Prosečne zarade u Srbiji objektivno su male, stagniraju, a u masi čak realno opadaju, ali su problem ne samo što nisu veće od 300 evra, već zato što su, uglavnom, nezarađene
Za mnoge nezaposlene i neto prosečna zarada od 31.291 dinar isplaćena u 11 meseci prošle godine izgleda, verovatno, kao daleki san. To je, istina, prosek koji, obično, skriva nešto malobrojnije gornje, ali i mnogo češće i donje aritmetičke špiceve.
Problem je, međutim, što se za veće plate, čak i sa prosekom iznad 50.000 dinara (EPS i Telekom), ali i onima na rubu minimalca koje nisu isplaćene mesecima, podjednakim žarom bore radnici i sindikati gotovo po celoj državi.
Od koga traže te plate? Bilo bi sasvim normalno da ih traže od svojih neposrednih poslodavaca. To je u ovom slučaju država koja je većinski vlasnik EPS-a i Telekoma, pa je i u funkciji vlasnika, čega bi se (sasvim sigurno u ovakvim prilikama rado odrekla), ali se s vlasničkom transformacijom neoprostivo mnogo kasni a problemi svakodnevno iskrsavaju. Šta je, međutim, s desetinama preduzeća koja su privatizovana i imaju nominalne vlasnike s imenom i prezimenom? Ispostavilo se poslednjih dana da je i njima država jedina adresa na koju upućuju svoje radnike sa zahtevima i kojoj blokiraju pruge, puteve ili ulice. Mnogi se ovih dana pitaju zašto se to događa. Jedan od razloga svakako je i taj što je država ta preduzeća prodala lošim i privredno neukim domaćim i stranim gazdama. Tako su ekonomske teškoće prerasle najpre u socijalni, a potom i u vrlo neprijatan politički problem.
Sve bi to, verovatno, država nekako rešila i ispeglala, ali danas nisu one okolnosti kad se zdušno štampao novac i kupovao socijalni mir. Ne samo zato što smo pod budnim okom MMF-a, već i iz sasvim prostog razloga – opredelili smo se za tržišnu ekonomiju u kojoj svaki dinar mora biti zarađen, a ako ga nemamo dovoljno – mora da se pozajmi.
Mi smo, i sa ovako malim prosečnim platama doterali cara do duvara. I zato se one moraju kontrolisati, jer u masi izazivaju ozbiljan pritisak na veoma tanku domaću ponudu robe i usluga, a zbog takve kakva jeste, uvoz i ogroman trgovinski deficit (oko 5,2 milijarde evra) prave nam dodatne probleme. Ali, nisu svi zaposleni u istom sosu. Pod prismotrom MMF-a samo su zarade u javnom, državnom sektoru u kome radi oko 580.000 zaposlenih i penzioneri (oko 1,6 miliona). U javnom sektoru od januara do novembra 2009, prema podacima biltena Mesečne analize i trendovi, isplaćena je prosečna neto zaradaod 38.433 dinara. U odnosu na isto vreme 2008. nominalno je veća 4,8, a realno manja 2,8 odsto. Isplaćena neto masa zarada je nominalno veća 3,8, a realno manja 3,8, dok je broj zaposlenih opao jedan procentni poen.
Ostali bi, dakle, mogli slobodno da dele koliko god mogu. Ali, istina je ipak nešto drugačija. Reklo bi se sasvim primerena našim ekonomskim prilikama.
Po oblicima svojine, prošle godine najveća prosečna mesečna neto zarada ostvarena je u firmama koje su u državnoj svojini – 38.484 dinara. U poređenju sa istim periodom 2008, nominalno je veća 5,5, a realno manja 2,3 odsto. Zaposlenost je porasla 1,8 procenata.
U mešovitoj svojini, u tom periodu, isplaćena je prosečna zarada od 30.214 dinara i u odnosu na isti period 2008. nominalno je veća 4,9, a realno manja 2,7 odsto. Broj zaposlenih opao je za čak 14,3 odsto.
Zaposleni u privatnim firmama imali su mesečnu prosečnu neto zaradu od 28.952 dinara. Nominalno veću 1,9, a realno manju 5,6 procenata. U proširenom obuhvatu privatne svojine sa zaposlenima kod fizičkih lica ostvarena je prosečna zarada od 23.069 dinara.
U društvenoj svojinije u 11 meseci 2009. isplaćeno mesečno u proseku 22.205 dinara. Nominalno 2,4 odsto više, ali realno manje 5,1 procenat.
Koliko radimo i kako privređujemo toliko (osim donekle kod države) i zarađujemo. Problem je, međutim, što su i tako skromne plate preveliki teret za posustalu ekonomiju i državu, koja više od 45 odsto novostvorene godišnje vrednosti potroši za svoje izdržavanje, a od toga bar 75 do 80 odsto ode na plate i penzije.
