Sandra Radovanović, Anja Krneta i Ana Tadić, tri devojke koje su prošle nedelje obavile svoje prve samostalne letove kao vojni piloti, ostaće za razliku od nekih svojih prethodnica da rade u trupi
Kad je Sandru Radovanović nastavnik letenja prošle nedelje, nakon završenog leta na Utvi 75, blago šutnuo, bio je to znak da se tog dana na aerodromu Batajnica ispisala još jedna stranica istorije srpskog vazduhoplovstva. Taj simbolični udarac bio je znak da je ova devojka, pitomac Vojne akademije, prvi put izvela samostalni let avionom. Što bi piloti rekli, laširala je. Ubrzo potom sledile su je i Anja Krneta i Ana Tadić, drugarice iz klase.
Njihov prvi samostalni let pao je u godinu u kojoj vazduhoplovci slave vek letenja u Srbiji.
Hoće li ove tri mlade dame, buduće laste, dočekati da se igraju na borbenim avionima, ili će biti piloti helikoptera, transportnih letelica, takođe će zavisiti samo od njihovih psihofizičkih sposobnosti. Kako god bilo, istorija se sa njima samo nastavlja, nikako ne počinje
VIDE ZEMLJU NA SLETANJU
Tri godine su prošle otkako su devet devojaka, kandidatkinja za upis na Vazduhoplovni odsek Vojne akademije, stavljale ruku na grudi tvrdeći da je nebo tu, u njihovim srcima. Od njih devet, samo tri – Sandra Radovanović, Anja Krneta i Ana Tadić – prošle su sve probe, dokazale da vide zemlju na sletanju tj. da imaju potpuni osećaj i talenat za letenje, i postale kadeti Vojne akademije. Posle njih, nijedna nije primljena, jer je letenje opasan posao, avioni skupe igračke, pa se niko ne sme igrati prijemom onih čije psihofizičke sposobnosti ne zadovoljavaju kriterijume. Hoće li ove tri mlade dame, buduće laste, dočekati da se igraju na borbenim avionima, ili će biti piloti helikoptera, transportnih letelica, takođe će zavisiti samo od njihovih psihofizičkih sposobnosti.
Kako god bilo, istorija se sa njima samo nastavlja, nikako ne počinje.
ISTORIJA SE NASTAVLJA
Žene piloti srpske avijacijeDavnih 1984. i 1986. godine, u Zadru, gde je u vreme SFRJ bila smeštena Vazduhoplovna akademija, odškolovano je devet devojaka vojnih pilota: Tatjana Dodevska, Svetlana Mitrović, Mirjana Ivanović, Milena Cestnik, Aranka Babi, Branka Berišić, Anica Damjanović, Boža Martinčić i Hašima Žilić. Većina njih su već bile sportski piloti. Ali, iako su neke od njih imale i ocene 9,6 i bile kandidati za nastavnike letenja, njima je kasnije, dekretom, bilo zabranjeno da lete kao vojni piloti.
Prve žene u našem vazduhoplovstvu pominju se kao pratioci u letovima, ili osobe koje su krštavale letelice. Tako je izvesna gospođica M. Živković još pre Prvog svetskog rata bila saputnik na letu čuvenog predratnog ruskog asa Masljenikova.
Pravi uzlet dama u letačkim kombinezonima i avionima počinje sa jednim oglasom u Politici, 1930. godine, u kome je Društvo rezervnih vojnih pilota pozvalo i građane i građanke da se prijave za civilnu pilotsku školu u Beogradu. Na oglas su se odazvale i tri žene – Kristina Gorišek, Danica Tomić i Zagorka Plećević. Sve su uspešno završile školu i dobile dozvole za pilotiranje. Danica Tomić, supruga vojnog pilota, postala je prva naša žena turistički pilot. Vojna komisija nadležna za pregled i ispitivanje kandidata za pomenutu školu, nametnula je ovim damama let na hiljadu metara visine sa akrobacijama.
VAZDUŠNI DUELI
Žene piloti srpske avijacijeVreme između dva svetska rata bilo je vreme uspona avijacije. Državni vrh je, prateći savremene tokove u naoružanju ali i jačanje nemačke vojne industrije i avijacije, procenjivao da je avijacija budućnost oružanih snaga. Na desetine i stotine civilnih pilota bilo je obučeno za letenje na jedrilicama i sportskim avionima, padobranske skokove. Među njima bile su i Olga Andasura – Šnajder, Jelena Stefanović – Križaj, Milka Blaćanin – Hamza, Milinka Amidžić – Stefanović, Mila Matejić, Viktorija čadež, Marija Draženović – đorđević (kao petnaestogodišnjakinja je postala turistički pilot), Vera Milivanović… Mnoge su bile državni rekorderi u jedriličarstvu, a neke su 1939. g. u Smederevskoj Palanci prošle i obuku koju je vojska uvela kao obaveznu za aero-klubove, pripremajući se za rat… Marija Draženović je čak tokom rata izvodila borbene letove na avionima JaK-3 i Po-2 (Polikarpov). Bila je raspoređena u 113. lovački puk. Od bombardovanja nemačkog voza kod Vinkovaca, Draženovićeva je počela da učestvuje i u pravim vazdušnim duelima. Imala je 60 sati ratnog naleta. Ali, kako su društveni običaji i porodične prilike bili jači, nakon udaje bila je primorana da prestane sa letenjem.
Nakon Drugog svetskog rata, 1946. godine, Danijela Novičić je u Vazduhoplovnom centru u Vršcu završila obuku, a zatim upućena u Pančevo na dalje školovanje u 4. klasu Vazduhoplovnog vojnog učilišta za pilota borbene avijacije. No, iako je imala bolje kvalifikacije od mnogih muških kolega, načelnik učilišta je naredbom, uoči početka praktične obuke, zabranio njeno dalje školovanje.
Za razliku od nje, naša sagovornica, Ljudmila Jovanović, saobraćajni inženjer – pilot, državna rekorderka u nekim od vazduhoplovnih disciplina, osnivač Udruženja žena letača i sada njegov počasni predsednik, pa i autor knjige Žene letači Jugoslavije, je dobrim delom ostvarila svoje snove. Leti od 1949. godine a dve godine kasnije, 1951, krenula je u Saveznu vazduhoplovnu školu u Rumi. Postala je prva žena saobraćajni inženjer-pilot. Vazduhplovstvo je tada bilo veoma popularno i školovanje se moglo priuštiti jer je država puno ulagala u klubove, očekujući da će tako, na ipak jeftiniji način, regrutovati i buduće borbene pilote, kaže Ljudmila Jovanović.
Anja Krneta, Ana Tadić i Sandra RadovanovićOna je u međuvremenu završila i Višu vazduhoplovnu školu u Beogradu. Iako je imala zvanje pilota, nikada nije radila u struci, već kao komercijalista, jer za žene nije bilo mesta u aviokompanijama.
Stav društva se teško menjao. Sa letenjem se nisu slagali ili roditelji nesuđenih lasti, ili supruzi. Ipak, mnoge su uspele da se tokom poratnih godina izbore za svoje mesto u kokpitima sportskih aviona. Sama Ljudmila Jovanović, čiji su i suprug i kćerka takođe letači, godinama je radila kao nastavnik letenja na Lisičjem jarku, bila upravnik tog aerodroma, učestvovala na takmičenjima, postavljala rekorde – jedan u trajanju leta, od 11 sati i 6 minuta iznad Vršačkog brega, a drugi u dužini leta na dvosedu, na relaciji Vršac – Novi Sad.
Danas imamo desetak profesionalnih pilota. Mirjana Ivanović Fritče pilotira u Švajcarskoj, Jelica Matić na Havajima, a Vesna Bućan u Montenegro erlajnsu. U našem Jatu nije bilo mesta za njih.
Milica Atlagić iz novosadskog kluba AeroX3M (trenutno, po njenim rečima, na obuci u ovom klubu se nalaze četiri devojke) odlučila je da reskira i uloži u obuku. Želja joj je da bude profesionalni pilot.
Otvaranje Vojne akademije za žene došlo je malo kasno za mene. Ipak, idem ka tome da postanem civilni profesionalni pilot. Laširanje je za mene bilo potpuno iznenađenje. Iako je nastavnik preko radio veze bio tu, sve vreme leta proveravala sam samu sebe. Leteti prvu zonu bio je fantastičan osećaj. Još je tog dana bilo oblaka nad gradom i prolazak kroz njih je bio izvanredan doživljaj.- kaže Milica Atlagić.
VIŠE OD 1000. DAMA U KOKPITIMA
Ljudmila Jovanović kaže da je teško reći koliko se naših dama u toku tog prvog veka avijacije bavilo letenjem, jer klubovi nisu dobro vodili svoju dokumentaciju. Prema podacima vazduhoplovnog Inspektorata, do 2000. godine 178 žena pilota jedrilica je dobilo dozvole za letenje, zatim 31 i sportski pilot, 279 padobranki, 10 žena profesionalnih pilota. Njih 3 su dobile dozvolu za pilotiranje na zmajevima, a 6 na paraglajderu. Ipak, samo kada sećanja pobrojite, vidi se da stvaran broj žena koje su se u nekom periodu života bavile letenjem, daleko prevazilazi broj dobijenih dozvola i da iznosi preko hiljadu.
