Da srpske staze vode do najudaljenijih delova sveta, pokazala je i porodica Ot, koja se iz Hanovera prošle godine preselila u Singapur. Inženjer Štefan Ot odlučio je da se zbog posla cela familija preseli u daleku Aziju na tri-četiri godine. Brankica Ot, nekadašnji potpredsednik Crkvene opštine u Hanoveru, sa ćerkom Danom (10) i sinom Milanom (7) nakon godinu dana ponovo je u Hanoveru.
– Nakon 12 sati leta opet smo u gradu nebodera, širokih ulica i neodoljivih uličnih kafića – zaključuje Brankica, koja je pre dve godine u Svetosavskom centru osnovala crkvenu biblioteku uz podršku Narodne biblioteke iz Beograda.
Brankicu prijatelji zapitkuju ima li Srba u Singapuru, kako sa jezikom i školom. Kakvi su ljudi, jede li štapićima, koliko ostaje ovde…
– Pričaj, sestro mila – moli je Grozdana, dok je tutor LJubo očinski grli, a neka sledeća žena vuče za rukav.
ćevapi kod Esada
– Kineska kuhinja je dobra, a u Singapuru je internacionalna. Istina, evropskih restorana i balkanskih specijaliteta nema kao u Nemačkoj, ali mi smo pronašli Esada iz Sandžaka. Esad pravi odličnu šopsku salatu, a ćevapi su mu isti kao kod Muje u Banjaluci – objašnjava Brankica.
– U Singapuru nam je lepo. Klima je sparna, tropska… Imaju dobro organizovane škole, i domaće i nemačke. Deca su se dobro uklopila. Idu na plivanje. Milan igra fudbal, a osim engleskog uči i kineski. Štefanu, koji na tom azijskom delu zastupa svoju firmu, posao ide dobro, a ja se bavim decom. I tamo sam se uključila u školske aktivnosti – priča Brankica čije se kratko prezime dobro uklapa u ovo jugoistočno azijsko podneblje.
Brankica je inače, poreklom iz Žepča. U Hanoveru je diplomirala germanistiku i filozofiju, a udala se za Štefana. Otovi su stekli dvoje dece i napravili kuću. Brankica je radila kao sudski prevodilac i sve je, kako naš narod kaže, išlo po redu, pa je iznenadna odluka da odu u Singapur odjeknula kao prava senzacija. Međutim, i sebi i prijateljima ostavili su utehu da će rastanak trajati samo tri-četiri godine. Jedna je prošla.
– E, moja Brankice, svi smo mi u Nemačku došli na tri-četiri godine, a ja evo hanoverskim asfaltom hodam već 40 godina – bojažljivo će jedna starija žena.
– Ima Srba u Singapuru, ali nema pravoslavne crkve, i to mi jako nedostaje. Bio je počeo nešto da radi jedan engleski sveštenik, ali nema više ni njega – kazuje Brankica. – Srpsku „enklavu“ u Singapuru čine fudbaleri, lekari i avijatičari. Mnogi naši piloti rade za singapurski „Silkair“, a ima fudbalera koji igraju i za njihovu reprezentaciju. Jedan od njih je i naš prijatelj Aleksandar đurić iz Doboja, kojeg je život od olimpijskog kajakaša, prekvalifikovao u fudbalera. Na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. veslao je za reprezentaciju BiH, a u Singapuru je dvaput proglašen fudbalerom godine.
Singapur je poznat kao grad u kojem umesto stresa caruju ljubaznost i osmeh.
– LJubaznost i neki ugodan duševni mir sastavni su delovi njihove kulture, verovatno zahvaljujući blagoj klimi – objašnjava Brankica, naglašavajući da je njihov dobar prijatelj i očni lekar dr Zoran Pejić iz Kikinde.
– Naša poznanstva u Singapuru počela su jednim plakatom koji je najavljivao autograme fudbalera Aleksandra đurića. Milan voli fudbal, pa smo odlučili da zatražimo autogram. I nismo se prevarili. Upoznali smo divnog čoveka. NJegova supruga Nataša je Australijanka ruskog porekla i odlično se slažemo. Tako smo proširili krug prijatelja, pa smo u dalekom Singapuru napravili pravi mali srpski tabor – priča Brankica.
