Na pitanje cega to Vasington danas ima vise nego ijedan drugi grad na planeti, odgovor glasi – spijuna. Amerika je najmocnija zemlja sveta, pa svi bi da saznaju ponesto od njenih tajni, ali i da otkriju koliko Amerika zna sta oni znaju o njoj. A uostalom, 16 ovdasnjih spijunskih agencija zaposljava oko 200.000 ljudi i trosi cak 75 milijardi dolara.
Spijunaza je, po jednoj definiciji drugi najstariji zanat na svetu, podjednako castan kao i onaj prvi, ali da li je i danas, kao sto je to bilo donedavno, dok je trajalo hladnoratovskao nadmetanje slobodnog sveta i komunizma, vazno postojanje profesionalaca koji u tudja posla zaviruju zbog ega, zbog para, zato sto su ucenjeni, zbog patriotizma, ili zato sto im je to jednostavno – posao?
Odgovor sam potrazio, pise autor ovog teksta, u jedinstvenoj ustanovi ove vrste, koja se nalazi gotovo u samom centru Vasingtona, nekoliko blokova od Kongresa i Bele kuce, na uglu izmedju Ef i Osme ulice.
Tu negde pocinje onaj stariji, modernom jos neustukli deo americkog glavnog grada. Na zdanju od crvene cigle, tamo je velika neonska firma: Spy Museum, Muzej spijunaze.
To, naravno, ne znaci da je spijunaza kao zanat (neki kazu i umetnost) vec u muzeju, vladarima su oduvek bili potrebni spijuni i uvek ce biti, vec je ovo mesto koje ima ambiciju da na videlo iznese tajne tajne istorije.
Za to treba izbrojati 18 dolara i, zajedno povecim brojem ljudi koje to takodje zanima, provesti izvesno vreme u galerijama koje se na cetiri sprata nizu jedna za drugom, i pogledati impresivnu zbirku eksponata koji svedoce ne samo kako je spijunaza uticala na istoriju (i istorija na spijunazu), nego su i ilustracija svakodnevice, ne bas glamurozne, tajnih agenata, njihovih pomagaca i njihovih alata: tajnih kamera, magnetofona i mikrofona, koji danas, u eri mobilnih telefona koji mogu da budu i savrsena spijunska pomagala, izgledaju pomalo smesno. Predajnik u cipeli, mikrofon u dugmetu, kamera u upaljacu, sve to je nekad bilo savrsenstvo tehnologije, a danas izgleda kao nesto sto je nepotrebno smisljala dokona masta. Recimo, cilindar zaobljenih vrhova u kojem je alat za bekstvo, a koji se sakriva u zadnji otvor tela gde ne moze da bude pronadjen tokom pretresa, namenjen agentima CIA na pocetku Hladnog rata, nevidljivo mastilo, pistolj u luli za duvan, sifarnik na dnu pepeljare… Ima svega, ali i mnogo toga sto pokazuje da je spijuniranje bilo opasna, ali istovremeno, bar za vecinu, nimalo romanticna rabota.
Pa ipak, zbog svoje prirode, privlaci veliku radoznalost: Muzej spijunaze je jedan od najpopularnijih u Vasingtonu i za sedam godina postojanja posetilo ga je pet miliona ljudi.
Pri tom, nije rec samo o eksponatima. Muzej ima i dopunski program: takodje za cenu ulaznice mozete oko dva sata biti u ulozi istinskog spijuna, sa zadatkom da na vasingtonskim ulicama pronadjete sakriveni nuklearni upaljac (ili nesto slicno) i spasete svet.
Meni je, medjutim, pise autor ovog teksta, najzanimljiviji u ovom muzeju bio njegov zivi eksponat, koji je dostupan samo na zahtev posetioca koji takodje prikuplja informacije, ne doduse tajne. Njegov direktor.
Piter Ernst svakako ima sve kvalifikacije da bude na celu ovakve ustanove: 36-godisnji staz u CIA, od toga 20 u tajnim operacijama, iskustvo sa Bliskog istoka i na sovjetskom i na istocnoevropskom terenu. Bio je onda sef CIA za odnose sa Senatom, a na kraju karijere odlikovan je Medaljom za izvanredna postignuca koju danas drzi na svom radnom stolu.
Pitao sam ga prvo, zasto je postao spijun?
– Rad za drzavu imao sam vec u genima, posto mi je otac bio diplomata. CIA me je pozvala posle studija, na preporuku moje verenice, koja je vec bila tamo zaposlena. Treba imati u vidu da je to bilo krajem pedesetih, kada je velika briga bila rastuca sovjetska vojna moc i sirenje komunizma, pa mi je njihova ponuda bila primamljiva. Zavrsilo se tako sto sam tamo ostao do penzionisanja.
Zeleo sam onda da cujem – da li se ikad osecao kao OO7?
– Filmovi su zabava, sve mora da se dogodi za sat i po. Kao operativac imao sam epizode i incidente kada mi je zivot bio ugrozen, neke od mojih kolega su i poginule na zadatku, ali to nije bilo iz dana u dan.
Ko je danas neprijatelj?
– Svako ko je pretnja nacionalnoj bezbednosti. Svrha obavestajnog rada je da tu pretnju blagovremeno otkrije, bilo da je rec o atomskom oruzju, pokusaju da se sabotira finansijski sistem, ili planovima terorista.
Ne zivimo li u drustvu Velikog brata, gde je drzava najveci spijun, koji spijunira sve, a narocito svoje gradjane?
– Koncept velikog brata podrazumeva pre svega nadzor. Mi zaista imamo sveprisutne kamere, ali ako imamo vladu koja je odgovorna Kongresu, onda je situacija umnogome drugacija nego kad imate totalitaran rezim, bez demokratske kontrole. Uzgred, reakcije na nadzor su kao klatno – u vremenima krize ili nekih pretnji, javnost to podrzava. Kad toga nema, ono ide na drugu stranu.
Nije li glavni spijun danas u stvari covek koji bez mnogo glamura, procesljava javne izvore i sastavlja slagalicu o namerama protivnika?
– Tokom Hladnog rata 80 odsto naseg vremena troseno je da dodjemo do 20 odsto tajni. Danas je 80 odsto onoga sto zelimo da znamo na raspolaganju u novinama, na Internetu, u bazama podataka. Ali ljudski faktor je i dalje kljucan – ako su planovi mozda na papiru, namere su u glavama, a do toga mogu da dodju samo spijuni.
Da li Vam je za ovaj posao trebalo odobrenje bivseg poslodavca.?
– Ne, to nije bilo neophodno, premda, kao i sve kolege, imam obavezu da, ako pisem nesto ozbiljno o onome sto znam, to pre objavljivanja njima stavim na uvid.
Iz Muzeja spijunaze sam otisao prosvecen, ali i ubedjen da mi je isuvise kasno da menjam karijeru.
