gladnim zevom duga. Usijan krak, i garav, ovih krvopada neće me stići, sa Njom, nikad. Ona. Ona.
Sa svirepim skitnjama i zrakom vijora i peska koji guši, i ivicom tog ledenika mesa mog besciljnog, videćeš, još ću čekati u solanama naselih praznina, i u zracima što se, za mračnih plođenja lišaja, slivaju i uležu duboko na dna bunar-sunca.
Govoriš mi
a za mene je noć
Moliš me, već sam u njivi, za travom
za stablom — sutra ću poći
Ne moli! Srce se steže u crnoj ovoj
tišini, u ovoj sobi
Ne moli, ismejaću te opet. Svetlu uzeću
pticu, da je čuvam
da ćuti …
Pticu! pticu golu
pticu da legne, legne i da pije
Peva!
— pa to joj srce bije…
Ostavljam rasklopljen prozor noću da si mi bliže, daleka, kad nismo zajedno
Večernja ptica cvili
Hajd’mo!
Na pogrebu zelenog konca, u ovoj porti užasa, pred kojom se stresu uvek dva vetra prolazna, ja vučem travu belu, belu: vukao sam kaplje iz neba. Dokle?
Tako. Usamljen iz dana u bol dugo. Pusto izgubljen, već nezačuđen dodiru ruku ovih mojih, bapskih, sprženih, niti njihovom poslu. Suviše brzo nisam ih više motrio.
Gledam, čitavu noć, u mučnu igru tuđinske dece na pesku. Do mora.
Tako sam proveo noći od jednog smeha do dúge.
VII
Nikud se maći! Nikud izaći! — Čekati.
Niko da lupi u tvoja vrata, kuća prokleta.
Ni šljunka na stazi pod suton, ni vetar da dirne list — u ponor bi se srušila.
Tako se budim.
O svake noći iščupam sedu dlaku
i ne znam kako
Bol, mrtav bol čeka me iza zida
mrtav, bez svežeg cveća, nebeskog vida
Ah, ptica, PTICA! ne hte sa grane da odleti
nikada meni
Neće,
a ja?
Ah, ja sam stao!
Pa ja sam stao, stao, stao
Neće, neće
meni
Do plavih nebesa
stići, doći neće
po gradu samac mrtav kad se krećem
Vidim, ali meni poleteti neće
nikad
Granu, svetlu granu, zanjihati neće
ptica
Ti nisi podigla glas, sagnem se da te slušam.
Ta ptica dodirnuće sve redom. Evo je! Ide, hoda, ja čujem pesmu; ona je kao jesen, dolazi preko njiva.
Plamti cveće. Lišće ovo ne može da se ugasi, bukti. Stalno ga pale: plamsa pod noć. Vije se, pišti. Slušam ga —savija se u noć.
I do nas Ona će doći. To Ona, Ona ide. Oh, tiša je od bilja! Gazi s grane na granu, previja se nad bregom, i leće.
Gle, vetar sa grudi Njenih u lice mi sleće,
leden.
— Ja čekam dodir krila…
Uđem u sobu: na stolu, osetim, da Ti je ruka bila, Tvoja.
VIII
Iz razderane kotline, iz rane, gde sam za sobom s jezom gore sušio, vode ispio; međ zlim izvorima, međ rukama drugara uzburkanih od Sunca, zgasnulih i vlažnih, groznih drugara; međ stablima u vitlu; međ stenjem izlokanim; s morem olujnih pluća — vodo, vodo, ah vodo! kada sam te u praćke tvoje proklinjao; iz travuljina sna ovog — kisele trave naslagane dunom koja se seli — na vetru zamornom, ležeći, mokro dok sam ih udisao — ja sam čekao samo, ja uvek, velike dlanove krvi koji su svuda…
Svuda! Samo se penju. U tavane se dižu…
Kud se okrenem: sa dužica, sa brazda, iz lica, iza ove glave moje, moje, i tamo — rastu, za mnom. Penju se, penju, penju — bez mene.
Bio je to zamah vatre po šumi ovog disanja, zamah slepih sprudova, žeđ živog peska ovog izdajničkog što je poseo sve staze sazvežđa i buđenja mog. Hoćeš li stalno biti, hoćeš li uporno vesti na pragu ovome snu?
Ah, gledaj, pazi, pazi – rastavi se kiša od Zemlje, odiže se u nebo… Ja idem….
idem pod toplom zvezdom
idem na nove snove
u dubini me čeka sedam
— prozirnih postelja
Za svaki — oh, opet — korak … jedan
anđeli plaču
Za svaki pogled
gase se meni vode
Mrtav dvadeset noći…
Jutro!
Verujem, ostaće, ostaće najzad
a Ona — nekud ode…
A kad se izvije noćas slepić iz ševara, biće zbog Tebe.
Staće, pevaće zlato, zlato što ga ne ponesoh na ruci, zlato u Suncu, zlato večernjeg Sunca. Reže u pesku živo — zlato kraj vode.
Za topal talas, za krečno nebo, za zastrašene staze, da usnim — neću, ja pod maticom čekam Tvoje dozive noći, Tvoje smejanje Suncu. — Ah, ko da ga nosi, vrelo, Sunce što nam je ispeklo oči, što pije, što muči, od koga pište šume. Sunce što ruši šume?
Neće, neće to biti više nesavladani Meseci buđenja mojih, ni utrnulih vena, Meseci prenapeti, Meseci mladi, kovni, ni žita duboko usečena u stravi, u pustoši moljenih, mamnih, iskanih pomračenja. Ni jata zvezda. I još i, odista spazih, nikad. Nikad! Valjda jedini put.
Nikad. Tavane penju… Šire se, šire. Mâme!… Sad ih u snu, u mlazu crnih zrakova, nad licem svojim, nađem.
Ni zvezde! Ali ni mora. U vodama mrtvim što su se razlile Zemljom sve do mladice koju su presekle zora, daleko, i noć…
Do mladice nad jarkom, odvio se jedini list treperi…
ZALASTRIM! — Tu sinju pticu koju ne videh grdnu, izraslu, čuo sam je gde peva. Slete na reku.
Ugledah je — uhvatila se za granu. — Zora se ljulja.
I smeh!
Kakav smeh!
Bez bilja, bez mekog srca, bez uzdaha, bez kuće — dugo vruće su mi ruke
… PO DETELINI KORAČAM …
„Poema je preuzeta iz knjige Milan Dedinac, Poziv na putovanje, Prosveta, Beograd, 1965. Radi lakše organizacije teksta izvršena je numeracija delova poeme. Sva grafička rešenja i tekst poeme poštuju Dedinčevu konačnu redakciju iz Poziva na putovanje. (Prim. prir.)“
