Skupština Srbije usvojila je Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu. Sada će svaki radnik koji smatra da je zlostavljan moći da prijavi poslodavca, kao i da pokrene postupak protiv istog. Međutim, ne treba zaboraviti da je pitanje mobinga mnogo suptilnije nego što na prvi pogled može da deluje
Piter Bruk u svojoj autobiografskoj prozi Niti vremena posebno ističe jedan događaj na osnovu kojeg je, kako sam priznaje, shvatio, doduše kasno, da su u svakom poslu najbitniji – ljudi. Naime, ovaj slavni reditelj poznat je i po tome što je dugo i do tančina spremao svoje pozorišne komade, ne ustručavajući se da tokom rada menja iz korena početnu koncepciju. Radeći na jednoj od svojih predstava odlučio je, u poslednjem trenutku, gotovo pred samu premijeru, da izbaci jednu scenu. Ta njegova odluka istovremeno je povlačila i ukidanje jednog epizodnog lika. Kada je na premijeri predstave stiglo cveće za glumicu čija je uloga izbačena, shvatio je da su u jednom timu, trupi, u svakom poslu, najbitniji ljudi. Ne predstava, već ljudi.
Ovaj primer ukazuje na to da smo u sve većoj želji za uspehom, spremni da žrtvujemo često i ono što nam je bio početni cilj. A u Brukovom slučaju taj cilj nije mogao biti postignut samo ushićenjem publike, nego i satisfakcijom koju bi predstava pružila pomenutoj glumici.
Da li je Piter Bruk, uskrativši glumici mogućnost da odigra zadatu ulogu, izvršio mobing? Na ovo pitanje veoma teško je odgovoriti, ali sasvim je sigurno da ispod mobinga najčešće stoji želja ljudi da na poslu, bilo da su poslodavci ili radnici, ostvare što veći uspeh (profit, napredak u karijeri, položaj u društvu – moć), najčešće ne obraćajući pažnju da li to ugrožava osnovna prava i egzistenciju pojedinaca, koje (nerealna) težnja ka uspehu može da ugrozi na različite načine.
IGRANJE ULOGA
Pitanje mobinga – kojem su u prethodnoj deceniji mnogo pažnje posvetile, najpre američke, a onda i evropske humanitarne asocijacije – dojezdilo je na kadilaku globalizacije i do Srbije, gde se vode sve ozbiljnije kampanje u cilju buđenja svesti o osnovnim ljudskim pravima, kao što je pravo na rad. U tom smislu Skupština Srbije usvojila je Zakon o zabrani zlostavljanja na radu. Nije slučajno da je pitanje mobinga u Srbiju na dnevni red stiglo upravo sada. Jer, prihvatajući kapitalistički model, gotovo izvesno, dolazi do podele uloga koju neizostavno prate problemi tranzicije. Izložen galopirajućem tempu modernog življenja čovek je svakodnevno suočen s novim situacijama koje pred njega postavljaju konkretne ciljeve. U nastojanju da te ciljeve ostvari, preuzima zadate uloge u porodici, prijateljstvu, partnerskom odnosu, a posebno na poslu. Igranje uloga uvodi ga u nebrojene interakcije sa drugim osobama koje su neretko propraćene pozitivnim, ali i negativnim emocijama i iskustvima.
Početni prekori, hladni pogledi često eskaliraju u pogrdne reči, grube nasrtaje i druga neželjena ponašanja, i to posebno u odnosima u kojima se žrtva nalazi u podređenom položaju naspram počinitelja. U okrilju slabe socijalne sigurnosti i nerazvijenog tržišta rada, u strahu za sopstvenu egzistenciju i egzistenciju svoje porodice zaposleni su često izloženi krajnje neprihvatljivim ponašanjima poslodavca. Ukoliko takva ponašanja prerastu u rečeno, trajno i u celini grubo povređivanje prava na dostojanstvo, ugled i čast, privatnost ili telesnu celovitost i zdravlje zaposlenog – govorimo o mobingu.
Međutim, odnos na relaciji poslodavac-zaposleni, gde je žrtva isključivo podređena osoba, ne iscrpljuje do kraja fenomen o kojem je ovde reč. Sukob generacija (i sa tehnološkog i sa biološkog aspekta) predstavlja još jednu otežavajuću okolnost koja ne dozvoljava da se ustali sistem vrednosti koji bi isključio zbunjujuću i krajnje lošu poziciju mladog čoveka koji ambiciozno i olako stupa na radno mesto (ukoliko uopšte dobije priliku za posao). Naravno, lošu poziciju nisu izbegli ni oni stariji, koji se usled promena, ne snalazeći se, plaše svake odluke, postajući tako sve nesigurniji u sebe.
KAKO OTKRITI I SPREčITI MOBING
U slučaju mobinga žrtva uvek gubi samopouzdanje, u cilju da se primora da prihvati nehumane uslove rada, a ukoliko to ne učini – da napusti radno mesto. To se može učiniti na različite načine: neumesnim i neetičkim komentarima rukovodilaca, prekidanjima tokom govora, uskraćivanjima poslovnih kontakata i informacija, vikanjem na žrtvu, davanjem nepotpunih uputstava, ponižavajućim gestovima, napadima na ličnost i socijalne kontakte (kolege ne govore sa žrtvom, žrtva se izoluje u prostorije udaljene od ostalih zaposlenih, zabranjuju se kontakti sa žrtvom), napadima na ličnu reputaciju (izmišljanjem priča i širenjem tračeva o privatnom životu žrtve, ismevanjem, iskorišćavanjem ljudskih slabosti, vređanjima, imitiranjem, napadima na politička i religiozna uverenja, komentarima na račun ličnog života, izgleda, porekla, nacionalnosti, aluzijama ili pak otvorenim seksualnim ponudama), napadima na kvalitet rada (žrtvi se ne daju radni zadaci ili joj se prepuštaju mizerni poslovi, uz svakodnevne kritike i prigovore, preteranu kontrolu i obezvređivanje rezultata), napadima na psihičko zdravlje, fizičkim nasiljem, seksualnim uznemiravanjem i ostalim oblicima zlostavljanja.
S druge strane, što je specifikum naše zemlje, mobing podrazumeva pre svega rad na crno (a uz to i nedozvoljavanje korišćenja odmora, neplaćeno prekoračenje radnog vremena).
Ovde su nabrojani oni očigledni primeri mobinga. Postoji i oni mnogo suptilniji, koje je i mnogo teže podvesti pod odgovarajući zakonski okvir. Recimo, emotivni odnosi na poslu, gde ona oštećena strana ili glumi da je žrtva mobinga, ili pravi mobing (u zavisnosti od položaja u firmi i karaktera), ili svojim ponašanjem izaziva drugu osobu da načini mobing, i, tako, lukavstvom i sposobnošću manipulacije, od dželata postaje žrtva.
Kako sprečiti mobing? Problem mobinga svakako neće nestati kao rukom nošen nedavno usvojenim zakonom. Razlozi za to su brojni i uglavnom dobro poznati, neefikasnost našeg pravnog sistema glavna je i nepremostiva brana za sprovođenje ne samo ovog zakona; mi trenutno nemamo dovoljan broj stručnih lica koja bi radila samo na otkrivanju, lociranju i otklanjanju problema u vezi sa mobingom, niti postoji budžet koji bi to mogao da pokrije. Zato ovaj zakon, na žalost, može da bude i kontraefektivan, te ga mnogi mogu zloupotrebiti (i navodne žrtve i navodni počinioci), jer se on prevashodno odnosi na novčane kazne.
Trenutno se kao rešenje nameće jedno od najperspektivnijih zanimanja u Srbiji – psiholog na radu, koji bi u okviru jedne firme trebalo da vodi brigu o svakom pojedincu koji je deo kolektiva, o njegovom celokupnom psihofizičkom stanju, i koji bi pratio i imao genezu svakog pojedinačnog slučaja i situacije. Uvođenje takvog zanimanja možda bi dovelo do mogućnosti predviđanja a samim tim i uklanjanja problema mobinga.
Pitanje mobinga je mnogo suptilnije nego što na prvi pogled može da deluje, a kako ga definiše i novi Zakon. Kao što je to najčešće u životu slučaj, ma o čemu bilo reči, ne postoji samo crno i belo, često je situacija siva – a ko je sposoban da odredi tačnu nijansu tog sivila, kad više naginje ka tamnom, a kada bledi… Setimo se samo Brukovog iskustva.
