časopis Svet Evrope objavio je da je „ustaški logor Jasenovac kojim je upravljao je fra Filipović-Majstorović, katolički prelat u nacističkoj marionetskoj NDH bio treći najveći i verovatno najsvirepiji logor za istrebljenje u Drugom svetskom ratu“.
U iscrpnom osvrtu pod naslovom „Jasenovac-holokaust koji je podstaknut od Vatikana“ (Jasenovac – Holocaust promoted by Vatican), časopis u kojem sarađuju ugledni evropski intelektualci, političari i državnici navodi da se okrutnost u Jasenovcu „može objasniti više verskim nego drugim razlozima“. „Vatikan je odigrao važnu ulogu u potonjim događajima pranja novca i zaštite ratnih zločinaca“, piše u osvrtu saradnik Sveta Evrope, finski stručnjak za balkansku politiku Ari Rusila.
Na sudskom procesu u SAD, dodaje se u analizi, „Vatikanska banka je optužena da je ‘oprala’ dio ustaškog opljačkanog blaga“, a američka vlada objavila je dokumenta koja pokazuju da je „Vatikan organizovao bjekstvo ustaškog poglavnika Ante Pavelića i još 200 visokih zvaničnika ustaškog režima u Argentinu“.
„činjenica je da su 743 katolička sveštenika bili pripadnici ustaša i lično ubijali Srbe, Jevreje i Rome; a dodaje se da je logorom Jasenovac upravljao fra Filipović-Majstorović, katolički prelat“. „Katolički sveštenici koji su učestvovali u ubijanju na desetine hiljada Srba, Jevreja i Roma i upravljali Jasenovcem, pobjegli su na kraju rata kroz Vatikanske ‘pacovske kanale’, koje je nadzirao fra Draganović, a koji je pomogao da pravdu izbjegnu i sumanuti tipovi poput Klausa Barbija“, navodi se u tekstu.
· Auschwitz II 1,400,000
· Treblinka 870,000
· Jasenovac 680,000
· Belzeg 600,000
· Majdanek 360,000
· Chelmno 320,000
· Sobibor 250,000
· Maly Trostinets 65,000
Author : Ari Rusila
Vatikanska banka i genocid u Jasenovcu
Da li je i jedan elektronski ili pisani medij u Srbiji objavio informaciju da se već više od deset godina pred sudom u Kaliforniji – SAD vodi spor protiv Vatikanske Banke? Da stvar sa našim medijima bude još gora, ni jedan medij u Srbiji nije objavio ništa ni o Rezolucijama o Jasenovcu koje su do danas usvojene u SAD. Ovde pominjemo samo Rezolucije gradskih skupština Vašingtona i Njujorka.
Pred sudom u SAD nastavlja se postupak protiv Vatikanske Banke, poznate i kao Institut za pitanja vere ili Istituto per le opere di religione (IOR), zbog koristi koje je imala deponovanjem vrednosti koje su otete logorašima logora Jasenovac i deponovane u navedenu banku. U obrazloženju, između ostalog, stoji i sledeće:
(a) hrvatski civili sa mesarskim noževima održavali su takmičenja ko će ubiti najviše logoraša. Jedan od stražara, Petar Brzica, osvojio je nagradu time što je zaklao 1.360 novodovedenih za samo jedan dan;
(b) srpske majke sa decom u naručju uvođene su u ograđen prostor logora. Dok su hrvatski civili van ograde pažljivo motrili na njih, otvarana je kapija i puštano je više desetina izgladnelih policijskih pasa koji su skakali na bebe, kidajući ih na komade pre nego što bi prešli na majke;
(c) hrvatski stražari i besposličari, sa maljevima i palicama u rukama, odvodili su srpske dečake u šumu i prisiljavali ih da kopaju rake. Zatim bi maljem smrskali glave dečaka i odsecali ih. Kada bi vetar duvao u pravom smeru, roditelji u logoru Jasenovac bi čuli vrisak svoje dece;
(d) Srpkinje su silovane na redaljku. Kada bi poslednji Hrvat u redu završio sa žrtvom, izvadio bi joj oči tako da je njegovo lice bilo poslednje koje će videti u životu;
(e) jedini izvor pitke vode za logoraše bila je zagađena reka Sava. Odrasli Srbi su vezani u parovima, leđima okrenuti jedan prema drugome, i njihove utrobe bi bile rasporene pre nego što bi ih bacili u reku, tako da su se oni batrgali u užasnim bolovima, i njihova rasporena creva doprinosila su zagađanju;
(f) mala deca, koja su živela na čorbi od trave, korova, insekata i zagađene rečne vode, umirala su strašnom smrću koja je ubrzavana kada bi se soda pomešala s njihovim obrokom.
Još jedna informacija pobudila je našu pažnju. Skupština grada Vašingtona usvojila je Rezoluciju o zločinima koji su izvršeni u Logoru Jasenovac. Baš kada smo mislili da je sve gotovo i da nam nema pomoći u ovom nepravednom svetu, dobili smo neke informacije iz tog istog nepravednog sveta, sa tog mrskog nam Zapada, koje su delovale blago rečeno iznenađujuće. Da li je i jedan elektronski ili pisani medij u Srbiji objavio informaciju da se već više od deset godina pred sudom u Kaliforniji – SAD vodi spor protiv VATIKANSKE BANKE, poznate i kao Institut za pitanja vere ili Istituto per le opere di religione (IOR)? Ovo je naravno jedno retoričko pitanje jer odgovor nam je svima poznat. Da stvar sa našim medijima bude još gora, ni jedan medij u Srbiji nije objavio ništa ni o Rezolucijama o Jasenovcu koje su do danas usvojene u SAD. Ovde pominjemo samo Rezolucije gradskih skupština Vašingtona i Njujorka.
Šta radi naša država?
Ovo nije samo šamar našim medijima, ovo je najpre šamar, bolje reći nokaut, za našu državu. Dok privatna lica i organizacije vode pravnu i političku borbu za zaštitu pravde i istine prema žrtvama našeg naroda, ali i ljudskosti uopšte, naša država ćuti i ne radi ništa. Odnosno da li ne radi ništa? I ovo je retoričko pitanje. Naša država preklinje nezavisnu Republiku Hrvatsku da povuče već podnetu tužbu protiv nas, jer u tom slučaju ni mi nećemo podneti tužbu protiv nje. Ali to nije sve, naša država i aktivno radi na umanjenju i nepoštovanju žrtava Drugog svetskog rata, kao i poslednjih ratova i sukoba na ovim prostorima. Naša država je izdvojila jedan zločin prema muslimanima u Bosni (čitaj Republici Srpskoj) i njega istakla ispred svih ostalih zločina. To bi sve bilo u redu da je naša država prethodno učinila bilo šta na rasvetljavanju i obeležavanju ostalih zločina. Evo ovde ćemo nabrojati samo neke od njih. Jasenovac, Jastrebarsko, Jadovno, Kozara, Sajmište, Kragujevac, Novi Sad, Oluja, Bljesak, Gospić, Tuzla, Skelani, Klečka, Goraždevac, Sarajevo, Lora… Neka mi ne bude uzeto za zlo što ovde nisam nabrojao sve one nebrojene žrtve i sva njihova stratišta.
Zločin u Srebrenici jeste strašan i jeste mrlja na svetlim tradicijama našeg naroda, ali taj zločin ni po jednom pravnom merilu ali ni po bilo kom drugom, koje bi došlo u obzir da se primeni na ovako nezahvalno upoređivanje, nije na prvom mestu i ne zaslužuje da se istakne mimo i pre ostalih. Antiratni profiteri buču da žrtve nemaju ni naciju ni broj. Slažem se ali zašto onda ti isti antiratni profiteri stalno prebrojavaju i utvrđuju nacionalnost žrtava u Srebrenici (na stranu što je metod koji koriste sa naučnog stanovišta sporan). Koji je to metod po kom se naša država rukovodi kada određuje koji će zločin biti posebno istaknut? Da li je to hronološki sled zločina pa onda ide redom da istakne sve zločine? Ne bih rekao. Da li je u pitanju masovnost zločina? Nije ni to. Da li je u pitanju brutalnost i monstruoznost izvršenja zločina? Teško. Da li je u pitanju merilo kakve su posledice zločina? Nije ni to.
Zašto baš Srebrenica?
Odnosna posledica isticanja zločina u Srebrenici mimo ostalih i pre ostalih zločina imala bi nesagledive posledice po interese Srbije i srpskog naroda. Ovde ne mislim da pomenem državni interes, kao ni ekonomski, nije vredan pomena čak ni interes očuvanja ugleda (mada ni jedan od njih nije sporan), ovde je pre svega u pitanju moralni i duhovni interes našeg naroda. Imamo li mi pravo da zaboravimo i zanemarimo žrtve koje su stradale? Sa moralne tačke gledano mi moramo da se sećamo svih žrtava i da osudimo svaki zločin nezavisno od toga ko ga je izvršio. Pri tom ne smemo ni jedan zločin da umanjimo ili da zanemarimo, ili da krivca aboliramo zarad nekih sumnjivih političkih interesa. Ali duhovni interes našeg naroda ogleda se pre svega u našoj duhovnoj vezi sa tim žrtvama. Ako su te žrtve iz redova našeg naroda mi morao da budemo svesni da je cela naša duhovna istorija sazdana na žrtvama. Predavanje zaboravu naših žrtava bilo bi odricanje nas samih, od naše duhovnosti. To je duhovnost pravoslavna koja se svedoči i potvrđuje žrtvovanjem. Ako mi nismo spremni da se lično žrtvujemo za svoj narod to nam ne daje pravo da se olako odričemo žrtava našeg naroda. Jer mi kao narod smo ponajmanje etnička zajednica, a ponajviše duhovna zajednica. Što se tiče tuđih žrtava, pre svega mislim na žrtve koje su stradale od ruke pripadnika našeg naroda, mi smo dužni da prihvatimo svaku moralnu i duhovnu odgovornost. Ni uvećanu ni umanjenu, nego tačno onoliku koliko smo zgrešili, jer ćemo samo tako moći i da se opravdamo pred svojim precima koji postradaše, ali i da damo uzor potomcima koji dolaze.
Evo za kraj nekoliko pitanja za razmišljanje:
· Ko je odgovoran što naša država ne pokreće sudske postupke za utvrđivanje krivične i materijalne odgovornosti zbog izvršenih zločina protiv našeg naroda?
· Ko je odgovoran što se naša država na sve relevantne načine ne uključuje u postupke koji se vode a imaju za cilj utvrđivanje krivične i materijalne odgovornosti zbog izvršenih zločina protiv našeg naroda?
· Ko je ovlastio predstavnike naše država da izjave da će povući tužbu protiv Nezavisne države Hrvatske?
· Ko je odgovoran što se u našem medijskom prostoru selektivno otvaraju teme o ratnim zločinima?
· Da li je pitanje selektivnog prećutkivanja ratnih zločina od strane medija, odnosno onih medijskih poslenika koji se inače bave tom tematikom, kršenje profesionalne etike?
· Da li smo mi kao narod odgovorni što smo navikli da su teme poput pandemije, ptičijeg gripa, svinjskog gripa, izbornih upala, i svih ostalih gripčića i gripčina postale teme koje zaokupljaju našu pažnju, dok se o suštinskim temama ćuti?
