Ne verujem da će išta od ovoga što pišem, pa ni išta od onoga što pišu Petar Luković, Teofil Pančić i Svetlana Lukić, neko čitati i prepričavati 4009. godine. Ako nam je ikakva uteha, za dva milenijuma uveliko će biti zaboravljeni i Bil Gejts, Majkl DŽekson i Vladimir Putin, a kamoli naše malenkosti.
Niti se tu završava spisak „žrtava“ neumitnog protoka vremena. Do 4009. godine nestaće sećanje i na sve što su stvarali, osmišljavali i doprinosili Oli Ren, Havijer Solana, Angela Merkel, čak i Barak Obama. Niko tada više neće pamtiti Kristijana Ronalda, Lebrona DŽejmsa ili Useina Bolta. Jer, ogroman je to period, ljudskom umu teško shvatljiv. Cela planeta će se promeni do neprepoznatljivosti u narednih dve hiljade godina. Kako bi onda neka naša rečenica pa i mogla da opstane toliko dugo?!
One misli, ideje i priče koje traju vekovima i milenijuma, užasno su retke. čovečanstvo ih je do sada iznedrilo tek nekolicinu, a najpoznatije i najmasovnije među njima vodimo pod zajedničkim nazivom religije. I upravo zbog toga što žive tako neshvatljivo dugo, pristojni ljudi se prema njima odnose s dužnim poštovanjem, bez obzira na to da li se s njihovim učenjima slažu ili ne.
Jedna takva, nastala pre dve hiljade godina – hrišćanska – okupila je prošle nedelje više od 600.000 ljudi na sahrani patrijarha Pavla. Nesporno, ispraćaj poglavara srpske crkve bio je toliko masovan i zbog samog pokojnika, koji je, zahvaljujući ličnoj skromnosti i čestitosti, uživao zadivljujuću popularnost u narodu. Ali, nepregledna kolona koja je danima celivala njegove ostatke i zatim ga ispratila sa ovog sveta, govori i o ugledu Srpske pravoslavne crkve. SPC gradi taj ugled već skoro osam vekova, koliko postoji kao autokefalna crkva, ali je u njega utkano i prethodnih 1.200 godina hrišćanstva. Suštinski, dva puna milenijuma hrišćanske vere izvela su prošlog četvrtka pola Beograda na ulice.
Ima li onda ičeg glupljeg, primitivnijeg i bezobraznijeg, od optužbi da hrišćanska religija u celini, a SPC posebno, nije dovoljno „modernizovana“?! Teško…
Ipak, takve ocene, da je SPC mračna klerofašistička sila koja ne samo da sprečava modernizaciju same sebe, već uspešno odlaže i modernizaciju srpskog društva, vrlo su česte u našoj javnosti. Pogotovo su bile primetne prošle nedelje, koja je skoro cela protekla u znaku nacionalne žalosti za upokojenim patrijarhom. Dok su stotine hiljada vernika odavale poštu čoveku koji im je bio duhovni predvodnik bezmalo dve decenije, brojni ovdašnji reformatori su galamili o „smrti sekularne države“, a u toj galami nisu zazirali ni od uvreda na račun samog patrijarha. Ali, pošto je prizor preko 600.000 ljudi koji su došli na sahranu potpuno obesmislio njihove neutemeljene tvrdnje da je, recimo, patrijarh Pavle „do 1999. podržavao režim Slobodana Miloševića“, te da se „nije bunio što ga je Arkan nazivao vrhovnim komandantom“, od sahrane naovamo pribegavaju novom metodu borbe protiv SPC: sada im je cilj predstaviti patrijarha Pavla kao superstara nezavisne produkcije, čiji ugled u narodu nikako ne bi trebalo mešati sa ugledom Crkve.
Štaviše, u poslednjem „Utisku nedelje“, profesor Ljubiša Rajić, jedan od najagilnijih reformatora SPC, više puta je ponovio da broj od 600.000 prisutnih na sahrani „šalje jasnu poruku Crkvi“ kako je narod vrlo nezadovoljan sveštenstvom, odnosno, ukratko rečeno, da ljudi ovoliko vole Pavla zato što su ostali crkveni velikodostojnici sve sami moralni nikogovići, kao i da je SPC sada na velikoj muci da nađe dostojnog naslednika upokojenom patrijarhu, pošto takvog – dostojnog – nema među njima onakvima – lopovima i pedofilima. čak je i inače vrlo odmereni Dragoljub Žarković, glavni urednik „Vremena“, izrekao sličnu tvrdnju o tome kako onolika masovnost na sahrani u stvari predstavlja više opomenu ostatku SPC nego počast samom Pavlu.
(Uzgred, u jednom trenutku Rajić je čak ocenio kako Crkvi ništa nije falilo u vreme titoizma, a ključan argument bio mu je taj što su u vreme SFRJ bile organizovane silne ekskurzije u kojima su đaci obilazili manastire! Što samo pokazuje dokle je sve Druga Srbija spremna da ide u krstaškom pohodu protiv SPC.)
Kako bi Rajić i njegovi istomišljenici reagovali da niko nije došao na patrijarhovu sahranu, tj. da li bi, po istim merilima, to onda tumačili kao znak da je narod oduševljen Crkvom, nikada nećemo saznati, pošto je više od 600.000 vernika dostojanstveno ispratilo Njegovu svetost na večni počinak. Zato ćemo, nažalost, neizbežno saznati koja je sledeća gadost koju će Rajić i kompanija plasirati o Srpskoj pravoslavnoj crkvi, jer oni ne nameravaju da odustanu od svog rata sa dominantnom srpskom religijom. Ako neko niti shvata niti poštuje dve hiljade godina hrišćanstva i osam stotina godina SPC, njemu ništa ne znače ni onih 600.000 na sahrani pravoslavnog patrijarha!
