Njegov pečat žrtvovanja i visoke moralnosti najbliži je srcu srpskog naroda
Izgledalo je kao da se sa patrijarhom sahranjuje i cela Srbija. Jer patrijarh Pavle je bio, između ostalog, i otelovljenje vekovne srpske čežnje za nacionalnim izbaviteljem. Bio je poslednji Srbin kojem smo svi verovali, kako je napisao u knjizi žalosti jedan Goran. Njegov pečat žrtvovanja i visoke moralnosti najbliži je srcu srpskog naroda, njegov život od Hrvatske, preko Kosova, pa do Beograda deo je sveukupne srpske istorije. On je jedini mogao da premosti jaz između političkih elita i naroda. I zato je osećaj gubitka tako velik.
Dakle, gde to živimo i kuda to idemo? Da li je masovno prisustvo mladih ljudi na ispraćaju patrijarha Pavla znak krize identiteta ili je upravo proteklih 20 godina učinilo da mnogi Jugosloveni postanu opet Srbi? Prezasićenost politikom, osećaj nemoći što se demokratija pretvorila u običan ritual i virtuelnu igru za potrošače, život u kojem se istorija danas piše u potpuno drugačijem stilu? Da li su mladi ljudi u Srbiji nesigurni i zbunjeni, sa čime oni danas da se identifikuju? Masovni ispraćaj patrijarha kao pobuna protiv uskogrudog društva?
Jer koje su to danas strateške vrednosti Srbije? Gde je čarobni štapić neophodan građanima Srbije? Je li to rad i marljivost u uslovima srpske tranzicije i kada na dan ispraćaja patrijarha radnici moraju da sede na pruzi kod Lapova? Samopoštovanje i države i građana, solidarnost društva, moralna odgovornost ličnosti–pojedinca pred društvom, čega se bojimo, šta to ne želimo?
Sve smo već videli, sve spektakularne promene od komunista do fašista, od pripadnika tajne policije do uglednih pisaca, sve u duhu vremena,novih otkrića i Prustove teze da je svaki čovek mnogobrojan. Da li je onda došlo vreme da se raspiše konkurs–tender za novu i najbolju ideju za Srbiju? Da se popuni prostor dok nas EU ne primi u svoje redove. Ili je ta potraga za idejom zapravo pogubna misao i da od utvrđivanja rezultata tendera i nema neke koristi? Jer narodu na kraju i ne bi rekli ime njegovog heroja. Pre tog tendera da utvrdimo kada je počela kriza osnovnih srpskih vrednosti: 1918, 1945, 1974, 1989… Naravno, ako smo saglasni da uopšte postoji pojam srpska ideja ili srpske vrednosti.
Nekada su osnovu srpskog sistema vrednosti činila tri ključna elementa: pravoslavlje, teritorijalno objedinjavanje i nacionalna solidarnost. U prošlim vremenima pravoslavlje je bilo u krizi, jer kako je još Dostojevski upozoravao ako Boga nema sve je dozvoljeno, a srpska intelektualna elita dugo je bila okrenuta ateizmu. Da bi se početkom osamdesetih godina odjednom vratila veri. Teritorijalno objedinjavanje smatralo se rešenim i u prvoj i u drugoj Jugoslaviji, jer su obe te Jugoslavije bile jedine države gde su svi Srbi živeli u jednoj zemlji. Ali ne samo svi Srbi, već i Hrvati, Crnogorci, Bošnjaci… Kako se sve to završilo i sa kojim sve optužbama za veliku Srbiju, znamo. Nacionalna solidarnost, kao treći element srpskog sistema vrednosti, potpuno je izostala. Srbija je zabavljena farmama i velikim bratom, svetskim koncertima i premijerama, a deo njenog naroda na Kosovu nema struju, grejanje, ni elementarnu bezbednost. Farisejstvo nove klase? Ministarstvo poroka i vrlina? Smokva koja ne rađa? Otrcane fraze, sumrak liderstva? Ni vatrogasaca, ni mislilaca. Kolevka Srbije prepuštena je bandi bezbožnika, mafijaša, narkodilera i podvodača…
Duhovni uzlet na početku prošlog veka svedočio je o aktivnom traženju novog puta. Sada je Srbija u idejnom smislu gotovo na istoj tački na kojoj je bila upravo na početku prošlog veka. U situaciji da traga za svojim vrednostima, da definiše strateške zadatke. Jer ulazak u EU samo je taktički zadatak. Nijedan čovek ne voli da nosi tuđe cipele, pa tako i apsolutno nametanje ljudima tuđih vrednosti može da znači i guranje u stresno stanje. Srbija ne sme da se odrekne cele svoje istorije, da započinje sve iznova, puko kopirajući pri tome Zapad. Algoritam povratka sebi samima u stvari je put produžetka srpske istorijske logike. čitava Srbija gleda u Brisel nadajući se da jednog dana, kada budemo primljeni u EU, ništa više neće biti važnije od toga. Možda. Kao kraj ponižavanju, kraj depresije, kraj ovakve tranzicije. Optimisti bi rekli da se vidi svetlo na izlazu iz našeg tunela. Zlobni pesimisti na to bi odgovorili da je to zapravo svetlo nailazećeg brzog voza.
Etičke kategorije više nisu samo apstraktni izraz volje u sebi i za sebe, ili kategorički imperativ Imanuela Kanta, današnje shvatanje toga rezultat je istorijskog iskustva. Sve što je veliko i sa udaljenosti može se videti. Više od 500.000 ljudi na ispraćaju patrijarha Pavla…
