Razmatranje nacionalne katastrofe srpskog naroda u dvadesetom veku nipošto nije lak zadatak. U ovom razmatranju polje interesovanja ograničiću na greške samih Srba za današnju situaciju, dok ću spoljašnje interese namerno izbeći ili ih samo spomenuti tamo gde bude neophodno. Uzrok ključnih problema Srbije i srpskog naroda na unutrašnjem planu danas se može svrstati u dve grupe: problem identiteta i biološki opstanak. Ukoliko pretpostavimo da naciju čini određeni skup ljudi koji imaju zajedničku istoriju, tradiciju i kulturu shvatićemo da je, pre svega, nacija shvaćena kao nosilac jedne kulture, sistema vrednosti, te samim tim, jednog načina života. Srbi, kao nacija koja je izborila pravo na sopstvenu državu, imaju zaista veličanstvenu kulturu, koja je opstala uprkos iskušenjima kroz koje je ovaj narod prolazio od samog nastanka.
Problem identiteta. Kontinuitet ili diskontinuitet
Nestanak srpske države se dogodio u vreme njenog najvećeg procvata (kulturnog, političkog, vojnog), a nakon dugog perioda provedenog u sastavu Otomanske imperije, usledilo je oslobođenje. Nakon ponovnog zadobijanja sopstvene države, srpski narod nije iznova zadobio sebe i nije uspeo izgraditi zadovoljavajući nacionalni identitet. Posmatrano u kontekstu veroispovesti i jezika, srpski narod je pretrpeo značajne promene, koje su zatim uslovile dalje perspektive razvitka Srba u stabilan narod a Srbije u stabilnu državu. Tokom turske vladavine na ovim prostorima srpski narod su umnogome održali očuvani paganski običaji i Srpska pravoslavna crkva, koja je delila sudbinu naroda i time stekla status narodne crkve, simbola stradanja, vere, patnje ali i nade u obnovu države. Tako posmatrano, Crkva dobija status stožera srpskog nacionalnog bića. Važno je istaći da je na ovakav razvoj situacije uticalo narodno predanje o časnom porazu i zametku velike buduće pobede na Kosovu polju, čime su preci dobili status nedostižnih mitskih bića, status simbola srpstva i zametak njegove konačne pobede. Oni predstavljaju podstrek i opterećenje, razlog patnji i stradanja ali i nade. U tu svrhu, narod je proizveo svoje mitske heroje i izdajnike. Kosovski mit nosi snagu opstanka i obnove. Zahvaljujući neiscrpnoj želji za slobodom i pravdom, srpski narod prenosi svoju istinu, svoju istoriju usmenim putem, a uloga pripovedača se prepušta guslarima koji postaju nosioci životne snage srpske nacije. Nada u oslobođenje, vera u sebe, idealizovane pretke i u Božansku pravdu Srbe nikada nije napustila. Srednjovekovna Srbija dobija status, kako bi Niče rekao, iščezavajućeg mita, a slavni preci, pre svih Lazar i Miloš, status tragičnih heroja koji žrtvuju sve na oltar slobode otadžbine.
Stoga nije čudno da se nacionalni identitet u prvim godinama nakon oslobođenja gradio kroz pouke koje su nam, po predanju, ostavili slavni preci. Njihov primer stradanja na Kosovu služio je kao obrazac vere, časti, junaštva, nepokornosti. Diskontinuitet nacionalne ideje se ogleda u diskontinuitetu srpske državnosti, nakon čega je bilo izuzetno teško napraviti vezu između srednjovekovne i obnovljene srpske države. Period u kome je srpska država obnovljena bio je period procvata nacionalnih država širom Evrope, te je i srpska nacionalna elita pokušala da obnovi narušeni kulturni identitet (pre svega se misli na Srbe koji su naseljavali područje današnje Vojvodine) i pripremi narod i državu za što brže uključivanje u tok razvoja moderne evropske misli.
Nepismen i uglavnom kulturno podjarmljen narod zahtevao je izuzetnu intelektualnu i političku elitu (slično je i danas). Značajna kulturna baština koja govori o viševekovnom trajanju srpske kulture je, sada mladoj, srpskoj naciji predstavljala veće opterećenje nego komparativnu prednost u odnosu na druge nacije. U kolektivnu svest urezani mitovi doneli su obavezu budućeg ponašanja, predodređenost nacionalnog kretanja države, njen odnos prema samoj sebi. Želja za dostizanjem ideala slavnih predaka donela je svojevrsnu želju za dokazivanjem, koja se pretvorila u nacionalni cilj koji bi, kada jednom bude ostvaren doveo do prestanka nacionalne borbe. Ovaj cilj se sastojao od oslobođenja srpskih krajeva i Srba koji su još uvek u ropstvu i konačne pobede nad Turcima, čime bi ispunili zavet slavnih predaka.
Smatram da se srpska nacionalna ideja gradila u odnosu na stradanja preživljena od strane turske nacije, ona se profilisala u odnosu na doživljaj Turaka kao oličenja Zla. U tom smislu, Oni predstavljaju zlo, nesreće, nečovečnost, zločine, okrutnost, ropstvo a srpstvo podrazumeva slobodu, herojstvo, čast, dobrotu. Moglo bi se reći da su Srbi imali za cilj dostizanje savršenog obrasca života koji predstavlja mitološki opis života njihovih predaka. Dakle, mi smo sve što Oni nisu, zahvaljujući čemu Mi jesmo Mi a Oni – Drugi. Mi smo različiti od drugih i diferenciramo se u odnosu na njih. Težnja ka svojim precima predstavlja težnju ka sebi, težnju ka svojoj suštini. Nakon Balkanskih ratova, nacionalna ideja zapada u veliku krizu. Proces izgradnje nacionalne ideje nije bio dovršen, a iskorišćeni modus ispoljavanja iste izgubio je svrhu. Ona opstaje samo dok postoji momenat ugroženosti, u odnosu na koji se mi profilišemo. Ovo je ključni razlog posrtanja srpskog naroda, a samim tim i države, u situacijama neugroženosti. Srpski narod postaje nacija i profiliše se kao nacija isključivo u uslovima ugroženosti i ratnog stanja. U periodima mira, protivnik postajemo mi sami, što je dovelo do pojave poznate pod imenom autošovinizam. Moguće je da su osnove na kojima je počivalo uverenje da se može trajno izgraditi srpski nacionalni identitet na kontinuitetu diskontinuiteta bio jako pogrešan.
Jednostavno, srpska nacionalna ideja je uglavnom parazitirala na eksploataciji slavne srpske prošlosti, bez ideje kako tu prošlost modifikovati i upotrebiti, kako profilisati sebe da bi se krenulo ka novim ciljevima. Srpski identitet je nepovratno zadobio religijski karakter, što će umnogome uticati na dalja dešavanja u okviru njegovog nacionalnog bića. Nespremni da se suoče sa svojim sunarodnicima drukčije veroispovesti, etnički Srbi se dele i stvaraju posebne identitete. Posebni identiteti doveli su do međusobne konfrontacije, čiji je uzrok osećaj izdajstva sa jedne i osećaj odbačenosti sa druge strane, i potiskivanja obostranih strahova koji su doveli do mržnje i krvavih bratoubilačkih ratova. Istini za volju, mržnja koja se rađala u nacijama proisteklim iz srpskog nacionalnog korpusa dostigla je zastrašujuće razmere pošto je identitet u odnosu na koga su stvoreni novi identiteti izazivao strah i osećaj krivice koji dovode do nesigurnosti i mržnje, odnosno do negacije i želje za potpunim istrebljenjem Prvog.
Problem nacionalnog identiteta. Pitanje nacionalne elite
Ključna karika svake uspešne države jeste njena nacionalna elita. Koliko je srpska elita, čast izuzecima, bila uspešna i dalekovida, vidi se po trenutnom stanju nacije. Možemo slobodno reći da je srpski narod protraćio skoro ceo dvadeseti vek na jednu promašenu ideju koju je jedini prihvatao, iz razloga gore navedenih. Nakon završetka Prvog svetskog rata, u kome je Srbija pretrpela strahovite gubitke, srpska nacionalna elita pravi fatalnu grešku ulažući izborenu ratnu pobedu Srbije u afirmaciju nove države, a samim tim i identiteta, koji je trebalo da funkcioniše na osnovu sličnosti, jedinstva i ravnopravnosti tri naroda. Imajući u vidu da su Srbi, koji su jedini državotvorni narod, odlučili da stupe u novu zajednicu sa dva nedržavotvorna naroda govori o potrebi Srba da nestanu kao narod, što se potvrđivalo lakom asimilacijom Srba i ukazivalo na neizgrađenu nacionalnu ideju. Moglo bi se reći da je nakon pobede nad Turcima i nakon oslobođenja svih srpskih teritorija srpska nacionalna ideja zapala u duboku krizu. Ovo takođe ukazuje na pogrešnu predstavu Srba i izmeštanje težnje o slobodi sa sopstvenog korpusa na slobodu kao pojam koju su dužni da sprovode. To je još jedan od razloga želje za „oslobođenjem“ nacija koje su bile pod „ropstvom“ Austrougarske monarhije.
Za ovu krizu i ovakve odluke najodgovornija je nacionalna elita. Dok je hrvatska kulturna elita gradila sopstvenu kulturu asimilujući tuđe i prilagođavajući ih sopstvenim potrebama, dotle je srpska radila na afirmaciji tzv. jugoslovenske kulture.
Za razliku od Srba, Hrvati i Slovenci su doživljavali Jugoslaviju samo kao usputnu stanicu ka konačnoj destinaciji, a to je nezavisnost. Stoga su činili napore ka afirmaciji sopstvenih identiteta. Ne ulazeći dublje u problematiku hrvatskog pitanja, moglo bi se reći da su smatrani za narod kroz koji je moguće ostvariti uticaj Vatikana na Balkan, dok su Srbi oduvek smatrani kao narod kroz koji se vrši ruski uticaj. Hrvati uspevaju da uspešno asimiluju veliki deo srpskog nacionalnog korpusa katoličke veroispovesti, koji je dugo bio pod austrougarskim uticajem, a čiji pripadnici kasnije čine zverstva prema narodu iz kog potiču. Ovakvo ponašanje sledi iz potrebe da se svoj identitet gradi na negaciji Drugog, no imajući u vidu da je taj drugi bio Prvi, Ne-Srbi žele da se afirmišu kao Hrvati negirajući srpstvo, ne do pobede, već do istrebljenja istog. Tek kada bi istrebljenje usledilo njihov osećaj straha bi postao izlišan, a osećaj straha je katalizator mržnje.
Slična se stvar desila sa Srbima islamske veroispovesti. Tzv. “bošnjačka nacija“ se gradi na osnovu negacije pripadnosti srpskom nacionalnom korpusu. U odnosu na hrvatski slučaj, razlika je u poduhvatu koji zahteva asimilaciju samih sebe, prevrednovanje samih sebe, ponovno samoizgrađivanje. Odnosno, ne postoji neki osnov za asimilaciju kao što u hrvatskom slučaju postoji istorijski osnov u vidu postojanja hrvatskog naroda. Bošnjačka nacija nema istorijskog ni etničkog osnova. Ona je produkt negiranja srpske nacije. Ne treba zanemariti ni momenat odnošenja ka sebi, momenat posredovanja, momenat samoizgrađivanja. Takav momenat predstavlja stradanje muslimana u Srebrenici. Srebrenica postaje motiv stradanja, patnje i osvete. Bošnjačka nacionalna ideja se gradi na temelju Žrtve koja strada od strane Zla, koje predstavljaju Srbi. Na toj osnovi se gradi kolektivni identitet.
Na sličan način se odvija stvaranje crnogorske nacije, mada je proces znatno otežan zbog identične veroispovesti, koja u ovom kontekstu, biva glavnim uzročnikom podela i sukoba. U tu svrhu, stvara se tzv. Crnogorska pravoslavna crkva koja biva glavni afirmišući faktor crnogorskog identiteta. Takođe, gradi se mit o Žrtvi. Crnogorci bivaju žrtve srpske politike i u toj odbrani od Zla oni se samoizgrađuju.
U ovom kontekstu, vredno je istaći da je postojanje srpske nacije preduslov za nastavak postojanja nacija koje su iz nje proizašle. Pošto se sve afirmišu kroz negaciju srpske, srpska nacija postaje neophodan uslov njihovog postojanja, jer bi nestankom srpstva nestala potreba za afirmacijom antisrpstva. Iza njih ne stoji nikakav osnov sem antisrpstva, ne postoji osnov u istoriji i tradiciji. Treba napomenuti da se slična stvar može desiti sa Vojvodinom i izgradnjom posebnog, “vojvođanskog identiteta“. Takođe, interesantno je napomenuti da sve nove nacije proizašle iz srpskog nacionalnog korpusa govore srpskim jezikom koji nazivaju imenom novostvorene nacije.
Istorijski kontekst problema nam ukazuje na to da su se ovakvi porazi desili u vreme SFRJ kada se sa ostacima srpske nacionalne elite komunistički režim surovo obračunao. SFRJ se temeljila na antisrpstvu, pošto se smatralo da “samo slaba Srbija znači jaku Jugoslaviju“. Nepostojanje nacionalne elite u periodu od 1945. do danas uslovilo je nacionalni sunovrat Srba.
Problem nacionalnog identiteta. Analiza trenutne situacije
Možemo sa sigurnošću reći da nacionalna elita koja je vodila Srbiju nakon Prvog svetskog rata nije uspela da ispuni nacionalne ciljeve. Ona nije dorasla vremenu, istorijskom trenutku u kome se našla i nije se rukovodila nacionalnim interesima. Danas se za političku elitu izdaju bivši komunisti i poštovaoci titoističke ideje koja je učinila najviše na razgradnji srpstva. Desila se prekompozicija političke misli. U osnovi ona se rukovodi identičnim principima i sredstvima, dok načelno zastupa drugačije ciljeve.
Neophodno je odrediti nacionalne ciljeve, nacionalni program, obrazovanje, očuvati sopstveni jezik, kulturu, veru i običaje.
Da bi se ispravno razumeli današnji problemi Srbije, mora se razumeti na koji način Srbi vide Evropsku uniju i zašto je doživljavaju kao jedini cilj. Naime, stvar je u afirmaciji antisrpstva kao nacionalne ideje. Nacionalna ideja postaje samonegirajuća. U tom smislu, svaka veća zajednica, bila to Jugoslavija ili Evropska unija za Srbiju dobija status vrednosti po sebi, svetog grala, nečeg za čim se bezuspešno traga. To nešto je samonegiranje, odricanje od sebe i razumevanje samonegiranja kao uslova za prijem u EU koja predstavlja rešenje svih problema, te tako EU postaje izgovor za sopstveni nerad, nepreduzimljivost, iščekivanje. Deo političke elite ovu okolnost marketinški odlično koristi i zahvaljujući njoj godinama parazitira na političkoj sceni. Politička elita i tzv. nevladine organizacije konstantno govore o nekakvim „evropskim vrednostima“. Razmotrimo naše razumevanje tih „vrednosti“.
Multikulturalnost se shvata potpuno pogrešno. Umesto da predstavlja mirnu koegzistenciju različitih kultura, u Srbiji predstavlja odricanje od sopstvene. U tu svrhu, zanemaruje se nacionalna kultura i propagira tuđa. Zanemaruje se srpski jezik i dozvoljava se uvođenje stranih reči i izraza, a ćirilicu, zvanično srpsko pismo ne treba ni spominjati. Ono je gotovo potpuno proterano iz Srbije. Dok se Francuzi, na primer, svojski trude da sačuvaju svoj jezik i pismo, Srbi ga se dobrovoljno odriču i stide. Multikulturalnost nije akulturalnost.
Tolerancija se shvata kao gušenje sebe kako se ne bi ugrožavala prava Drugog iako u teoriji podrazumeva trpeljivost, prihvatanje različitosti, koje iziskuje afirmaciju i Sebe i Drugog. Tek tada može doći do tolerancije. Tolerancija nije nasilje nad sobom zarad Drugog. Postojanje dve kulture, dve nacije, dva sistema vrednosti koji ne vrše nasilje jedan nad drugim jeste tolerancija. U suprotnom zvala bi se asimilacija.
Progres se shvata kao nerad. Za vreme komunizma srpski narod je ispoljio brojne slabosti a jedna od njih je nerad. Na prelazu u kapitalizam narod i dalje veruje da će, kada jednom postane član Evropske unije, biti oslobođen rada. Stoga za sve neuspehe na ličnom planu krivi se država. Lična odgovornost i osećaj prema sopstvenoj državi ne postoji.
Pojam žrtve se uzima za relevantan samo kada su žrtve pripadnici drugog naroda. Srbi odbijaju status žrtve koji bi morali da afirmišu. Narod koji je u dva svetska rata pretrpeo stravične gubitke i preživeo genocid od strane NDH naziva njihov ishod pobedom iako je u oba slučaja ostao bez države i velikog dela stanovništva. Pitanje srpskih žrtava zaslužuje posebnu pažnju, no ovde ga samo uzgredno spominjem u drugom kontekstu. Nacionalna elita je izbegavala ovo pitanje kao i mnoga druga otvorena pitanja.
Upravo zbog ovakvog samoobmanjivanja nastaje prevelika servilnost naše političke elite prema spoljnom faktoru. Današnja srpska elita je uglavnom antisrpska. Na toj osnovi ona gradi pozicije u društvu i status u političkom i naučnom svetu. Ona nije liberalna, već u velikoj meri, boljševistička. Ona nema sadržaj. Ona je jedno veliko Ništa.
Problem nacionalnog identiteta. Perspektive
Srpski nacionalni identitet se mora afirmisati kroz isticanje pozitivnih vrednosti srpskog naroda u svim sferama delovanja. Srbija mora ulagati u obrazovanje i u mlade stručnjake, što predstavlja osnov izgradnje nacionalne elite. Najvažnija ministarstva moraju postati ministarstva za obrazovanje i kulturu. Srbiji je potreban kulturni nacionalizam.
Srpstvo se mora graditi na postojećim osnovama. Kao što razvoj ličnosti podrazumeva zadržavanje suštinskog, tako i razvoj nacionalne ideje podrazumeva oslanjanje na pređašnja iskustva, na sopstvenu istoriju, tradiciju, kulturu ali i konstantan razvoj, sebeosmišljavanje.
Identitet se mora iznova zadobiti kao ponovo osmišljen, on se mora sagledati, sada kada obitavamo van njega, mora se afirmisati kroz svoje pozitivne strane i opet postati aktuelan.
On mora sadržati specifične vrednosti i ciljeve. Varirajući čuvenu Sartrovu misao, da “biće nije ono što jeste i jeste ono što nije“, možemo reći da je identitet, kao i ideja, uvek više od onog što realno jeste, on je zamisao, težnja da se dovrši onime što nije prisutno a želeli bismo da jeste, a pošto je taj nedostatak nemoguće nadomestiti u potpunosti, umesto celine i cilja, imaćemo projekciju ostvarenosti i projekciju celine koja je neophodna u razvitku nacije. Imaginarna dopuna onoga što jeste realno. Svest o nacionalnim ciljevima je svest o nedostatku.
Jedino nacija koja živi istoriju jeste pokretač razvitka čovečanstva. Tek u tom prevazilaženju i samoprevazilaženju, nacije zadobijaju progres, čime čovečanstvo ostvaruje progres. Tek u tom odnosu prijatelj-neprijatelj progres se zadobija kroz samoprevazilaženje. Upravo zato, na kulturnom planu, čovečanstvo dobija usled borbi kultura da nadmaše jedna drugu. U tom izobilju različitosti pokazuje se iskonska ljudska vrednost i potreba. Obitavanje izvan konteksta kulture i nacije je nemoguće. Ono može biti samo kao obitavanje u kulturi bezvremene sadašnjosti koju Srbi moraju da prevaziđu da bi postali narod koji obitava u istorijskom smislu. Srbi moraju konstantno sebe izgrađivati iznova, čuvajući sećanja o onome što je prošlo i što više nije; srpstvo nije stanje. Ono što je prošlo ne može biti celokupno određenje već deo procesa. Nacija je proces, kretanje.
Umesto zaključka
Srpska nacionalna ideja mora da obuhvati svoje određenje kroz afirmaciju svega što je bila i što će biti. Ona mora prevazići samonegiranje, koje joj može doneti samo autošovinizam, međusobne deobe i sukobe. Nepostojanje svesti o jedinstvu današnjih Srba je više nego očigledno iako su iste veroispovesti (podele na Vojvođane, Šumadince, Kosovce, Bosance, Krajišnike, Beograđane itd.). Upravo nepostojanje nacionalnog identiteta uslovljava ovaj fenomen. Ovakve deobe se moraju prevazići pošto one neće zadugo ostati samo političke i kulturne prirode, već mogu dovesti i do krvavih građanskih ratova, što bi značilo definitivnu propast i istrebljenje srpske nacije, rat “Nas protiv Nas“.
Nadnacionalna forma mora poći od nacionalne, pa tako i naša. Problem je što naša elita negira nacionalno, negira državu, narod, kao nešto arhaično i prevaziđeno. Uzgred budi rečeno, ista elita zahteva saradnju sa Haškim sudom zbog „čiste savesti i našeg otklona od zločina“. Kontradikcija. Ukoliko ti isti koji nas opominju negiraju naciju, državu odakle im onda pravo da spominju bilo kakvu kolektivnu odgovornost?
Evropska unija kao opredeljenje, stoga, ne sme biti još jedna šansa za put u samonegaciju, već šansa za afirmaciju sopstvene kulture i nacionalnog identiteta. Možda ćemo tada izraz Srbin koristiti često i sa ponosom, a ne sa osećanjem krivice i poniženosti.
