Da li je slavni nobelovac bio prikriveni simpatizer Ravnogorskog pokreta i njegovog vođe
četnički general je bio ushićen kada mu je preneta navodna poruka književnika uz bojazan da će crvena kuga zavladati Srbijom. Da je tokom okupacije simpatisao četnike pisalo se odmah posle rata u apokrifima a mnogo kasnije i u emigrantskoj istoriografskoj publicistici i memoaristici
Ivo Andrić (1892-1975) živeo je i umro s mnogo tajni, zbog čega su bili neočekivani ili teško dokučivi i objašnjivi i mnogi njegovi postupci i opredeljenja u životu i politici. Od, recimo, mladalačkog razočaranja u Zagreb i Hrvate, i prodaje Srbima, preko visokog pozicioniranja u svim garniturama kraljevske diplomatije, do tajanstvenog ili, kako bi neki rekli, čak skandaloznog odnosa prema ženama, zbog afere sa suprugom Gustava Krkleca.
U kući Pavlovića sastajali su se simpatizeri pokreta generala Mihailovića: Stevan K. Pavlović i zgrada u Gospodar Jevremovoj 9
Kao jedna od najzagonetnijih stvari posmatra se svakako njegov bezrezervni pristanak uz posleratnu vlast, krunisan 1954. i prijem u članstvo Komunističke partije Jugoslavije. Za svog starijeg savremenika i kolegu iz kraljevske diplomatije, književnog kritičara Branka Lazarevića (1883-1968), bio je već 1946. godine vodonoša komunistima. Nazvavši ga tako u pamfletskom portretu u svom tajnom dnevniku (objavljenom u Beogradu tek 2007. pod naslovom Dnevnik jednoga nikoga, 1941-1946 ), Lazarević se odmah i pitao: zašto je to morao da postane, da se toliko ponizi?! Da li zbog nekih dosijea koje ovi (komunisti-prim. S.D) možda imaju? Ima li kakav dosije koga se plaši ili je sve to, prosto naprosto, iskrena njegova misao ili oportunizam?
Komunistička vlast stvarala je predstavu da je Andrićevo držanje za vreme okupacije predodredilo i njegovo prilaženje novom poretku. Međutim, kad su kod nas detronizacija Broza i slom komunizma prerasli u nezvaničnu ali faktičku rehabilitaciju Draže i četništva, pojavile su se knjige i autori koji su otkrivali da je Andrić bio prikriveni simpatizer i ovog pokreta i njegovog vođe. Dotle se tako nešto moglo čuti samo strogo poverljivo i u usmenom svedočenju. Branko Lazarević je među prvima kojima je to bilo poznato odmah po oslobođenju. Iako zbog svog građanskog opredeljenja i lične tragedije (sinovljeve pogibije u četnicima, svog hapšenja i robijanja a zatim i gubitka stana i /samo/progona iz Beograda), kivan na režimliju Andrića, Lazarević, na stranicama svog tajno ispisivanog dnevnika, izražava nevericu u priče da je Andrić tokom rata bio zagrejan za četnike. Prema njemu, Andrić se tokom okupacije držao rezervisano: U početku se nešto interesovao za Ravnogorski pokret, a tvrdi se čak da je pisao i neka ohrabrujuća pisma nekim četničkim vođama iz Hercegovine, ali to nije dokazano, i ja sumnjam da bi se on na to rešio.
Prećutkivana epizoda
Da je Andrić tokom okupacije simpatisao Dražu Mihailovića iznosilo se, dakle, odmah posle rata u apokrifima, a mnogo kasnije i u emigrantskoj istoriografskoj publicistici i memoaristici koju su objavljivali istaknuti pripadnici četničkog pokreta. Međutim, prva ozbiljna istoriografska knjiga u kojoj je izneta tvrdnja da je Andrić tokom rata neko vreme stajao na strani Draže, objavljena je pre nekoliko godina u inostranstvu, na engleskom, a nedavno i kod nas, na srpskom jeziku pod naslovom Hitlerov novi antiporedak: Drugi svetski rat u Jugoslaviji. Njen autor je britanski istoričar srpskog porekla Stevan K. Pavlović (1933), a izdavač beogradski Klio (prevod đorđa Trajkovića). U njoj se ono u šta Lazarević sumnja navodi kao Andrićevo nesumnjivo opredeljenje u jednom mutnom razdoblju prividno pacifikovane okupacione Srbije. Opisujući takvu partizansko-četničku Srbiju, kad su Sovjeti (i Staljin) naložili Titu da prikriva svoju ulogu i naizgled pridavali značaj Mihailoviću, Pavlović piše da je krajem proleća i početkom leta te godine (1942) u nekim delovima Srbije bilo tako mirno da se činilo da su se svi sjatili u Vrnjačku Banju – pisac Ivo Andrić, budući dobitnik Nobelove nagrade za književnost, koji je Mihailoviću poslao poruku sa izrazima podrške; još jedan pisac, komunista Marko Ristić; Mihailovićev komandant za Srbiju, general Trifunović; više službenika upravnog štaba nemačkog generala.
Uz pominjanje Dražinog prikrivenog simpatizera, autor knjige dodaje i fusnotu sledeće sadržine: Kao jugoslovenski poslanik u Berlinu, u vreme nemačkog napada, Andrić je vraćen u Beograd i rečeno mu je da, kao Hrvat, može da ode u Zagreb. On se odlučio da ratne godine provede u Beogradu u pisanju svojih najznačajnijih dela.
Za razliku od domaćih Andrićevih biografa i životopisaca, koji su prećutkivali ili zaobilazili ovu epizodu piščevog okupacijskog života i onda kada se za nju znalo, emigrantski pisci, kao što je već rečeno, nisu se ustezali da u raznim prilikama podsećaju na Andrićevo očijukanje s Dražom.
Tako je jedan drugi Pavlović, poznati diplomatski činovnik i šef kabineta predsednika jugoslovenskih ratnih vlada u Londonu, Kosta St. Pavlović (Stevanov otac), još davno, u skici za portret Ive Andrića (Poezija i proza, Ženeva, jul 1977), pisao i o njegovim vezama za vreme okupacije sa Mihailovićevim pokretom. U tom tekstu, objavljenom 2004. i kod nas (u knjizi Onakvi kakve sam ih znao ), ovaj bliski prijatelj i daljni rođak Slobodana Jovanovića kaže: Njegova je povučenost (za vreme okupacije – prim. S.D.) bila, po pričanju nekih zajedničkih prijatelja, samo prividna, jer se bio prilično upleo u pokret otpora, i to na strani generala Dragoljuba Mihailovića, kao što, uostalom, i priliči nekadašnjem istaknutom učesniku u radu revolucionarne nacionalne omladine. Iako ovo tvrđenje ne mogu da potkrepim nikakvim dokazima, moram da verujem prijateljima koji su mi to tvrdili.
Jednog od prijatelja koji su mu govorili o ovoj Andrićevoj velikoj tajni, Kosta St. Pavlović otkriva u rukopisu obimne memoarske knjige Ratni dnevnik 1941-1945, koji će ove godine objaviti Otkrovenje i Službeni glasnik. U Londonu, u četvrtak, 23. decembra 1943, on beleži: Dobio sam prve vesti od Mladena Žujovića. Pisao je i prof. Jovanoviću… Krišom je dolazio u Beograd. Tamo je viđao Andrića, koji je u Dražinom beogradskom odboru. Veli da je duh u narodu odličan, i da mu je mnogo lakše bilo u šumi no u Kairu (odakle je doputovao u Hercegovinu, kod Draže i u Beograd – prim. S.D.).
Tvrdnju, bez materijalnog dokaza, da je Andrić bio čak član Dražinog beogradskog odbora, mnogi će lako smestiti u domen fantazije. Ali, Mladen Žujović (1895-1969) ne ostaje samo na tome već dovodi Andrića i Dražu u vezu koja izgleda još neverovatnije. On je, naime, u svojoj zaostavštini, objavljenoj kod nas 2004. godine, ostavio zabelešku po kojoj je Andrić poručio Draži da podržava njegovu borbu da crvena kuga ne zavlada Srbijom. Mladen Žujović, član Centralnog nacionalnog komiteta (iz inostranstva) bio je, nema sumnje, čovek od Dražinog najvećeg poverenja i Draža pred njim verovatno nije imao tajni, pa mu je mogao izneti, ako su postojale, i ove indiskrecije o Andriću.
Sastanci u potkrovlju
Ali, ako čak i ostavimo pod velikom sumnjom ovako patetične izlive Andrićevog oduševljenja Dražinom borbom protiv komunista, svedočanstva da je postojala neka tajna veza između ove dve ličnosti ne možemo sasvim bagatelisati. Sva ona, kako apokrifnog tako i memoarskog karaktera, verovatno nisu lišena svake uverljivosti. Pogotovo kad su propuštena kroz filter stručne ekspertize kakva je svojstvena istoričaru reputacije Stevana K. Pavlovića i kad je, kako ćemo videti, sud o stepenu njihove verodostojnosti donet posle neposrednih razgovora sa svedocima kako iz Dražinog tako i Andrićevog bliskog i poverljivog okruženja.
Autor knjige Hitlerov novi antiporedak – Drugi svetski rat u Jugoslaviji je priređivač i pisac uvodnog teksta za dnevničke beleške svog oca a izdavači su im dodali i jedan Stevanov biografski esej Tri generacije jedne činovničke porodice u Srbiji i Jugoslaviji: Pavlovići, Kosta, Stevan i Kosta. Iz njega se vidi, između ostalog, da je davnašnji i današnji dom porodice Pavlović, u Gospodar Jevremovoj broj 9, sada Kulturni centar i pod zaštitom kao spomenik kulture, decenijama, pre, za vreme i posle rata, bio stecište nekih istaknutih beogradskih umetnika, intelektualaca, diplomata i političara i da je u njemu čest gost bio i Ivo Andrić. Za vreme rata i okupacije, piše Stevan K. Pavlović, iako su Nemci deo kuće rekvirirali, kod Pavlovićevih, i to naročito u potkrovlju, tj. u Belinom stanu-ateljeu, sastajali su se izvesni simpatizeri pokreta generala Mihailovića da diskutuju o situaciji i da slušaju radio London. Među njima je bio i Ivo Andrić, koji je tokom službovanja u Bukureštu upoznao Kostu i Belu Pavlović. Kosta mu je kasnije bio mlađi kolega u diplomatskoj službi; čak su neko vreme zajedno radili u Političkom odeljenju Ministarstva. Živeći povučeno u Beogradu za vreme okupacije, pišući Travničku hroniku i Na Drini ćupriju, Andrić se bio prilično upleo na strani Mihailovića, kome je čak, jednom pismenom porukom, izrazio podršku. Među tim redovnim posetiocima Belinog ateljea su bili i Milica Babić, koja je postala Andrićeva dugogodišnja prijateljica (i supruga 1958), i njen muž. Smatrajući ga našim čovekom , Dobroslav (brat Koste St. Pavlovića – prim. S.D.) i Bela su Andrića pozvali da i on sa njima pođe kada su 1944. neko vreme otišli u štab Draže Mihailovića, ali je odbio da im se pridruži. (…) Kad je Stevan (otac Dobroslava, Koste i Bele – prim. S. D.) umro u Beogradu 1970, u 93. godini, na pogrebu su se našli svi u Beogradu još živi diplomatski činovnici, osim nobelovca Andrića. Posle rata nije više dolazio kod Pavlovićevih; nije odao njihove veze sa Mihailovićevim štabom, niti je ko iz tog kružoka odao Andrićeve veze s Mihailovićem.
Pitao sam Stevana K. Pavlovića zna li na koje je zajedničke prijatelje mislio njegov otac kada je pisao o Andrićevom držanju za vreme rata i da li se na njih u svojoj knjizi oslanjao i on. Odgovorio mi je: Pošto su ti ‘prijatelji’ sada pokojni, mogu vama reći da su to moja tetka Leposava (Bela) i moj stric Dobroslav (Bojko). Njima, naravno, treba pridodati i već spominjanog Mladena Žujovića. Potvrđuje da se tim saznanjima služio i on, ali je, kaže, imao i dodatne izvore-sagovornike.
Vapijuća molba đilasu
Kada je nedavno boravio u Beogradu kao gost Klia, radi promovisanja svoje knjige, pričao mi je da je su o sastancima u kući Pavlovića i o Andrićevim vezama sa Dražom govorili i Dimitrije đorđević i Zvonimir Vučković. Prvi je, da podsetimo, bio u četničkom podmlatku Draže Mihailovića i, nakon odležane posleratne robije, profesor istorije u Americi, u Santa Barbari, na Kalifornijskom univerzitetu, a od 1970. član SANU; drugi je bio jedan od najistaknutijih četničkih komandanata i Dražinih najpoverljivijih ljudi.
Dimitrije đorđević je o tome ostavio svedočanstvo u prvoj od svoje tri memoarske knjige pod naslovom Ožiljci i opomene (Beograd, 1994), u kojoj obelodanjuje svoje, što se tiče ravnogorskog pedigrea, veoma autoritativne izvore. đorđević, naime, kaže: Brana Stranjaković je bio prisutan kada je 1942. godine Ivo Andrić posećivao njegovog strica, profesora Dragoslava Stranjakovića, člana Dražinog centralnog komiteta. Milorad Drašković mi je pričao da se u Vrhovnoj komandi pronela vest da je Draža bio ushićen kada mu je preneta Andrićeva poruka i bojazan da će crvena kuga (!) zavladati Srbijom. I zaključuje: Naš nesumnjivo najveći književnik imao je razloga da se pribojava dolazeće revolucionarne vlasti kao predratni poslanik u Berlinu, na kome je položaju bio i u vreme potpisivanja Trojnog pakta. Njegova je fotografija stajala pored Cincar-Markovića i Ribentropa u palati Belvedere u Beču, 25. marta.
Milovan đilas je u svojoj memoarskoj knjizi Vlast i pobuna (London, 1983) opisao koliko je Andrić bio uznemiren, uzbuđen i usplahiren kada se ta, uvećana, fotografija pojavila posle rata na jednoj ratnoj izložbi na Kalemegdanu i kako mu je laknulo kada je on (đilas) ispunio Andrićevu vapijuću molbu da je ukloni. Možemo samo da zamislimo kako bi se budući nobelovac osećao, i nastrahovao, da je neko odmah posle rata na uverljiv način provalio njegove veze s Dražom. I priželjkivanje da se spasimo od nadolazeće crvene kuge, kojoj će i sam kasnije podleći, kako mnogi s pravom misle, iz oportunizma i konformizma.
