– Sta je osnovna razlika u pristupu nase nove diplomatije jugoslovensko-britanskim odnosima?
– U prvom redu, polazna premisa poverenja u dobre namere. To je bitna razlika u odnosu na nasu raniju diplomatiju, koja je u svakome – a u „perfidnom Albionu“ posebno – videla najpre moguceg neprijatelja i uhodu, pa tek onda saradnika na uzajamno korisnom poslu. Citava ideja promena je u tome da se ne zazire i ne preza, nego da se sa Britancima razgovara razlozno i odmereno, ali sa mirnim samopouzdanjem i, kad god je moguce, sa svescu o razlikama i osecajem za proporcije. U kontekstu svetskih prilika, ova zemlja moze mnogo da nam pomogne i samo je potrebno iskoristiti sve one pozitivne potencijale koji odavno postoje, ali su – sticajem nesrecnih okolnosti, engleskom zabludom, srpskim nemarom i milosevicevskom bahatoscu ostali neaktivirani.
– Sta ce biti osnovni cilj Vase sluzbe u radu sa dijasporom?
– Pre svega da se, koliko je to moguce, prevazidju stare i cesto odavno obesmisljene podele posebno one ideoloske. Na prvom prijemu koji sam priredio samo za dijasporu, u prepunoj zgradi Ambasade nasli su se cetnici, ljoticevci i partizani, titoisti i antititoisti, ubedjeni antikomunisti i levicari, monarhisti i republikanci, svestenstvo i ateisti, emigranti iz tri generacije i sve je proslo cak sasvim srdacno.
Pokusao sam da, u pozdravnom govoru, objasnim kako je ovo sada prvi put, posle valjda pola veka, Ambasada koja pripada svima i koja medju nasim gradjanima nece praviti apsolutno nikakve razlike: ona je deo nase teritorije na kojem svako ima podjednako pravo da se oseca kao kod kuce. Ako mi podje za rukom da u ljudima, bar u nekoj elementarnoj meri, probudim to osecanje zajednicke pripadnosti i uzajamne lojalnosti, smatracu da sam postigao stvaran uspeh.
– U razgovorima sa predstavnicima britanske diplomatije, pitanje statusa Crne Gore u okviru Jugoslavije je verovatno jedno od najcescih koje cujete. Sta im odgovarate?
– Strpljivo i razlozno ponavljam da savezna drzava, sta god ko govorio, postoji i da je nijedan pojedinac i nijedan rezim ne mogu na svoju ruku ukinuti. Ako bi se narod, na postenom referendumu, izjasnio protiv nje, mi necemo imati nista protiv nezavisne Crne Gore, a ni pre ni posle izjasnjavanja nece biti apsolutno nikakvih pritisaka sa nase strane. Politicki krugovi u Londonu imaju razumevanje za nasu zamisao o funkcionalnoj federaciji, koja bi obuhvatala samo vojsku, spoljne poslove, monetarnu politiku i ljudska prava i koja bi ravnopravnost garantovala jednodomnim parlamentom sa podjednakom zastupljenoscu dveju jedinica. Kad se sve sabere, jedino na sta mi nismo spremni da pristanemo jesu dve stolice u Ujedinjenim Nacijama. Ako se ta fatalna stolica pokaze vaznijom od svih drugih, istorijski i zivotno utemeljenih razloga, onda neka je Crnoj Gori sa srecom da bude nezavisna. U takvom slucaju, medjutim, mi ne bi smo bili spremni da ulazimo u neki problematican savez drzava (po sumnjivoj analogiji sa Rusijom i Ukrajinom iz vremena SSSR). Englezi, posto su praktican i razuman svet, ne vide raison d’etre josjedne patuljaste i za ekonomski opstanak nesposobne drzave na Balkanu, a posto znaju sta je fair play, uglavnom uvidjaju da je nas stav na mestu.
– Sta ste sebi postavili kao najambiciozniji cilj koji zelite da ostvarite za vreme dok ste ambasador Jugoslavije u Britaniji?
– Vrhunska ambicija mi je da, tokom svog mandata u Londonu, doprinesem udaranju temelja naseg kulturnog centra, za kojim postoji vapijuca potreba. Nije samo rec o boljem predstavljanju nase kulture putem predavanja, izlozbi, koncerata, knjizevnih veceri, itd., vec i o mestu gde bi nasi ljudi – u novom duhu demokratske tolerancije – mogli da se okupljaju oko citaonice, kompjuterskog centra i pristojnih prostorija, po mogucnosti bez vinjaka i cevapcica. Zamisao je veoma tesko ostvariti jer nam nedostaje sve pocevsi od prostora i pomoci drzave, koja je pod sadasnjim okolnostima, iskljucena. Zato cu strpljivo nastojati da od zemlje-domacina mozda dobijem kakve-takve prostorije, koje bi smo onda, uz pomoc imucnijih ljudi iz dijaspore (a oni za tako nesto pokazuju spremnost) osposobili i opremili. Tuzno je da takve centre imaju skoro sve drzave sem nase. Ako bi ovaj poduhvat potpuno iznad politike i svakog pojedinacnog interesa uspeo, i ja i svako ko bude hteo da mi pomogne u njegovom ostvarenju znacemo da iza sebe ostavljamo nesto od trajne vrednosti.
