Богомољачки покрет и обнова молитвеног живота
7. Август 2021 – 15:27
Да би мисија Цркве била плодотворна и аутентична, неопходно је да има утемељење у мистиријско-подвижничком етосу. У супротном, она ће бити не само неуспјешна, него ће често произвести појаве стране предањском духу и бићу Цркве. Зато је увијек потребно, а нарочито данас, подсјећати на важност молитве, подвига и богослужења у очувању здраве хришћанске етике и црквеног живота уопште.
Управо на тој основи се развио и ширио Богомољачки покрет с почетка прошлог вијека, те се са сигруношћу може говорити о значајном доприносу који је тај покрет дао у обнови молитвеног и литургијског живота код нас.
Феномен Богомољачког покрета тумачен је са различитих аспеката, а неријетко је и од стране наших теолога карактерисан као ''протестантско чедо'' и својеврсна копија пијетистичких покрета у Европи 17. вијека. Не задржавајући се на анализи неоправданости и кратковидости таквог поимања, само ћемо подсјетити на ријечи Аве Јустина који је говорио да ће Богомољачки покрет, уколико се посматра кроз ''протестантски микроскоп'' заиста изгледати протестантски. И данас је чест случај да се од стране појединих теолога не само на појединачне појаве, већ и на свеукупно предање и богословље Цркве гледа кроз микроскопе протестантског и либералног типа, те је и слика која се таквим посматрањем добија искривљена.
Истинско богословље је потврђено и освештано личним подвигом, недаћама, жртвом и страдањем и кроз све то познањем – Бога. Без укоријењености у мистиријско-подвижнички амбијент Цркве, са ослонцем искључиво на интелект и логику, не стиче се благодат Божија те постоји опасност од ''потапања'' (Уп. Мт, 14, 23-32). Управо је светотајински аспект, те етика страдања, жртве и подвига оно што је сачувало Богомољачки покрет од склизнућа у неправославне воде и онда када је у својим редовима имао појединце који су нагињали не-предањским струјама. Још један показатељ да је теолошка свијест данас једним дијелом укалупљена у протестантске и либералне матрице јесте критика активизма и етике Богомољачког покрета као нечега штетног и нецрквеног. Заборавља се да је тај активизам и таква етика заснована на науци Господњој: Ако не учинисте једноме од ове најмање браће, ни мени не учинисте… (Мт. 25, 31-46) или: Ко напоји чашом хладне воде једнога од ових малих… (Мт. 10,42). Непрестано подсјећање на ове јеванђелске истине неопходно је да би се одбранила здрава хришћанска етика од разводњене ''онтологије'' и богословља лишеног истинске црквене свијести и подвига. Отклон штетних наслага у данашњој богословској науци могућ је само обновом истинског предањског етоса, саборности, жртве, молитве и покајања. Данашњи вртоглави темпо живота нам често не дозвољава да погледамо у лице онога који се моли до нас у храму, а о саборовању послије Литургије да и не говоримо. Из тог разлога би драгоцјено било на један начин оживјети богомољачку праксу „довршења службе“ која је често погрешно схваћена као умањене значаја саме Литургије. Напротив, жеља и потреба да се чује Ријеч и осјети Њена благодатна сила и по изласку из храма јесте најбоља потврда истинског доживљаја потпуности Литургије.
Један такав импулс који је развоју црквеног живота и мисије дао Богомољачки покрет потребан је и данас. Зато је потребно имати на уму ријечи Владике Николаја који је, бранећи богомољце од ''просвијећених'' опоменуо: „Уздржите се од бацања камена на њих, јер можете лако ударити Христа. Не одбацујте их да они вас не одбаце.“
Слободан Лукић
