Приступна беседа Епископа ваљевског г. Исихија
27. Јун 2021 – 12:00
Приступна беседа Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског г. Исихија изговорена на устоличењу 27. јуна 2021. године у Саборном храму у Ваљеву
Кад сам, пре три године, руком Ваше Светости приснопамјатнога претходника патријарха Иринеја и бројних саслужујућих му архијерејâ, изабран и удостојен да узмем на себе „јеванђелски јарам и архијерејско достојанство“ (Молитва епископске хиротоније) отпочео сам своје служење као викар Епископа бачког, поневши титулу славнога српскога града Мохача у Барањи. Имао сам ретку част и благослов не толико да учествујем и помажем, него много више од тога, да се привијем скутима опитног и богомудрог оца и учитеља, Владике бачког Иринеја.
Сада, пак, Духу Светом и Вама, Ваша Светости, и уважена браћо архијереји Свештенога Сабора Цркве Српске Православне, изволе се изабрати моју недостојност и узвести ме у овај трон Богом спасаване Епархије ваљевске. Поверена ми је ова Црква да је возглављујем, да њоме управљам, да јој будем отац и пастир. Са трепетом изговарам ове речи сећајући се упозорења да ће се „од свакога коме је много дано, много и тражити: а коме је повјерено много, од њега ће се више искати“, као и да „онај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен“ (Лк 12:47,48).
Осећајући се управо тако, и надасве као слуга, потом као слуга који донекле зна вољу Господара својега, стараћу се да служећи приправљам и чиним по Његовој светој вољи. Ослањајући се, пре свега, на „Божанску благодат, која свагда немоћи исцељује и недостатке испуњује“ изливену на моје смирење, молећи заступништво светих Отаца наших, владике Николаја и преподобног Јустина Ћелијског, и свих светих просијавших у Епархији нашој ваљевској, молим све вас, браћо архијереји, и вас, свештенство, монаштво и верни народе поверене ми Епархије, да ми својим светим молитвама и сваким добрим делом свагда будете ослонац, подршка и помоћ у вршењу епископске службе. Неодољиво се из мојих уста и срца отима усклик Светога Богослова Григорија: „Научите ме, о пријатељи, који сте ми од сада и пастири и сапастири, да зналачки напасам и одгајам стадо“.
У ову прву недељу после Педесетнице литургијски се сећамо и заједничаримо са Свима Светима. У Светој и Великој Педесетници испуњен је сав домострој спасења. Дух Свети излио се на апостоле и на све ученике и установљена је Црква. Од тада свако ко поверује у Господа и ступи у Његову Цркву, кроз свету тајну крштења и миропомазања, добија исти такав дар Светога Духа. Светитељи су они међу нама који су добијене таланте – исте таланте које сви ми у Цркви добијамо – својим подвигом и вером и љубављу умножили; они су „огроман облак сведокâ“, безбројно мноштво звезда које сијају на небу Цркве. Сваки од њих, уподобљених своме Господу, својим животом, житијем светога, исписује једно Јеванђеље, тојест, примену Јеванђеља Господњег на једнан посебан случај, на једну облагодаћену личност.
Овај дивни празник учи нас да смо сви призвани у светост, као и то, да су светитељи људи исто као и ми. Жеља ми је, и молићу се и трудити са свима вама, вољени епархиоти, да се подражавајући Свима Светима заједно с њима уподобљујемо Господу и да благочестиво живимо у Њему као чланови, удови Цркве Његове; да светошћу Његовом – Јединог Светог – будемо достојни да нам се апостолски обраћа као „светима који су у Ваљеву“.
Епископска служба у Епархији неодвојива је од осталих служби – презвитерâ, ђаконâ и лаикâ, верног народа. Епископа хиротонише Архијерејски Сабор, али га као оца и пастира прихватају и признају управо они над којим епископствује, тиме што се сви сабирају на светој Евхаристији. У Молитви епископске хиротоније стоји: „…наиласком и силом и благодаћу Светога Духа Твог укрепи, и беспрекорним посведочи његово архијерејство, и украшаваујући сваком честитошћу, покажи га светим, да би био достојан да од Тебе моли све што је за спасење народа, а Ти да га чујеш.“ Свети Игњатије Богоносац заповеда: „Чините све под председништвом Епископа, који је на месту Божјем.“ (Магн 6,1) То место Божје које се даје Епископу означава да он возглављује Епархију, тојест, помесну Цркву. И наставља Светитељ: „Као што, дакле, Господ (Христос), будући (са Оцем) сједињен, не учини ништа без Оца, … тако и ви … све чините на заједничком сабрању: једна молитва, једно мољење, један ум, једна нада у љубави, у чистој радости која је Исус Христос, од Кога нема ничега бољега“.
Власт Епископа, дакле, није као световна власт. Она је заснована на односу који назиремо у самој Пресветој Тројици: „у општењу узајамне љубави, послушности и радости“, како учи Свети владика Николај, при чему „свака Божанска ипостас чини напор да поклони своју част другима двема, и да себе умали послушношћу.“
На својој хиротонији примио сам завештање од Светејшег Патријарха Иринеја да „објављујем, да проповедам, да учвршћујем у нашему народу, у народу православном … истину коју су апостолои проповедали“. Објаснио је он у тој свечаној беседи, која се уцртала у срцу моме, да је то „истина Богом откривена, Духом Светим потврђена, и многим светим знацима и чудима потврђена кроз читаву историју Цркве Христове“.
Пре свега, Епископ је онај који возглављује Цркву и „по обличју и на месту Христа“ приноси благодарење Богу Оцу, служи свету Литургију. Сматрам да је сав наш живот управо то: једна трајна, (лична и васељенска), света Евхаристија, заједничка служба народа Божјег сабраног у Еклисију, Цркву, проширена Литургија која обухвата дословно сваки детаљ, сваку нит, сваки аспект живота сваког од нас, у мери у којој верујемо и живимо у Господу, и старамо се да своје распарчане, раслабљене и огреховљене животе уподобимо, усагласимо са Његовим животом, с Оним који јесте Живот и Пут и Истина, Господ и Бог и Спаситељ наш Исус Христос. Тако се ми удостојавамо саслуживања Светоме Духу; и бескрајно више од тога – О, преславног чудеса – и сам Свети Дух саслужује нама, „моли се за нас уздисајима неизрецивим“ (Рим. 8,26).
У својој служби трудићу се да проповедам истиниту веру, засновану на Светом Писму и Светим Оцима „премудрост Божју у тајни сакривену, коју предодреди Бог пре векова за славу нашу“ (1 Кор.2,7). „Као образац здраве науке имај оно што си чуо од менеу вери и љубави у Христу Исусу,“ (2. Тим. 1, 13) учи Свети апостол; да, сходно томе, спроводим и развијам дела милосрђа, уз старање о ништима и свима који су на рубовима друштва, занемарени и одбачени. Подржаваћу у томе свесрдно богоугодну делатност Православне народне хришћанске заједнице, Кола српских сестара и Светосавске омладинске заједнице, као проширених литургијских заједницâ.
„Пустите децу – говори Господ наш – нека долазе мени и не браните им; јер је таквих Царство Божје“ (Мк.10,14). Стараћу се око васпитавања деце и омладине, од најранијег узраста. Затим, у Цркви већ постоји служба веронауке, која је интегрисана у школски систем; свестан сам њеног огромног значаја и пружаћу помоћ и подршку.
С радошћу и отворена срца примаћу све који хоће да сарађују у вршењу Речи Божје. Одржаваћу најбоље односе и сарадњу са свима важним институцијама и личностима на нивоу града, општина, са Војском, Полицијом, разним управама, школама, болницама… без обзира на политичка или друга опредељења, уверења, ако само постоји добра воља.
Промисао Божја довела ме је у ову свештену Епархију ваљевску – овде, где се чиста и бистра река Градац улива у Колубару јуначку, која прожима читаву област, сву у зеленим брдима, шумама и ливадама; у којој живи јуначки и одважан, побожан и богобојажљив народ. Овде су, један до другога, новојављени светитељи ваљевски, свесрпски и васељенски, равноапостолни и просветитељи и исповедници – владика Николај у Лелићу и ава Јустин, несумњиво најзначајнији учитељи, духовници и теолози наше епохе. Овде је и песникиња Десанка, најнежније перо српске лирике, уз чије су стихове стасавала покољења.
Ова епархија дала је одважне народне вође и ратнике, посебно у страшним и тешким временима српских устанака, међу којима су: Хаџи Рувим, пастир Цркве Христове, архимандрит Боговађе, кога је одликовало неустрашиво војевање и оданост саборцима која није поклекла ни пред најсуровијим мучењима турских војника, Петар Николајевић Молер – уз стрица му Хаџи Рувима, уметник и солдат, јунак. Тешко да би се игде могла пронаћи оваква породица која је својој земљи подарила толико великана из различитих области стварања као што је породица Ненадовић из Бранковине. Обор-кнез Тамнавске и Посавске кнежевине Алекса Ненадовић, праведни господар, ктитор, и у страдању за слободу први. Брат му војвода Јаков Ненадовић први министар унутрашњих послова савремене Србије; син прота Матеја, ратник, први председник Правитељствујушчег совјета, дипломата и писац; војвода Јеврем, устаник, а потом председник Апелационог суда и државни саветник; војвода Сима Ненадовић, који је борбу за слободу водио у оба устанка; и у народу одмиља звани Чика Љуба Ненадовић, књижевник, дипломата и министар просвете.
Примам данас на старање ову Епархију, наследницу славне Светосавске Епархије моравичке, од Господа Сведржитеља, а из руку мојих најпоштованијих претходника, најпре, блаженопочившег владике Милутина, аутентичног пастира доброг, нарави благе али строгог и одлучног; затим, из времена кад је Ваљевска била спојена са Шабачком епархијом, из руке Ваше, Преосвештени господине Лаврентије, мудри и сталожени архијереју, који нам предајете све изврсне одлике владикâ старога кова. Њима су претходили епископи Јован Велимировић, др Симеон Станковић, па све до Пајсија, потоњег српског патријарха и славнога Хаџи Мелентија Стефановића. Трудићу се да следим њиховим стопама и да им се, подражавајући и настављајући њихове најбоље тековине, нађем достојним наследником.
Побожност верног народа ове Епархије уско је повезана са бројним манастирским светињама које је прожимају. Поред прослављених и свеправославних Ћелија и Лелића, ту су Пустиња, Јовање, Рибница, Грабовац и друга света места на којима се даноноћно произносе молитве за цео свет, и где се окупља ради молитве, утехе и назидања. И сам монах, стараћу се усрдно о нашем монаштву које треба да буде светлост свету.
Ваша Светости, у својој заиста надахнутој приступној беседи, када сте узвођени у Светосавски трон Српских Првопрестолникâ, позвали сте све нас, апостолским речима, на службу миру и јединству: „Молим вас, браћо, именом Господа Исуса Христа да сви исто говорите, да међу вама не буде раздора, да будете утврђени у истој речи и истој мисли“ (1 Кор 1,10).
Дозволите да и ја, као „најмањи из ваших чада“ изразим резонансу тих Ваших речи у моме срцу у виду мисионарске жудње да свет посматрамо „умом Христовим“ и да га на духовни начин осмишљавамо и тако тумачимо у својим делима и проповеди онима који су у Цркви, али и свима онима око нас који су отворени за Реч Божју. Настојаваћу на одржавању и изграђивању јединства Цркве, како унутар поверене ми Епархије тако и између свих Епархија наше Светосавске Цркве; јер, епископ јесте „спона помесности и Васељенскости Цркве“. У тој благословеној мисији бићу вам подражавалац и саделатељ, уверен да изражавам осећања и настројења већине сабраће архијерејâ.
Пре свега и изнад свега благодарим и узносим славословље Светој Једносуштној и Животворној Тројици, Богу нашем, за „сва знана и незнана, видљива доброчинства која су нам учињена“.
Благодарим и Вашој Светости, духовни оче, који си ме „с муком рађао, док се Христос не уобличи у [мени]!“ (Гал. 4, 19). Својим делатним примерима и благим и трпељивим поукама тајноводили сте ме и изграђивали, као Павле Тимотеја, учећи о великој тајни побожности: „Бог се јави у тијелу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповједи се незнабошцима, вјерова се у свијету, вазнесе се у слави“ (1 Тим 3, 2-7).
Благодарим и Вашој светињи, владико и оче Иринеје, јер сте ми даровали да из најближе перспективе посматрам и упијам Ваше благодатно расуђивање и проницљивост у стварима које се тичу наше Епархије, наше помесне Цркве, али и целокупне Саборне и Апостолске Цркве Христове.
Благодарим браћи мојој ковиљској, вазљубљеној у Господу, јер смо у заједници братске љубави узрастали у вери, нади и љубави, служећи једни другима и сви заједно Господу, стремећи „познању љубави Христове која превазилази разум, да бисмо се испунили сваком пуноћом Божјом“ (Еф.3,19).
Благодарим својим родитељима, блажене успомене, Милутину и Јелени, који су ме с љубављу и добротом васпитавали и изграђивали, учитељима, родбини, пријатељима и свим добротворима, знаним и незнаним.
Да сви вечно у заједници молитве и љубави, са свима светима, узносећи сваку славу, част и поклоњење Триипостасном Божанству: Сину у Оцу са Светим Духом. Тројице Света, слава Теби!
Извор: Епархија ваљевска
