Putujući po Albaniji, razgledajući brojne porušene crkve, uništena groblja, drevne kule, ostatke starih srpskih naseobina, ruševina od kamenih kula nadomak Skadra, uništenih starih srpskih škola, ali penjući se brdom Taraboš, gde je kosti ostavilo oko 13 hiljada Srba i Crnogoraca u Balkanskim ratovima – reporter Pečata uverio se kako sve odiše našom tužnom istorijom
Onaj ko jednom ode u Skadar, mora opet da se vrati. Na to ga nateraju, pre svega naši divni sunarodnici, a ima ih u ovom gradu na severu Albanije preko 25 hiljada, od ukupno 250 hiljada stanovnika šireg područja. Natera nas i lepote zov neodoljivog Skadra, srpskog carskog grada – tvrđave. Sadašnji Skadar je po broju stanovnika četvrti grad Albanije, iza Tirane, Drača i Elbasana.
Proslava vaskršnjeg praznika bio je lep povod za susret sa Srbima, Crnogorcima, koji ovde ne znaju za podele, ali i muslimanima i katolicima, koji znaju za svoje srpsko poreklo. I potreba da se čovek uveri još jednom u jedinstvenu pojavu velike solidarnosti ljudi koji u genima umeju da nose predačko. Fascinantno je koliko su motivisani da tragaju za korenima, onim prastarim. Bili smo iznenađeni sa koliko ljubavi govore o svom rodoslovu. Oni ga imaju, sačuvali su ga, i ponose se, mada su neki i veru promenili! Njihova zemlja prilično nerazvijena, siromašna, još uvek okovana neumoljivim tradicionalnim ostacima šerijata. Jer , ipak se zna gde je ženi mesto, ma kog je ona obrazovanja ili porekla. Ovi Skadrani žele što pre da savladaju ćirilicu, a ovde u Srbiji je to davno prevaziđena stavka dekadentnih, nešto što treba izbaciti iz knjiga, institucija, naziva ulica… Što dalje od ćirilice, bliže EU! Misle valjda samo tako Srbija može u EU. Vele nam naši Skadrani: ništa smo bez jezika naših predaka. Ko od koga treba da uči?!
ODUZIMANJE IMENA
A skoro osam decenija bili su od svih zaboravljeni, napušteni i, što je najtragičnije, u zloglasno vreme Envera Hodže, kada su najviše pravoslavci stradali, njihova tada ugledna, nezavisna, nesvrstana, bogata, uticajna matica na čelu sa Brozom zaboravila je na sve Srbe u Albaniji. Kao da nisu postojali. Oni su se zlopatili decenijama, oduzet im je jezik, škole, njihova imena, prezimena, nametnuta im je tuđa vera, ponižavani su – a ipak opstali. Sami! To je pravo čudo.
Desilo se pre tri godine, posle skoro osam decenija, i da ih se neko u Srbiji setio. Ministarstvo za dijasporu finansijski je pomoglo da pokrenu ono što su sami započeli na čelu sa advokatom Pavlom Jakojom Brajovićem, predsednikom Udruženja Srba i Crnogoraca Rozafa. Gospodin Brajović strpljivo, mudro, sa puno tolerancije, neskrivenog entuzijazma i očigledne ljubavi prema svom narodu – zna šta, kad i kako. Njihov primer je za duboko poštovanje, ali i za nauk! I nikome ništa ne duguju.
Svi smo složni. U Udruženju sa preko 400 aktivista redovno radi škola srpskog jezika u tri grupe. Maternji jezik uče sve generacije. A posle tri godine pristigle i nove, a ostale stare, tako da ih je sada tri puta više. Oko stotinu njih trenutno redovno pohađa kurs. Kada smo pre dve i po godine započeli sa mini-školom srpskog jezika, malo ko je znao maternji. Sada, zahvaljujući profesoru Svetozaru ćirakoviću iz Nikšića mnogi već čitaju Crnjanskog, Andrića, Njegoša. Zahvalni smo i njemu i matici i iznad svega Mitropoliji crnogorskoj i mitropolitu Amfilohiju Radoviću koji je pomagao kada god bi zatajila druga pomoć. Nije dozvolio mitropolit nijednog momenta da stanemo! Jer profesora moramo da plaćamo, knjige, bukvare, čitanke da kupujemo. Da barem Ministarstvo za dijasporu može da nam obezbedi potreban novac, ovako, hiljadu sto evra, koliko dobijamo, ne može da pokrije troškove nabavke učila, kaže za Pečat Brajović.
Na času smo srpskog jezika. Učionica mala da primi sve. Pitamo profesora ćirakovića o čemu danas uče njegovi đaci.
Ovo je odeljenje koje pohađa treći stepen kursa srpskog jezika i evo, sada čitamo, analiziramo Most na Žepi našeg nobelovca Iva Andrića. Savladali su odlično jezik. Prezadovoljan sam. Uostalom razgovarajte sa njima, pa ćete se i sami uveriti, veli nam điraković.
Prilazimo četrnaestogodišnjem Denisu Musiću. Sedi u prvoj klupi do zida. I on je raspoložen za priču.
Kada sam pre dve godine došao, bio sam uplašen, želeo sam da naučim jezik mojih dedova, a nisam znao nijednu reč. Mislio sam da neću nikad naučiti da čitam i pišem, da razumem srpski. Sada je mnogo lakše. Volim da čitam knjige i uvek uzmem po neku iz naše skromne biblioteke.
Denisova sestra Anabela, tri godine mlađa, govori tečno srpski. Voli i časove, ali i druženje sa svojim vršnjacima i decom koja dolaze u Udruženje.
Svi znamo da pričamo srpski i nije teško, jer valjda se lakše uči kada znaš da je to tvoj maternji jezik. Profesor je i dobar i strog. Strpljiv je sa nama. Kada nam nešto nije jasno po tri puta nam objašnjava. Onda je sramota da nešto ne znamo. čitam Jovu Zmaja, ali i ponešto od Vuka Karadžića.
Branim Erak ima 18 godina, napominje da je za dve godine puno naučio.
Znanje će mi omogućiti da mogu da se školujem dalje u Srbiji ili Crnoj Gori. A to mi mnogo znači za budućnost. Želeo bih jednog dana da studiram u Nišu.
Danijela Brajović (15) za nas je bila više nego prijatno iznenađenje. Srpski govori bolje i pravilnije nego neki njeni sunarodnici iz matice. Kako to – pitali smo je.
Bila sam jako mala kada sam u porodici počela da učim. Mnogo mi je pomagao moj deda Danilo, stric Božo i otac. Nije mi bilo teško, naprotiv. Želela sam da razumem kada pričaju baka Jana i deda Danilo. Sada sa zadovoljstvom čitam Crnjanskog. On je veliki srpski pisac, a to mi je rekao i profesor. Na taj način upoznajem i divnu prošlost, onu daleku. Volim i Andrića, a ponajviše Njegoša, kazuje nam ova prelepa devojka.
BRDO OD GROBLJA NASTALO
Albanija je zemlja sa kojom Srbija nema baš dobre spoljno-političke odnose, pre svega zbog zvanične politike ove države prema stavu o nezavisnosti kosmetskih Albanaca. Ova zemlja među prvima je priznala ovu veštačku državu. Albanija sada piše neku novu istoriju, u kojoj nema mesta za Srbe, prave starosedeoce. Nije se lako sa tim nositi. Podsećamo, neki istoričari tvrde – kao primer navodimo podatke iz udžbenika Rimska istorija za osnovne škole francuskog Ministarstva prosvete iz 1868. godine – da su krajem 10. veka Arapi doveli albanska azijatska plemena sa Kavkaza pravo na Siciliju, pošto su Arapi u to vreme, pobedivši vizantijsku vojsku, pokorili pola Sicilije. Potom iz Sicilije, zbog prevrata, Arbanasi, već islamizirani, beže. Polovinom 11. veka oni naseljavaju područje današnje Albanije, kao stočarska plemena. I danas je u upotrebi izraz malisori, koji u prevodu upravo to znači. Ali albanski istoričari ne haju, oni vešto plasiraju falsifikate, pišu čudne knjige svoje još čudnije prošlosti. Prema njihovim tvrdnjama Arbanasi su starosedeoci na ovim prostorima od pamtiveka! Srbi su, prema novoj albanskoj istoriji, sišli sa planina, došavši kao slovenska plemena tek u osmom veku! Podsećamo, Skadar je, po nekim našim istoričarima, bio srpska prestonica od 490. do 1181. godine, više od pet vekova. U Elbasanu postoji crkva našeg Sv. Jovana Vladimira koja je izgrađena u osmom veku! O svemu postoji naučna dokumentacija, a ni ona nam nije trebala jer smo se, boraveći nekoliko dana, uverili da koračamostazama prastarim.
Poznati evropski balkanolog, albanalog prof. dr Kaplan Burović koji živi i radi u Ženevi, vrstan poznavalac istorije, pobio je svojim tezama sve falsifikate albanskih pisaca. Za naučni rad dr Burović dobio je nagradu Američkog instituta za istoriju. Dr Burović, duboko svestan svog porekla, pre tri godine, vratio se predačkom pravoslavlju.
Trebalo bi znati da dobar deo Albanaca u današnjoj Albaniji nisu pravi Arbanasi. To su muslimizirani Srbi, pa i pripadnici drugih naroda. Kada bi se od sadašnjih Albanaca odbili ovi, ne bi ni preostalo više od 25 odsto stanovništva za koje se može pretpostaviti da su izvorni Arbanasi. Unutar današnje Albanije nalaze se pokrajine ništa manje po veličini od srpskog Kosmeta, koje su nastanjene nealbanskim življem. Oni su tu odvajkada nastanjeni, mnogo pre dolaska Arbanasa, i na svome su. Vezani su za te oblasti kao i Srbi za Kosovo i Metohiju. Dakle, Albanci nisu na svome, kategoričan je dr Kaplan Burović.
Putujući, razgledajući brojne porušene crkve, uništena groblja, drevne kule, ostatke starih srpskih naseobina, ruševina od kamenih kula nadomak sela Vrake, uništenih starih srpskih škola, ali penjući se brdom Taraboš, gde je kosti ostavilo oko 13 hiljada Srba i Crnogoraca u Balkanskim ratovima, sve odiše našom tužnom istorijom. čovek ne može da se otme osećanju da je na svom pra izvoru. Na svakoj stopi – opomena! Nova ruševina sa krstom ili jedva primetnim pravoslavnim obeležjima opasana žicom, pravoslavne crkve koje se po položaju oltara i ulaza lako prepoznaju. Taraboš je brdo, a groblje. Da ne govorimo o Širo polju, Vele polju. I Brdanjoli gde su pohranjene kosti naših nesrećnih ratnika, velikih heroja vitezova iz Prvog svetskog rata, koji su zauvek tu ostali bez imena, bez grobova, tamo daleko od grčkog mora i od Srbije. Srećna okolnost je da nisu brisani toponimi koji su srpskog korena – nazivi područja, oblasti, brda, polja, sela…
Pogled na Vele polje, nepreglednu bajkovitu zelenu površinu koju obilato natapaju smaragdne, kristalno čiste reke Drim, Kir i Bojana, svojom lepotom oduzimaju dah. Iznad najblistavijeg ušća triju reka, koje tiho plove, sećanjima dozivajući vekove, caruje drevni Skadar – grad tvrđava. Od neumoljivog zuba vremena, od vetra i sunca, kiše, koračali smo po uglačanom kamenju kao po staklu, u susret izvorištu iz kojeg vekovima izvire svaka naša seoba, svi potoci, bujice, jauci, sve patnje i odlasci – neki zauvek!? Skadar-tvrđava dograđena je i uobličena u ranom 13. veku. Istorija kaže da su početkom 8. veka uveliko Skadrom stolovali srpski despoti, dinastija Bodin, počev od Jovana, pa Vladimira, Vladislava. Smenjivale su se dinastije Nemanjića, Balšića, Mrnjavčevića. Daleka prošlost nas uči da je Skadar pao pod vlast Otomanske imperije posle dugotrajne, bespoštedne, strašne bitke. Braneći Skadar stradalo je oko 19 hiljada naših ratnika. Poslednji Mrnjavčević preminuo je kod svog ujaka despota Stefana Lazarevića u stonom Beogradu.
VASKRS U VRAKI
Svanuo je i dan kada i pravoslavci i katolici proslavljaju Vaskrs. U centar Skadra smeštena je pravoslavna grčka crkva posvećena Sv. Dimitriju, gde je služena ponoćna liturgija. Dolinom skadarskom odjekivala su dugo crkvena zvona te noći. Sutradan, u nadaleko čuvenom selu Vraka, nadomak Skadra, služio je i svoj narod pričešćivao protojerej stavrofor Radomir Nikčević iz Mitropolije crnogorsko-primorske. Pre pet godina sagrađena je ova crkva posvećena Svetoj Trojici, gde Srbi i Crnogorci dolaze Bogu da se mole. I jedina je. Dobili su je posle 74 godine. Došli su i otac Ljubiša, Budimir Dubak, pesnik i večiti zaljubljenik u Skadar. Veli naš pesnik da je velika sreća i privilegija odabranih – pričestiti se u drevnom mestu na najradosniji praznik. Pristigao je ovom prilikom Predrag Mitić, prvi sekretar ambasade Srbije u Tirani.
A u svetinji bogato ukrašenoj blještećim mermerom, svečano odeveni, ozbiljnih pogleda, pomalo nesigurnih pokreta stoje Srbi i Crnogorci. Neki od njih prvi put uzimaju pričest. Puno je dece. Žena. Muškaraca. Pale sveće. Otac Radomir služi, i uči ih davno zaboravljenoj veri. Oni pomno, žedno slušaju. Do njih njihova, kako kažu, braća muslimani, a po koji katolik. Došli su zajedno da proslave Vaskrs, jer vele, lepše je kada se radost podeli sa najbližima!
