Čovek je kao neka endemična biljka koju možete uzgajati negde drugde samo u stakleniku, ali ta biljka ne prati sezone, niti godišnja doba kao što prati ona iznikla na rodnom tlu. Naša kultura i istorija nam daju snagu.
Tako govori Stefan Milenković, nekadašnje „čudo od deteta“, danas jedan od najvećih svetskih violinista, koji je posle blistave karijere odlučio da se vrati u Srbiju, i time obradovao i one kojima klasika nije mnogo bliska. Zameniti Njujork Beogradom, a čuveni Džulijard novosadskim univerzitetom, zbog rada sa našim talentima i promovisanja srpske muzike – odluka je koja je, kako kaže Stefan , bila potpuno prirodna.
– Ovo je bio prirodan korak za nas kao familiju, ali i za mene u profesionalnom smislu. Jer, nakon 23 godine u Americi u kojoj sam uvek bio u nekom sistemu obrazovanja – na Džulijardu deset godina, a potom i na Univerzitetu Ilinoisa 13, nametnulo se razmišljanje gde sledeće da usmerim svoju energiju, šta me to najviše interesuje sada, gde mogu biti najviše koristan, gde možemo da se vratimo. A na ta pitanja postoji samo jedan odgovor. Takođe, rodio nam se i sin, i to je bila potvrda da je i promena kontinenta i vraćanje u Evropu sa bazom u Srbiji i posvećivanje našem kulturnom životu – pravi korak.
Stiče se utisak da je taj privatni momenat bio snažniji od svih profesionalnih, da je porodica dobila prvo mesto na vašoj listi prioriteta?
– Mora biti tako, to je temelj svega. Da ne kažem da je to temelj i društva, ali to je i temelj karijere. Veoma je važna ta baza, podrška, to kad je to vaše tlo solidno. Zato smo hteli da naš sin raste blizu svoje familije, u svom okruženju, da su tu baka, deka.., sve ono što cenimo i što je uostalom sastavni deo nas. Ima tu mnogo toga pozitivnog.
Kažete da vas je sve vodilo ovom trenutku, naročito susret na Navaho Indijcima u Arizoni.
– Kada sam posetio rezervat Indijanaca Navaho plemena u Arizoni, kada sam čuo njih kako pričaju o svom narodu, o svojoj istoriji, shvatio sam da ja ne mogu da im pariram ni pet posto u toj njihovoj posvećenosti. Oni se identifikuju sa svojom kulturom, njihov jezik, muzika, nošnje , rituali – to su oni. I onda sam se zapitao šta sam ja. Shvatio sam da ima mnogo toga što jesam, ali da to jedino ovde može da se upije potpuno. Nadam se da će i naš sin ovde to potpuno upiti.
Da li su vas razumele kolege i prijatelji iz sveta kada ste im saopštili odluku da se vraćate u Srbiju?
– Da. Šta više odgovor svih bio je otprilike `e vala imaš pravo`. Moji kolege i poznanici su stvarno iz celog sveta, moj najbolji prijatelj u Americi je Rus, čelista, jedan je sa Islanda, Rohan de Silva, pijanista sa kojim sviram već 25 godina je iz Šri Lanke, i prosto je neverovatno kako su svi reagovali isto, iako dolaze sa različitih strana. Izgleda da su u ovom haosu sveta pod pandemijom neke prave vrednosti odjednom počele da isplivavaju, odnosno počelo je preispitivanje šta su to prave vrednosti. Tek kada je nametnuta distanca uvideli smo koliko je bitna bliskost, ljudski kontakt. I da se ne može sve preko društvenih mreža, da zum i striming ne mogu da nadomeste koncert. Shvatili smo i da familija mora ostati kompaktna, da su prijatelji bitni. Zato se mnogi ljudi okreću sebi i svojima. Prosto, to je za mene bio prirodan tok i zadnja kap u odluci da se vratim.
Kad danas pogledate na sve ove godine, od prvog nastupa do danas, šta vidite? Koliko je bilo straha, poteškoća, odricanja, šta vas je održavalo da i danas budete to što jeste?
– Karijera je proces, nije destinacija i lakše se gleda po periodima. Moj prvi period tzv. čuda od deteta – mada ja sebe nikad nisam shvatao tako – proticao je u znaku odgovornosti. Prepoznavao sam u sebi potrebu da povežem svoju nameru i emociju s onim što radim, sa violinom i muzikom. I znao sam da ako mnogo vežbam i ako se pripremim, stopiću se s instrumentom. Zaista sam jedino na to bio fokusiran, ne na reagovanje i hvale drugih, ne na nagradu. Bilo je važno da to bude savršeno i da sam uvek spreman. I to je još više raslo s vremenom, a spoznaja svega toga je došla mnogo kasnije. Ali u početku je to bilo – ja sam završio i sad idem da se igram. To je, najjednostavnije, bio moj život: ako dobro vežbam i dobro nešto odsviram, onda posle mogu da idem da se igram.
A kad je prestalo vreme igre radili ste kažete dugo i na poseban način – na sebi?
– Radio sam mnogo, pogotovo poslednje 23 godine na tome da ono što ljudi vide na sceni, ono što kažem i ono što sam privatno – bude isto. Da je to ista osoba, da nema tri ličnosti, da ne igram neku ulogu. Tada sam se zapitao šta je moj stil, kako mene ljudi vide, zašto mi veruju kada sviram. Da bi do toga došlo potrebno je mnogo rada, nekima je to možda prirodno i lako, ali ja sam na tome dugo radio. U tome su mi pomogle i borilačke veštine, tango, padobranstvo, joga, motori… Sve je bilo u svrhu toga da, kad izađem na scenu – to budem ja.
Neke stvari sam propustio, ali sam mnogo i dobio
Obilje emocija propušteno je kroz vašu violinu u ovih 40 godina, da li je ostalo bilo koje osećanje a da ga niste „obradili“ gudalom?
– Ne, nije. Mislim da zaista više ne postoji ništa, sve sam upotrebio što sam mogao. Jedino što je novo i što će tek da se pokazuje kroz muziku – to je moj sin. I to mi sad otvara neviđeno mnogo mogućnosti.
Da li će Nikoli tata, kad bude imao tri godine dati violinu u ruke?
– Neće.
Je li to zbog onog „bolje da se igra nego da vežba“ što je mislio mali Stefan Milenković; je li ostalo malo tog žala?
-Ostalo je tu i tamo. Recimo, ja nikada nisam bio na ekskurziji kao mali, i dalje ne znam tačno šta to znači. Nisam bio pretplaćen na „Malog zeku“, što mi je uvek bila želja. Neke stvari sam propustio, neke su mi ostale neostvarene želje… No, nema mesta žalu, nadomestio sam mnogo. Ali nemam ambiciju da moje dete mora da svira. Treba sam da izabere. Moja najveća želja je da on bude uvek nasmejan i srećan.
