Foto: Privatna arhiva
Jednostavno, uvek ga je zanimalo šta je „sa one strane zida“ i kroz neverovatan splet okolnosti je uspeo da se otisne na put i do dana današnjeg upoznaje nove kulture, zemlje, ljude i običaje.
„Ako bih morao da definišem neki momenat ili pak događaj koji je tu nedefinisanu želju gurnuo u motiv, pa čak i cilj, to bi bila 2011. godina, kad sam bio u poseti Mastrihtu, malom gradu na samoj granici Holandije sa Nemačkom. Učestovao sam na evropskom modelu Ujedinjenih nacija, na koji sam poslat pod sponzorstvom Fakulteta političkih nauka, a iz razloga što sam osvojio nagradu za najboljeg delegata slične simulacije te godine u Beogradu. Uprkos prelepoj arhitekturi, svetski poznatom univerzitetu, studentskoj atmosferi koja je pulsirala u svakom trenutku, ono što je na mene ostavilo najjači utisak je ipak bio duh multikulturalizma koji je isijavao iz svake interakcije, svakog natpisa, svakog pedlja života u tako malom gradu“, navodi Miloš.
Shvatio je da želi da bude deo toga i od tog trenutka je počeo aktivno da radi na svom planu da se otisne u „beli svet“.
Njegov prvi odlazak u inostranstvo je bio preko stipendije Stejt departmenta, odnosno kroz program Global UGRAD koji je za cilj imao slanje studenata sa univerziteta u Srbiji u SAD gde bi kroz plaćen jedan ili dva semestra (u njegovom slučaju dva) imali priliku da studiraju svoje polje interesovanja i integrišu se u život nekog američkog univerziteta.
Kaže da je imao neverovatnu privilegiju da bude izabran za taj program kroz veoma rigorozne metode testiranja i procese selekcije.
Sama svrha programa je upravo bila da ih opskrbi znanjima i veštinama sa kojima bi po povratku u Srbiju bili sposobni da menjaju stvari na bolje.
„Tada sam, u svojoj 22. godini duboko verovao u to, pogotovo što su te studije na razmeni bile ujedno i moja poslednja godina osnovnih studija, pa sam mislio da ću se po povratku baciti u neke vode građanskog aktivizma ili eventualno nekih master studija sa ciljem da se još više usavršim pre početka profesionalne karijere. Naravno, sve to je palo u vodu kad sam zapravo otišao u SAD i video koliko me bogatstvo znanja i iskustava čeka negde tamo“, priča naš sagovornik.
Problemi o kojima je razmišljao delovali su mu potpuno drugačije iz nove perspektive. Njegov lični napredak mu je postao mnogo jasniji, lakše mu je bilo da definiše svoje ciljeve, poraze i pobede, i da sasvim jasno vidi šta treba da bude njegov sledeći korak.
„Shvatio sam da su neki problemi u našoj zemlji o kojima sam do tada razmišljao i polemisao previše veliki, strukturni, vekovni. Zarobljeni u tim razmišljanjima i nasleđu shvatio sam koliko je realistična bila izreka da ‘od šume ne vidimo drveće’. Počelo je da mi biva jasno da ja, kao i svi drugi ljudi treba da fokusiramo svoju pažnju na konkretnije, manje stvari; ono što je u našoj moći da promenimo sada i ovde. Ta američka ideja o kontinuiranom napretku kroz male, ‘community’ poslove mi je potpuno prevrnula perspektivu, i do dana današnjeg sam zahvalan na tom iskustvu“, ističe Miloš.
Prema njegovim rečima, u nekom trenutku je shvatio da od vraćanja nema ništa i da mora da nastavim da se usavršava, zbog čega se prijavio na nekoliko master programa u Evropi.
„Osetio sam da sam izuzetno dobro akademski potkovan, i da sam kroz studije na FPN-u dobio neverovatnu širinu znanja koja mi je omogućavala da pariram studentima sa nekih od najzvučnijih univerziteta širom sveta. Dobio sam punu plaćenu školarinu za dvogodišnji master na prestižnom Lund Univerzitetu u Švedskoj, i ostalo je istorija“, objašnjava Miloš.
Na pitanje da li je skoro bio u Srbiji, odgovara da je dolazio relativno često, svakih nekoliko meseci, zbog izuzetno dobre avionske povezanosti sa jugom Švedske, gde trenutno živi. Međutim, zbog pandemije, ta putovanja su se proredila.
Priznaje da su mu osećanja pomešana, svaki put kad dođe u zavičaj.
„Sa jedne strane obuzme me neverovatna sreća kad vidim svoju porodicu i prijatelje. Neke uspomene nikako da izblede, i na tome sam beskrajno zahvalan. Mirisi nekih ulica, fasade nekih zgrada, dobre stare utabane staze, autobuske linije po Beogradu, tereni za basket. Sve to u meni budi neka osećanja i sećanja koja je teško zameniti nečim drugim. Sa druge strane, potpuno potonem kad vidim kolika je količina apatije u društvu, koja kombinovana sa jednim predatorskim kapitalizmom razdire duh svega onoga što sam poznavao i uz šta sam porastao“, objašnjava Miloš.
Prema njegovim rečima, potpuni poraz doživi kad vidi količinu đubreta u našoj zemlji koja je na svakom koraku vidljiva ljudima koji ne žive više na Balkanu.
„Oduvek me je ta tema fascinirala, kako je moguće da ima toliko đubreta? Kako? Šta prođe ljudima kroz glavu kad odluče da je u redu da bacaju smeće na ulicu, pored autoputa, u potoke, reke, pa čak i u komšijska dvorišta. Sociološki, to je jedan fantastičan fenomen, koji kombinuje manjak svesti o kolektivnom dobru sa totalnim odsustvom principa odgovornosti, a koji delimično potiče i iz tridesetogodišnjeg perioda nemanja čak ni primese vladavine prava“, smatra naš sagovornik.
Stvarnost u Srbiji sa distance postane dosta jasnija, dodaje.
„Iskreno, dosta razmišljam o problemima nejednakosti jer sam i ja lično potekao iz jedne neprivilegovane društvene klase. Te nejednakosti je sve više, i ona se ogleda u samohranim majkama koje jedva sastavljaju kraj s krajem u borbi sa prekomplikovanom birokratijom, stotinama hiljada ljudi koji žive na ivici siromaštva, katastrofalnim socijalnim položajem ratnih veterana, ugroženim pravima invalida i osoba sa posebnim potrebama; a sa druge strane Beogradu na vodi i ostalim faraonskim projektima za privilegovane elite, sverastućom i svepristunom estradom, ograđenim zajednicama koje služe kao simbol apsolutnog kraha ideje jednakosti među građanima ove zemlje, i tako dalje“, naglaša naš sagovornik.
Međutim, smatra da nije ni sve tako crno. Po njegovom mišljenju, ljudi se snalaze, manjak regulative je dozvolio stvaranje i rast mnogih malih preduzeća koja se ponašaju potpuno u skladu sa svetskim trendovima i normama. Internet je široko dostupan, i dosta ljudi je relativno informatički pismeno, pogotovo u urbanim sredinama. Naposletku, saobraćajna infrastruktura je doživela veliki napredak u odnosu na 2012. godinu kad je poslednji put živeo u Srbiji.
Bez dvoumljenja odgovara da ne planira da se vrati. Jednostavno, nema šta da radi u Srbiji. Ističe kako je svet prevelik i previše raznolik da bi se ograničio time da živi na Balkanu, iako i to, naravno, ima svojih prednosti.
„Moja ideja je da sebi i svojoj porodici pružim život gde ćemo svakog dana imati priliku da ulazimo u interakciju sa različitim kulturama, nacijama i religijama, da učimo i da se preispitujemo!“, naglašava Miloš.
Na pitanje šta mu je Švedska pružila, odgovara kako bi mogao da navede bar stotinu primera, ali i da svi oni stanu u jednu reč – predvidivost.
„Kad je sistem uspostavljen na fer osnovama, uprkos svim svojim nedostacima, on obezbeđuje relativno slične uslove za sve igrače u njemu. Ne zavaravam se time da je Švedska idealno društvo, daleko od toga, ali svaka moja interakcija i akcija otkako sam ovde, a i kad sam bio u Americi je uvek mogla da bude isplanirana jer postoje neki okviri koji regulišu fundamentalne životne principe, pravo, pravdu, zdravstvo, itd. U Srbiji je, makar po mom iskustvu, većina stvari lutrija, i vrlo često su okviri, koji su sasvim solidno postavljeni (pogotovo oni koji vuku korene iz Jugoslavije) žrtva prava jačeg koje dominira našim društvom poslednjih 30 godina“, navodi Miloš.
Kaže da mu je Srbija pružila izuzetno obrazovanje i jedan nepresušni bunar energije da se bori za bolje sutra. Nimalo skromno dodaje i da nam je svima pružila jedan od najboljih humora na planeti. Priznaje da, sem Britanaca, još uvek nije upoznao narod koji bolje ume da koristi humor.
Na pitanje da li prati događaje u Srbiji, kaže da mu je poražavajuća dnevna politička dinamika gde se polovina zemlje kao nešto snebiva nad političkom situacijom, a druga polovina uživa u svojoj nadmoći verujući u neke nebulozne bajke koje bi bilo teško prodati i osnovcima u školskoj predstavi za Svetog Savu.
„Sve mi je to besmisleno, ta gluma, odnosno loša gluma – šmira, te neke brojke koje se bacaju, afere, konstantno stanje pripravnosti; a opet sa druge strane neka preispitivanja, izlizani lideri opozicije bez ideje, plana, i programa, sveopšta kuknjava kako je život nefer. Jednom rečju dosadno je! Tomovi i tomovi su napisani o tome koje greške koja društva prave zbog kojih odlaze u siromaštvo, i kako ih izbeći. Srbija nije politički unikatna zemlja ni po čemu. Mnoge zemlje su bile u mnogo goroj situaciji pa su uspele da se izvuku iz nje, da stvore stabilne ekonomije na zdravim osnovama, relativno jednaka društva, i stvore kakvu takvu vladavinu prava. A kod nas? Vrćenje u krug i mlaćenje prazne slame već 30 godina bez ikakvih suštinskih političkih rezultata. Nema vizije niti ideje koja bi mogla da polomi okove nasleđa Jugoslavije i ratova i dopusti ovom društvu da konačno uđe u budućnost“, smatra naš sagovornik.
U prilog svojoj tvrdnji navodi da je nedavno ceo svet pratio sletanje novog rovera NASA na Mars, da su sve novinske naslovnice bile ispunjene slikama tog epohalnog poduhvata, dok je za to vreme pažnju javnosti u Srbiji okupirao izbor novog vrhovnog poglavara crkve.
Kaže da ima sreću da radi u organizaciji koja broji preko 1.000 ljudi, iz više od 60 različitih zemalja širom sveta.
„Ljudi uglavnom ne znaju mnogo o Srbiji. Neki nisu ni čuli, drugi i ako su čuli uglavnom imaju negativne konotacije zbog rata. Mislim da će biti vrlo teško promeniti taj imidž jer se on sada polako već prenosi i kroz generacije“, dodaje Miloš.
On smatra i da je poražavajuće što ljudi iz Zapadne Evrope, osim rata, ne znaju ništa o svom komšiluku. Većina ne bi imala pojma da objasni šta je Srbija, šta je Bosna, šta je Makedonija, gde se te zemlje nalaze, po čemu su poznate.
„Jednostavno nemaju pojma, a mislim da ih i ne zanima“, iskren je naš sagovornik.
Prema njegovim rečima, naš državni brending je katastrofalan, mada to nije ni iznenađenje znajući kako naše Ministarstvo spoljnih poslova radi poslednjih 30 godina. U tom pogledu ne očekuje da će se nešto promeniti na tom planu u dolazećim godinama.
Miloš dodaje da je u dobrim odnosima sa „Jugoslovenima“ u svojoj okolini. Pre svega jer im kulturološki kod i etničko nasleđe dozvoljavaju da razgovaraju na bližim i jasnijim frekvencijama. Pored toga dele i smisao za humor, kulturu, jezik, i jednostavno besmisleno bi bilo ignorisati nešto što ih prirodno spaja i čini bližim.
Na pitanje koliko mu se život promenio, odgovara da mu je teško da priča o tome jer je skoro čitavu deceniju „napolju“.
„Trenutno radim u European Spallation Source ERIC – najvećem naučnom projektu u Evropi, saradnjom 13 država sa budžetom preko dve milijarde evra koji se gradi u Lundu, gde i živim. U ESS-u radim na međunarodnom finansiranju projekta, gde zajedno sa timom od devet ljudi, koji dolaze iz šest različitih zemalja uspostavljamo partnerstva, i kroz saradnju sa vladama i ministarstvima država članica pripremamo ugovore, sprovodimo planove, i vodimo računa o tokovima novca koji služi za finansiranje ESS-a u naturi (In-Kind)“, objašnjava naš sagovornik.
Balans između posla i privatnog života je fenomenalan u Švedskoj, i to je nešto što ostatak sveta još uvek pokušava da izimitira i sustigne, navodi Miloš.
Slobodno vreme provodi uživajući u čarima južne Švedske i Kopenhagena i okoline, putujući, fotografišući, i upijajući svaki mogući detalj fascinantne kulture i istorije ovog dela sveta.
Kako bi ilustrovao život u Švedskoj, osvrnuo se na jedan detalj iz svakodnevice.
„Pre neki dan šetam ulicom i prolazim pored cvećare. Ispred cvećare stoji desetine pripremljenih buketa, što većih, što manjih. Iznad njih je stajao veliki natpis na kome je pisao broj telefona i tri reči – Grab (pokupi), Swish (plati preko aplikacije Swish, aplikacija za mobilno plaćanje usluga), and Go (kreni). Nema prodavca, nema nikoga ko čak i nadgleda te bukete. Jednostavno, postoji totalno, apsolutno poverenje u društvu da niko neće da zgrabi buket, a da ga ne plati. Taj nivo poverenja i sigurnosti je nešto što za sve ove godine putovanja nisam nikada nigde video osim u Švedskoj!“
Jedna velika kulturološka prepreka koju ni dan-danas ne može da prevaziđe je opuštenost oko golotinje u Skandinaviji.
„Roditelji sasvim slobodno idu sa svojom decom, što malom, što starijom u saunu potpuno goli. Mladi očevi idu na javne bazene sa svojim ćerkama i u muškoj svlačionici se presvlače ispred njih i presvlače njih pred svima. Isto se dešava i sa majkama i dečacima, naravno. Iskren da budem, meni je to oduvek bilo pomalo smešno pa i simpatično, jednostavno ne praviti bauk od jedne tako prirodne stvari kao što je koža i golo telo. Ali, opet, moj kulturološki kod me tera da i dalje imam mali otpor prema tome, i da mi većina tih interakcija, pogotovo odlasci u saune sa gomilom odraslih članova porodice budu pomalo čudnovata“, iskren je naš sagovornik.
Naš sagovornik se osvrnuo i na švedsku strategiju u borbi protiv pandemije kojoj svetski mediji poklanjaju dosta pažnje.
„Ne bih dodavao ulje na vatru ovde, ali činjenica da je broj mrtvih za oko 10 puta veći u Švedskoj nego u Finskoj, Danskoj, pa i Norveškoj, kao i da je ekonomija približno isto pogođena govori u prilog tome da je njihova strategija potpuno podbacila. Ipak, od te strategije se ne odustaje, pa tako i dan-danas imate situaciju da je Švedska jedna od retkih zemalja u kojoj je nošenje maski u zatvorenom prostoru potpuno proizvoljno, kazni za kršenje mera gotovo i da nema, restorani su prepuni gostiju, i još mnogo drugih primera koji bi epidemiologe u drugim zemljama dovele do suza. Neke od drugih zemalja koje takođe nemaju politiku obaveznog nošenja maski u zatvorenom prostoru su Etiopija, Belorusija, Sirija, Jemen, kao i još nekoliko zemalja u centralnoj Aziji i Južnoj Americi. To nije društvo u kojem se Švedska često nalazi, ali avaj, strategija ostaje ista. Vakcinacija, iako ide sporo, napreduje dobro, pa se nadamo kolikom tolikom boljitku od leta pa nadalje“, zaključuje Miloš.
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
