Utisak da desnica u Srbiji slabi nastaje kao posledica onoga šta se pod desnicom do sada podrazumevalo, a obično se smatralo da je ono što je desno zapravo – ultradesno
Pored priče o incidentima na beogradskim ulicama, izveštavajući o protestnom skupu u znak podrške bivšem lideru bosanskih Srba Radovanu Karadžiću, svetski mediji prosledili su kao glavnu vest početkom minule sedmice komentar: Ekstremna desnica u Srbiji slabi. Dokaz za tu tvrdnju bio je odziv građana koji su ocenili kao mlak. Po njima, na skupu je bilo između 10.000 i 15.000 ljudi, što predstavlja, kako su naglasili, deset puta manje nego što su najavljivali organizatori, SRS, uz učešće DSS-a, NS-a i nekoliko desnih radikalnih pokreta.
Dok sociolog Vladimir Vuletić kaže da je moguće da je pomenuta vest posledica poređenja sa mitingom podrške Anti Gotovini u Splitu na kojem je bilo oko 50.000 ljudi, profesor Jovan Komšić sa Novosadskog univerziteta smatra da ima osnova za zaključak da je na delu početak kraja političke artikulacije ekstremnih verzija nacionalpatriotizma. On kaže da će proporcionalno faktičkoj evropeizaciji regiona, a u tome i evropeizaciji Srbije, ne samo njenom formalnom ulasku u EU, biti mogućno sa sigurnošću govoriti o početku kraja i definitivnom marginalizovanju ideje i nosilaca ekstremne desnice u Srbiji i njihovom dovođenju na onaj nivo koji danas postoji, recimo, u Italiji, Francuskoj i istočnom delu Nemačke.
Navodeći da u svetu ultradesničarski pokreti, uopšte uzevši, jačaju već nekoliko decenija, Vuletić objašnjava da utisak da desnica slabi u Srbiji nastaje kao posledica onoga šta se pod desnicom do sada podrazumevalo. A obično se smatralo da je ono što je desno zapravo ultradesno. Sada se, kada imamo nešto što bi se moglo definisati kao desnica, može praviti razlika između desnice i ultradesnice, smatra on. Stoga je možda potrebno redefinisanje onoga šta je desnica.
– Uvek sam bio sklon tome da ne mislim da je u Srbiji desnica, pogotovo ultradesnica, posebno jaka. Više je u Srbiji bio problem što je desnica bila sposobna da neke levičarske ideje pretoči kao svoje u suprotstavljanju globalnom međunarodnom poretku – ističe ovaj sociolog, dodajući i da ovde postoji latentan otpor globalnom poretku, a da je samo utakmica ko će taj otpor iskoristiti za svoje političke ciljeve.
Većina ekstremno desnih ne priznaje da pripada političkoj krajnosti. To se, uostalom, može zaključiti i na osnovu sadržaja sajtova na kojima su predstavili svoje programske ciljeve, a koje danas imaju gotovo svi iz srpskog nevladinog sektora, kako sebe uglavnom nazivaju. Što se tiče njihovih mladih pristalica i njihovog ponašanja na mitinzima, Komšić ocenjuje da su oni ekstremni pokazatelj krize društva u Srbiji.
– U krizi vrednosti lako se rađa gnev ksenofobične ideje, i to kod generacija koje su rođene na početku te promene, krajem osamdesetih godina – navodi ovaj profesor, koji, inače, smatra da desnica u nas, pa i krajnja desnica, vrlo brzo može da postane vrlo značajan politički faktor.
– Mi smo se do sada suočavali sa manifestacijama latentne masovne, a delom i institucionalne podrške nekim idejama, koje nisu daleko od ekstremno desničarskih ideja, od ksenofobije, netolerancije i ekstremne verzije nacionalne države, države Srbije koja odgovara maksimi Srbija Srbima – kaže on. Ako je to za sociološka istraživanja i nauku jedan od ključnih pokazatelja tog ekstremnog nacionalizma, taj nacionalizam je zavisio od stanja u regionu i od stepena konfliktnosti sa drugim nacijama i državama, a bio je zabrinjavajuće visok u momentima neposrednih konfrontacija devedesetih godina i u određenim kriznim momentima posle 2000. godine, naročito posle progona Srba na Kosovu, marta 2004.
– Ukoliko se ozbiljnije ne stabilizuje ovaj trend evropeizacije, modernizacije, ekonomske stabilizacije i političke normalizacije Srbije, utoliko brzo na scenu može ponovo da stupi politička artikulacija ekstremne formule Srbije – zaključuje Komšić.
