Moje blisko okruženje zna koliko volim svoj rođendan. Logikom
malog Perice, obožavam april zato što sam rođena u aprilu. Nebitno je što su tolike
pesme ispevane aprilu. Nije važno što se svake godine događa eksplozija života,
što to svi gledaju i uživaju, što većinu ljudi opčinjava i nadahnjuje. Pa ta
brojka! Koliko je samo čudesna kombinacija te dve cifre. Svaka za sebe je
neugledna, ali kad se spoje, bilo napisane ili izgovorene, pa to je melodija. U
koji god dan da padne, taj dan postaje čaroban.
Nekada je tako bilo jer sam bila centar univerzuma. Mama je to
činila, raskošnim tortama, punjenim jajima koja se nimalo nisu razlikovala od pečuraka
u bajkama, stavljanjem uštirkanog stolnjaka od damasta preko stola i ne možete
da zamislite kako precizno postavljenog escajga. Ujaci su to činili, svojim
obožavanjem i preuveličavanjem svega u vezi sa mnom. I svi ostali članovi naše
male porodice, ušuškane u bezgraničnu, sumanutu posvećenost i ljubav.
Kasnije, kad su sa neba sletela deca, za svoj rođendan sam
imitirala mamu, mada nikada nisam naučila da pravim raskošne torte i pečurke od
jaja. Mogla sam, nije da nisam. Ali, ta čast je pripadala njoj. Isprva da bih
joj prećutno odavala priznanje da je najbolja, a kad je više nije bilo među
nama, ni jaja ni torte ne bi ispunili prazninu, pa sam želela da tako i ostane.
Imala sam ja svoje kreacije i aranžmane.
Uglavnom, par decenija sam svoj rođendan obožavala najviše
zbog dece. Iskreno, padala sam na nos od spremanja i mnogo puta pomislila: šta
će ti ovo? Imaš njihova četiri rođendana godišnje, obično po dva dana. Znate
već kako se slavi: prvi dan za odrasle, sa prostrtim svečanim stolnjakom i svim
odraslim đakonijama, čije ostatke skupljate i perete sudove do kasno u noć,
pošto se svi smiluju da odu, a decu spakujete na spavanje; drugi dan je za
njihovo društvo, koje se šta god da radiš i koliko god da su to sve dobra i
vaspitana deca, negde oko polovine pretvara u podivljalu rulju, nezavisno od
uzrasta. Za njima ne ostane onoliko posuđa. Ostane što zamisliti nisam mogla.
No, želela sam da nauče da se raduju maminom rođendanu.
Želela sam i da im pružim priliku da se tog dana osećaju svečano, da mi prave
mala iznenađenja. Znam kako sam ja to želela mami da priuštim, pa sam htela još
malo jače, malo bolje.
Posle su deca počela da odlaze. I odlaze, i odlaze… Bože,
odlazili su duže nego što su bili ovde. Prvih godina su se okupljali za moj
rođendan. Zatim je poneko počeo da izostaje. Ispiti, momci, devojke, koncerti.
Ali, uvek su se dogovarali. Samo je poneko mogao da izostane. Onda, jedne
godine, niko nije mogao da dođe. Čak i najmlađe jedinče nije bilo tu tog dana.
Nema veze, oni su za mene uvek tu, motaju mi se još uvek oko nogu dok pravim
tortu. I svećice sam stavila. I poželela želju. I gruvala je muzika kroz kuću.
I plesala sam bosa po tepihu u dnevnoj sobi. Pevala i plakala. Nisam znala ni
zašto plačem ni zašto pevam. Ni da li sam srećna. Ne sećam se da li sam
napravila patetičan selfi sa tortom i poslala im. Ne bi me čudilo da jesam, ali
se nadam da nisam.
Tako nekako ispade da sam više decenija svoj rođendan
proslavljala i volela zbog dece. Izgubila sam nit, nije mi više padalo na pamet
pitanje da li ga još uvek volim, da li sam još uvek stvarno srećna zbog njega.
Da li se tog dana radujem zato što mi je rođendan ili zato što sam blagoslovena
jer imam decu koja su zakoračila u svoje nezavisne živote. Bog zna. Ja nisam
imala pojma.
Kad sam već bila navikla na nove okolnosti, kada su neki već
bili povremeno, privremeno i stalno u inostranstvima, nastavila sam po starom.
Više nisam ni razmišljala o razlozima. Jave se dan-dva ranije: doći ću, ne mogu
da dođem. Svejedno, kako god. Volim svoj rođendan! April je!
Došle su po mene neke poznije godine, one neke koje dođu baš
po nas, lično i personalno, da nas malo protresu, da se vratimo sebi. Godine
svođenja računice, raspremanja i razdvajanja uspomena od stvarnosti, kad sediš
na stepeniku i vezuješ pertle, da samo na brzinu izletiš do prodavnice, i
gledajući svoju cevanicu preko koje pada slap suknje, a iz patike viri čarapa,
vidiš tu svoju ostarelu nogu, ali to svetlo koje pada na cvetni dezen i onaj
osećaj ispod majice vrati te četiri decenije unazad i osetiš sebe sa 17, sa
svim onim što si bila tada. Tamo si, u sebi si. I shvatiš da si to uvek bila
ti. Da si sve to isto i sada. Zeznut momenat. Prelep. Zastrašujuć. Poskočim sa
onog stepenika, okrećem se oko sebe, gledam gore ka potkrovlju u kome su sada
prazne dečije sobe, to je moja kuća, ona koju sam ja pravila, znači da sam
odrasla. Omatorila. Super, sve je u redu. Na mestu sam. Idem u prodavnicu. Samo
malko ne smem da spustim pogled na suknju do pola listova, jer je vrlo zeznuto
ista kao one koje sam nosila u kombinaciji sa sličnim patikama iz kojih čarape
vire na potpuno isti način kao onda sa 17.
Nekoliko tih takvih godina rođendan mi je bio taman fino
radostan, ne previše, ali sam mu se radovala. Moliću, ako bi moglo da ostane
tako, bez euforije. ’Oćeš cvrc malo! Deca u to vreme postaju nemoguća. Iz one
nezainteresovanosti usled stvaranja svojih samostalnih života, iz koje mi
povremeno daju jasne signale „odbij mama, nisi više potrebna da nas tutkaš i
ušuškavaš“, počinju da prave zavere. Sve fore i fazone su skupljali od mene,
pokupili sva sećanja na moja iznenađenja, svi zajedno u dosluhu – prave zavere.
Uspevaju da prevare mene, prevejanu za takve situacije. A njih je četvoro,
ehej! Oni porasli, ja se smanjila. Oni u punom zamahu, ja bih da predahnem. Od
svega. Od rođendana. Od života bre malo da se odmorim.
I rekoh im jednom prilikom da će ovo zdravo srce da mi stane
od njihovih iznenađenja. Ne mogu sve da prepričam, ima toliko toga da svaki od
pasusa ove pričice iz života zahteva zasebnu priču, ali ću reći da se jednom
takvom prilikom neko dosetio da snima momenat mog šoka. To je tako izgledalo,
da je isključio kameru i čula sam kad je prošaputao: žao mi da je snimam
ovakvu.
E onda je došao rođendan pre dve godine. Čudan je moj život.
Svaki je čudo i zato je svaki čudan. Meni moj mnogo čudan. Za plakanje i smeh,
često istovremeno. Ne znaš da li ti je tužno ili smešno, pa pošto nije ni jedno
ni drugo, ostaje ti jedino da se istovremeno smeješ i plačeš. Ili da se
napiješ. A pošto sam razvila alergiju na alkohol, ne pijem ga.
Pre dve godine, bila sam usred pripremanja pozamašnog projekta koji je
uključivao dosta ljudi, putovanja neka sa udaljenih kontinenata, trebalo je sve
to organizovati, pronaći sponzore za poveliku svotu novca. Trajalo je mesecima.
U svemu, deca su mi kao i uvek bili podrška. Meni ipak za tako nešto, u takvom
stanju, nedovoljna. Najveća podrška bio mi je tata. Eto, ni to ne mogu potpuno
da dočaram, jer tatina i moja životna priča je za obimnije književno delo.
Dakle, tatu nisam gnjavila, nije to voleo, ne volim ni ja,
ali povremeno bih ga pozvala i napravila mu mini šok, jer to izgleda otprilike
ovako: nekoliko dana sam izbezumljena, ali trpim. Svaki, ali svaki put sam
ubeđena da će ako dovoljno trpim da prođe. Ne prođe. Onda jednog jutra odlučim
da pozovem tatu, da malo popričamo. Malo. Porazgovaramo samo. Skupim svu snagu,
saberem se i pozovem ga. Posle prve, uvek razgovetne rečenice, počinjem da
ridam. Tata se verovatno uplaši „šta se desilo“, pri čemu sam se javila normalnim
tonom i tako i delovala – kao da sam normalna. Kroz ridanje i histeriju, tata
uspeva da shvati ono što ja ne shvatam i počinje da postavlja pitanja. I onda
polako, puzeći, dovede me u stanje „relativno normalna“. Ta zima protiče tako,
uz tatine povremene gurke na uzbrdicama. Jednom prilikom, krajem zime, tata se
valjda smorio od mene i zaključio da sam sa svojih bezmalo 58 godina dovoljno
odrasla, završi on sa mnom tu priču rečima: „Gole, znaš da se ne razumem mnogo
u to što radiš, ali vidim da se mlatiš sa tim već dugo. Znaš da sam držao mnoga
predavanja, na seminarima, po inostranstvu, predstavljao svoje naučne radove i
projekte. Misliš da mi je bilo lako? Nije, ćerko. Bilo je teškoća, nesigurnosti,
imao sam tremu, ali sam sve prevladavao i uvek išao samo napred. Ali, tačno
znam kad neko ima znanje u malom prstu. Ti ga imaš. Očekujem od tebe da me
povremeno obaveštavaš kako to sve ide i hoću da mi obećaš da ćeš isterati do
kraja. I ne sumnjaj da će biti odlično.“ Obećala sam mu.
Početkom marta tata se razboleo. Teško. Bilo je neizvesno. U
Kanadi se čekalo zeleno svetlo koje je trebalo da dam da se kupuju avionske
karte. Atina je čekala. Skoplje je čekalo. Čekali su Niš, Beograd, Smederevo i
Novi Sad. Sve je bilo započeto. Ali, tata je bio teško bolestan sa neizvesnim,
mračnim prognozama.
Bližio se moj rođendan. Pre dve godine, prvi put u mom
odraslom životu, tata i ja smo bili zajedno na taj dan. Na njegovoj bolesničkoj
postelji, u bolnici. Donela sam tortu, od koje je uzeo par zalogaja, proslavili
– on, sestra, brat i ja. Prvi i poslednji rođendan sa tatom u životu. I naš
poslednji susret.
Kad je umro, htela sam sve da otkažem. Imala sam razumevanje
svih saradnika i bilo je očekivano da tako učinim. Ali, nisam. Obećala sam mu.
Prošle godine – pandemija. Moj rođendan na Veliku Subotu.
Zabrana kretanja, ne može niko da mi dođe. Čestitalo mi najmlađe jedinče uživo,
sa ostalima sam razgovarala preko nekog internet sokoćala. Bilo mi je nebitno,
kovala sam plan kako da na Uskrs otrčim do crkve, pri čemu nisam znala ni da li
će biti otvorena. Tako je prošlogodišnji rođendan bio uvod u ovogodišnju odluku
iz naslova.
Nekoliko dana ranije dobijem neko prosvetljenje i shvatim da
bi proslava mog 60. rođendana bila ispunjavanje očekivanja. Pretpostavljam, sa
razlogom, da moja deca od mene očekuju ako ne baš gala, onda pristojnu
proslavu. A meni se nešto, zbog svega goreopisanog, ne slavi. Znam da je
jubilarni. Pa šta? Pada u nedelju. Odlučim da ću ga proslaviti na liturgiji i
posvetiti pokojnim roditeljima. Nijedan rođendan do sada nisam svesno posvetila
njima. I neću da ispunjavam očekivanja. Odrasli su, razumeće. Kažem jedne
večeri najmlađem jedinčetu šta sam odlučila. Lepo mi dete kaže: „Kako osećaš,
tako i uradi.“ Sutradan obavestim troje starijih da neću slaviti rođendan, da
mogu sebi da planiraju vreme. Lepo im objasnim! Lepo kažem, svi ste dobrodošli,
ali neće biti rođendana. Ćute. Trebalo je odmah da posumnjam, ali nisam.
Mislila sam da su ćutke prihvatili zbog mog prirodnog autoriteta, njihovog
razumevanja razloga koje nisam navodila jer ih znaju ili bi trebalo, kao i
poštovanja moje izričite želje.
U ponoć, jedino ovde prisutno, najmlađe jedinče, čestita mi
rođendan i ode da razgovara sa starijim bratom. Lepo. Stiže poruka od starijeg
jedinca. Lepo. Mlađa jedinica u to vreme spava, zvaće me ujutro. Starija
jedinica ima dvoje male dece, možda pusti poruku usred noći. Ako ne, zvaće me
ujutro. Lepo. Sve lepo, mirno, tiho. Ne treba mi cirkus. Neću da pravim ručak
niti tortu. Ako dođu, lepo. Ako ne dođu, opet lepo. Ja sam svoje rekla.
Vratim se sa liturgije, skuvam kafu, pijuckam je natenane i
uživam što sam tako fino sve organizovala. Tiho se radujem što me zabole za
rođendan. Zove mlađa jedinica, mama srećan ti rođendan, hvala ćerko, šta radiš,
pijem kafu, super. Nešto sam, kaže, razmišljala pa ako se slažeš: kupila bih
materijal za jedan lep posni kolač i došla tu da napravim. Može. Lepo. A ako bi
ti htela da napraviš one posne ćufte, ali malo veću količinu, da imamo za dva
dana, može na primer dupla mera. Može. Svakako nam treba ručak.
Prošlo već podne, starija jedinica se ne javlja. Majka k’o
majka, zabrinem se da li su dobro, ali neću da paničim pa pozovem mlađu, samo
da proverim da li su se čule. Tu ona napravi grešku, izlanu se nešto ali se
brzo snađe. A ja po običaju nasednem, ali znajući mangupe, malo i posumnjam.
Ipak odlučim da neće. Neće ovog puta. Lepo sam rekla, hladno i izričito.
Ona stigne sa namirnicama, počne da pravi kolač, već i ja
pripremam za ručak, kad ovaj mlađi pušta muziku na mom kompu. Neobično. I kaže:
„Evo ti plejlista koju ti je napravio stariji sin za rođendan.“ Odem do kompa,
vidim piše Mamin rođendan.
Zovu me bliski ljudi, stižu očekivane i neočekivane poruke.
Dobro, lepo. Zvoni negde nešto, javljam se sestri i sestričini i u tom
razgovoru se malo zadržim. Kažem sestri da su mi nešto previše tihi. Da sumnjam
da nešto spremaju. Da će me od njih jednom strefiti srčka. Smejemo se, naravno.
A ja i dalje verujem da će biti onako kako sam planirala.
Pozovem sina da mu zahvalim za plejlistu, krenula je tek
druga pesma od koje mi već nije dobro, i imam šta da čujem: njih dvojica danima
pakuju tu plejlistu od tačno 100 pesama. Lepo. Počinjem da se radujem. Dok
razgovaram sa njim, a starija jedinica se još nije javila da mi čestita, ovo
dvoje prčkaju po kuhinji, on mi odjednom prekine vezu. Istovremeno čujem da je
mlađem zvrknuo telefon i on nekome kaže: „Gde bre ispred kapije?“ Pitam šta se
dešava, stariji me ponovo zove, mlađi mi odgovara kako ovaj lupeta da je
starija jedinica ispred kapije, stariji se smeje i kaže da ćemo se čuti
kasnije, mlađi izlazi iz kuće, mlađa nemam pojma šta radi.
Upadaju komandosi! Veliko sa dva pikavca. Ženski pikavac drži
kesu, mlađi se ne vidi od buketa. Ova moja stoji iza njih i smeje se. Mlađi se
provlači pored njih da se pridruži sestri u kuhinji. Stojim na stepenicama i
pitam: „Je l’ mogu bre ja od vas da živim? Da li ćete me pustiti da umrem?“
Vrlo netaktično, da kažem tako nešto pred pikavcima koji viču: „Bako, srećan ti rođendan!“
Sve se pretvara u predivnu ludnicu, odvrćem muziku na
najglasnije, zovem starijeg jedinca, igram po sobi sa cvećem, unuka sa mnom,
unuk skače oko nas, cika, vriska, ’oćemo po jednu rakijicu, ajde mama da
nazdravimo, ali ne pijem alkohol, ajdeee, živela živela i srećna nam bila!
Postavljanje stola, na kolaču u još toplom plehu volšebno se
pojavljuju svećice.
Ali… Ove godine nisam želela da slavim rođendan.
Nije kraj. Narednog dana, najmlađe jedinče mi saopštava
službenim tonom da će brzom poštom stići nekakva pošiljka. Mislim, njemu će
nešto stići. Sutradan mi kaže da je to nešto za mene. Aha, poklon od njega, odlučio
je da mi kupi neki zaseban poklon. Lepo, pripremljena sam.
Dolazi kurir, paketić neki, ulazim u kuću, otvaram
zainteresovana šta li je to smislio, otvaram, gledam, ne verujem, plačem, zovem
mlađu jedinicu, pošto ridam prvo joj kažem da je sve u redu, samo je stigla
šolja. Kakva šolja, pita. Pa ona koju ste mi vas dve naručile! Nemam ja pojma,
kaže. Zovem stariju, ne javlja se. Zovem malog, ko je ovo naručio, ne znam,
kako ne znaš kad si mi ti rekao, ne znam ja ništa, pa dobro, ko ti je rekao, ne
znam. Kakva banda!
Javlja se starija, još uvek plačem, pita šta ti je, kako šta
mi je, stigla je šolja, i ti sad plačeš zbog šolje daj bre mama, neću više
ništa da ti naručim, kako ti sestra ne zna za ovo, nisam stigla da joj kažem.
Ja sad ne znam da li da pijem kafu iz nje ili da legnem da umrem, ponovo
netaktično pominjem umiranje povodom proslave rođendana, i to samo zato što
nisam htela da ga slavim.
Plačem od sreće što ih imam i što me nisu poslušali. A sami
kažu da sam uvek bila prirodni autoritet. Kakva banda!
