Pismo Ministrastvu za dijasporu, ministru Srećkoviću, uputili smo 10. februara 2010. godine sa molbom za odgovor. U istom pismu je bila i prijava za upis u registar i evidenciju srpskog društva koje je registrovano u Sloveniji. U pismu smo postavili tri pitanja o običnim stvarima, koje bi, ukoliko bih dobili odgovor, u mnogome olakšale izbor kandidata iz Slovenije za delegata Skupštine dijaspore i Srba u regionu.
Tekst koji sledi je u više od 95 odsto identičan pismu koje su Srbi koji žive u Sloveniji uputuili ministru za dijasporu Srđanu Srećkoviću 10. februara 2010. godine i na koje ni do današnjeg dana nosu dobili ogovor.
Centralna otadžbinska uprava Srpskog pokreta obnove, u Beogradu 16. aprila 1990. godine, donela je nacrt programa stranke. U Programu je pisalo:
– Naša nebriga za sopstvenu budućnost i tuđa briga da nas liše budućnosti urodili su istim plodovima.
– Osnovati fond koji bi finansirao naseljavanje Kosova i Metohije Srbima.
– Proterati u Albaniju ili van Srbije sve Šiptare, koji su se na ma koji način, upleli u okupatorski plan Tirane o Velikoj Albaniji do Skoplja, Nikšića, Kopaonika i Morave.
– Ne postoji međunarodni zakon ili konvencija koji bi obavezivali Srbiju da na svojoj teritoriji trpi, hrani i školuje vojnike neprijateljske države.
– U svakom slučaju ukinuti albanski jezik kao službeni jezik bilo gde u Srbiji, ukinuti pravo Šiptara na albansku zastavu u Srbiji.
– Prilikom sprovođenja ovih mera, težiti mirnim rešenjima i delati u prilog njima, ali ne oklevati da sila bude savladana silom, a nasilje urazumljeno sredstvima suverene pravne države.
Ko bi danas mogao poverovati da je Srpski pokret obnove takve teze zastupao, ne tako davno. Onda, kada je ovakav nacrt programa važio, a kasnije pretočen u program, na čelu SPO-a je bio niko drugi do Vuk Drašković. Ko je danas na čelu SPO-a?
Promenio mišljenje
Pre neki dan se pojavio opet Vuk Drašković. Ovaj, današnji Vuk, je 16. aprila 2004 rekao da je pitanje Kosova njegov najteži i najvažniji zadatak. Marta 2006. je rekao da nezavisnost Kosova nije prihvatljiva, a u martu 2010. reče Drašković sledeće: Niko se, recimo ne usuđuje da kaže – aman ljudi pa zašto se u toj kosovskoj politici, našoj državnoj koja je patriotska, najbolja… .uopšte ne spominju i ignorišu se Albanci… Nego se samo priča o manastirima, crkvama, i Srbima na Kosovu, a tamo 95 odsto ljudi nisu Srbi. I oni, ta ogromna većina naroda odbija da prihvati Srbiju za svoju državu kao što ni Srbija ne prihvata njih za svoje građane.
čuvši ovu izjavu, nazovem neke ljude pa pitam; da li je to onaj isti Vuk od devedesete? Kažu da jeste. Ako je onaj Vuk onda govorio onako, a danas ovako, mora da je jedan od njih dvojice lažov i prevarant. Ta konstatacija navodi i na razmišljanje, iz kog razloga je SPO postao neprikosnoveni vlasnik Ministarstva za Dijasporu? Zašto se ministar Srećković sve više trudi (i uspeva u tome) da to ministarstvo radi suprotno utvrđenoj politici Vlade Srbije, suprotno izjavama Predsednika Borisa Tadića i radu Ministra Vuka Jeremića?
Od proterivanja Albanaca, ukidanja albanskog jezika, sečenja ruku do ramena u koga bude zatečena turska zastava ne beše ništa. I hvala je Bogu. Al zato sve ono što je ovaj Vuk pripremao i govorio da će raditi Šiptarima i Turcima, danas radi Srbima. Otima im zemlju, zabranjuje vijorenje srpskih zastava na srpskom Kosmetu, ukida srpski jezik, ukida srpsku vojsku, i dozvoljava nastupanje okupatora na srpskim teritorijama. Drugi čovek stranke SPO, neki Srećkovići, zabranio je, izgleda,da se u tom njegovom, privatnom Ministarstvu, radi bilo šta, što je od koristi za našu Pokrajinu Kosovo i u skladu je sa zvaničnom politikom države Srbije. Da je Ministarstvo privatno, tvrdim odgovorno.
Pismo Ministru Srećkoviću
Pismo Ministrastvu za dijasporu, ministru Srećkoviću, uputili smo 10. februara 2010. godine sa molbom za odgovor. U istom pismu je bila i prijava za upis u registar i evidenciju srpskog društva koje je registrovano u Sloveniji. U pismu smo postavili tri pitanja o običnim stvarima, koje bi, ukoliko bih dobili odgovor, u mnogome olakšale izbor kandidata iz Slovenije za delegata Skupštine dijaspore i Srba u regionu. Pitanja su glasila:
1) Ko predstavlja Srpski kulturni centar u Sloveniji, a koji je Ministar Srećković spomenuo u Parlamentu Srbije i izrazio zahvalnost na doprinosu o izradi zakona o dijaspori i Srbima u regionu.
2) Kako je moguće da Simon Ðuretić protežira određenu grupaciju i njene predstavnike u vezi izbora delegata, kada je jasno rečeno da se država neće mešati u izbor.
3) Po kojim su osnovama i koja društva i Savezi iz Slovenije dobili pare iz budžeta MzD (poreskih obveznika Srbije) u toku 2007/08/09 i koliki je doprinos istih društava i Saveza državi Srbiji?
Odgovor nikada nismo dobili. Interesujući se za sudbinu pisma, a imamo potvrdu da su ga dobili, pre dve nedelje smo nazvali Ministarstvu za dijasporu. Javila se neka sekretarica a čim sam se predstavio, a ona me je odmah pitala: Jeste li vi onaj Milić što ste nam pisali pismo? Da – odgvorio sam. Gospodine Vi ste u pravu, u pravu ste, vi ste u pravu, haha haha… i smejala se, smejala, smejala…. Šta sam drugo mogao nego da prekinuti vezu, jer je bilo jasno da je žena u svom posedu, na svojoj dedovini, da je to privatan sektor i privatni deo ili ogranak srpske vlade. Da nije tako, da se ne radi o privatnom posedu i kapitalu, oni bi gledali koga zapošljavaju u Ministarstvu i kome daju pare da bi se u lice smejali predstavnicima dijaspore? Samo zaboravljaju da pare nisu njine, već naroda Srbije. A kivan sam što arogantno neće da objasne po kojim osnovama su delili pare Savezu srpskih društava Slovenije, i zašta su pare upotrebljene?
U pismu od 13. maja 2007. Predsednik nadzornog odbora Saveza srpskih društava Slovenije, tvrdi da su tadašnji predsednik SSDS Ilija Janković i sekretar Drago Vojvodić, sa kojim Srećković takođe ima dogovor, naneli ogromnu finansijsku štetu Savezu i da bez odluke Izvršnog odbora isplaćuju enormne svote novca svom kolegi i predsedniku Rotari Kluba Ljubljana – Barje, Branku Matijeviću.
Kasnije, 14.12. 2007g. predsednik nadzornog odbora je tvrdio da su Ilija Janković i Drago Vojvodić privatizovali novine MOSTOVE. Da je to tačno, tvrdim i ja dan danas. Te novine, koje finasira Ministarstvo kulture Srbije, nisu dostupne mnogima a naročito onima koji upozoravaju na mahinacije sa njima. Pare iz Srbije se iznose u Doboj i navodno se tamo novine štampaju u 5.000 primeraka. Novine su se zaista štampale u 500 primeraka. Gde je razlika para (4.500 brojeva Mostova) poreskih obveznika Srbije? Povodom tog saznanja smo tražili da MK Srbije poništi svoju odluku BR 451-04-306/2008-5 i odluku BR: 451-04-305/2008-10 i da obustavi isplatu novca Savezu srpskih društava Slovenije. U prvoj tranši je bilo 10.500 evra, u drugoj 150.000 dinara. Da ne bude zabune, ni taj odgovor nikada nismo dobili, isto kao što ni Predsednik SSDS Drago Vojvodić nije dozvolio Nadzornom odboru i sada pokojnom predsedniku N.O. Dimitriju Markoviću da prekontroliše dokumentaciju društva. O nasilno prouzrokovanoj smrti predsednika N.O, a upravo zbog njegovog angažovanja progovoriće uskoro nadležne institucije Slovenije.
Obraćanje ministarstvu kulture
Ponovo smo uputili pismo Ministarstvu kulture Srbije 23. decembra 2009. Odgovor do današnjeg dana nismo dobili. Znamo jedno. Pismo je dospelo u ruke kod izvesne Nataše Lesendrić Vučković i sada se tamo nalazi. U međuvremenu pare su neprekidno, iz oba srpska Ministarstva, stizale u ruke Drage Vojvodića, koji je na neobjašnjiv način, valjda kao potencijal i nada ROTARI KLUBA iz Ljubljane, postao i predsednik Saveza srpskih društava Slovenije. često puta je znao i da lično u svom domu ugosti i da prenoćište savetnicima visokih funkcionera Srbije, nakon čega bi usledile vitaminsko/finansijske inekcije.
Imajući u vidu da nam spomenuta Ministarstva ne daju tražene odgovore, prinuđeni smo da se obratimo nadležnim institucijama R. Slovenije, a možda i Srbije. Hoćemo da znamo o kakvim podmetanjima blanko računa i na taj način prikazanim utrošenim sredstvima je govorio pokojni Dimitrije Marković, a što nismo uspeli saznati zbog njegove iznenadne tragične smrti? Naročito skrećem pažnju da dokumentaciju Saveza vodi računovodska firma predsednika Saveza, Drage Vojvodića. Ne smemo zaboraviti ni slučaj kada je službenica Ministarstva kulture Slovenije dobila račun iz Doboja u ćiriličnom pismu, pa joj ništa nije štimalo, a naročito broj štampanih primeraka. Ko je pozajmljivao novac srpskim društvima, ko je sastavljao finansijski izveštaj je javna tajna među Srbima u Sloveniji, isto kao i dupla knjigovodstva Saveza. Zbog opširnosti teme, sva saznanja smo dali nekim pomenutim institucijama. Bruka oko poslovanja i povezanosti Ministarstava iz Srbije i Saveza srpskih društava iz Slovenije, ići će na dušu onima koji su uzrok bruke, a ne onima koji o njoj govore.
A ministar Srećković kao da o tome ništa ne zna, a obaveštavan je baš o tome više puta. Takođe se ni Nataša Vučković Lesendrić iz MK ne oglašava povodom svega. Da imaju malo mudrosti i volje za poštenje oni bi one, koji o problemu govore, pozvali na razgovor. Umesto poštovanja obaveze o transparentnosti njihovog rada, ismevaju nas njihove sekretarice. Ali narod pamti sve kao što ne zaboravljamo ni direktorku Srpskog kulturnog centra u Ljubljani.
Pitamo naše rasejanje da li misle da je prihvatljivo i moguće, pa i ako kažete da jeste, mi vam nećemo verovati, da Ministar Srećković ne zna koga je pozdravio i kome se zahvalio u Parlamentu Srbije. Evo da zna. A valjda će mu biti jasno zbog čega mu je desetog februara bilo postavljeno ono pitanje sa početka ovog teksta u vezi S.K. centra.
Šta govori Svetlana Slapšak
Direktor Srpskog Kulturnog Centra u Sloveniji je Svetlana Slapšak. Evo šta ta osoba piše 18. marta 2010. o svom narodu i svojim političarima, pozivajući srpsku decu u Sloveniji da ih ona uči srpskom jeziku. Samo da znate da je te njene pozive izlepila i na vrata srpske pravoslavne crkve u Ljubljani. Ali mi smatramo da ipak moramo upozoriti roditelje i decu da beže što dalje od ove žene, ukoliko zaista žele da znaju i da sačuvati srpski jezik u Sloveniji. Ova gospođa izjavljuje za Radio slobodnu Evropu:
Stvari su se onda razvile tako da se Srbija okrenula protiv svih ostalih koji nisu mislili kao srpski političari i nacionalisti tog trenutka, pa smo imali rat u Jugoslaviji za vreme koga podsećam, Albanci nijednom nisu napali sa leđa Srbiju. Oni su uglavnom trpeli srpski aparthejd, formirali neku vrstu mirovne kulture, koja je bila impresivna, a zatim su posegli za onim za čim poseže svaki kolonizovani narod, a to je otpor. Da li je to istina? Ili je ovo, što ova srpska nesrećnica piše u martu za slobodnu evropu slično, ili isto, kao izjava Vuka Draškovića u martu, o ignoraciji Šiptara i njegovom pominjanju srpskih crkava i manastira? Zar se ne nameće ona narodna: Kakav šef, takav i Srećković? A onda nije čudo što Srećković u Skupštini Srbije hvali ovu Slapšakovu – direktoricu Srpskog kulturnog centra u Sloveniji, kada ona i njegov šef isto misle i isto govore.
O načinu izbora delegata u Sloveniji, zaista je uzaludno pisati, ali hoću. O tome će pisati i drugi. Drago Vojvodić, samozvani predsednik SSDS, uzeo je sebi pravo da on i neki Nikola Todorović predstavljaju 14. srpskih društava, koji su članovi tog Saveza. U Sloveniji ima registrovanih 39 društava. Da bi došli do željenog delegata, izabrali su tročlano telo za sprovođenje izbora, pa kada je to ušlo u zapisnik, oni su telo raspustili i izabrali Nikolu Todorovića. Sve to je urađeno nasilno i daleko od demokratskog načina izbora. čovek ne zna srpski jezik, niti govori niti piše, a predstavnike srpske vlasti naziva kurtom i murtom, isto kao i njegova drugarica iz SKC i najbolji drug Vojvodić i pop Bošković, koji Rotari klubovima daje maksimalnu podršku. A za vaskršnji pričest u Celju, pop Milan reče, pozivajući se na Vaskršnju poslanicu patrijarha Irineja, da su Rotari organizacije smrt za srpske crkve i veru, i da su se na žalost i neki crkveni dostojnici njima priklonili.
Posle svega, kada neko iz Dijaspore nazove Ministarstvo za dijasporu u Vladi R. Srbije i dobije nevaspitanu i nekulturnu službenicu, sekretaricu, šta nam drugo ostaje nego da organizujemo nekoliko autobusa i da dođemo na razgovor u ta naša Ministarstva. Šta nam drugo ostaje nego tražiti smenu Ministra Srećkovića, a bogami i Ministra Bradića. Srećković bi trebao da zna da će se jednog dana pojaviti narod iz Dijaspore koji će tražiti njegovu odgovornost, a ne da on širokoruko deli srpske pare i ne pita gde one idu i zašto se upotrebljavaju. E, pa toga je dosta! Gde su bre pare? A da li će današnji Srpski Pokret obnove, zbog ovakvog (ne)rada, postojati posle prvih izbora u Srbiji, lično ne verujem. Takođe ne verujem da neko bez državljanstva R. Srbije može biti predstavnik Srba u Skupštini iz Dijaspore i Srba u regionu. Gospoda iz oba Ministarstva bi trebalo da su okrenuta konkretnim vrednostima, organizacijama i svom narodu u Dijaspori, da bi nam svima bilo lakše i bolje.
Radovan B. Milić
21.4.2010.
