Božidar Šujica (1936)

**

OPIRANJE LAŽNOM GLASU

Božidar Šujica: Izabrane i nove pesme, Prosveta, Beograd, 1995

Objavljene u razmaku od trideset godina, ove, kao dinamitom punjene pesme i poeme, imaju i formalno i spiritualno jedinstvo, inače retko ostvareno u sabranim pesmama drugih, prethodnih naših pesnika. „Jun-jul“, je poema kojom se otvara knjiga Božidara Šujice, a „Sve ćeš morati saznati“ je završna pesma, gusta i manje svetlija od početne, ali kao da je pisana i te noći, istog jutra ili istog zalaska dana. Šujica ima plahovit, pa ipak čvrst rukopis, ima elegično osećanje za sve i svakog oko sebe, pa ipak peva muški u stavu jednog Majakovskog. Družeći se sa bokserima u ranoj mladosti, pesnik „Kičme“ je naučio da peva, da sanja u ringu bez konopaca. On žestoko brani detinjstvo koje izmiče, on plahovito brani mladost koja je prohujala, on se inati i srdžbom, više nego nadom i razumom, brani godine u toku, biće u toku.

Pesnik Šujica vešto se i večno brani i od nesporazuma koje izazivaju njegove metafore, dekori, stilske dosetke. Po cenu da mu pesma nije uvek umetnička, da nije uvek zagonetna, ili ukrašena, pesnik „Kičme“ ne trguje idolima, ne vežba metafiziku, ne suspreže strast kao akciju. Borilačka u stavu, ova poezija je elegična po tome, — u toj antinomiji je lepota i suština modernog pesnika. I zadatak žive reči, i zadatost života, takođe.

Prozaički tragovi svakodnevnice i senzacije nesputanog mladićstva ravnopravno druguju u Šujičinom doživljaju, on ih ne potencira do simbola, već ih stepenuje otkrićima nanovo dosegnute snohvatice detinjstva i nehajnog ironičnog razaranja ustaljenih predstava. To humorno bogatsvo ovih stihova ugrožava svaki sentimentalni i posredni odnos prema životu, svojom kalamburnom i pokladnom prirodom kadra je za svakojaka obogaćenja, ali i za providna zavaravanja i ovlašne doskočice. Činjenica da elementarnost ovog pesnika i govora otkriva i asimiluje dragocene prednosti našeg govornog majdana, ne sme nam smetnuti s vida udeo u stvaranju nove poetske semantike i novog lirskog rukopisa koji svoje kadence prepisuje s uličnih sinkopa i afiša.

„Suviše sigurni momci pod zemljom leže“ — gorko nekom crnom Miljkovićevom slutnjom i sumnjom urniše zemaljsku hrabrost i njena savršenstva. Zapljusnutih čula, tvrde duše i opsednut rečima pesnika vojuje gnevom kao izazovom:

Veličanstvo života, pljujem ti na dane!
Pesnici udvarajući se u ime slobode
Mesto očiju imaju otvorene rane!

Pripadnik generacije koja je bitnički opstajavala, zapljusnuta valovima bunta i nepokorena, on je previđajući tradicionalne stege, krenuo u osvajanje sopstvenog prostora i ponora ne ustručavajući se poraza i rizikujući rane, koje je zadobijao. Njegov gard borenja nije gard odbrane, no, neprekidnog napada i nalaženja nepokrivenog mesta u koje zadaje udarce, fajterski šarmantne:

Život je oduvek star
San je zauvek mlad.

Mladalački izazov, skoro usputno, u mogućem letu padobranom nudi nam Božidar Šujica svoje likujuće opredeljenje. Ono potiče iz gorčine koja nije samo lične prirode, a sažeta je iz ekstatičnog usklika: „O mladosti moja, rđavo, rđavo opevana!“ Svojim pevanjem Šujica kao da je nastojao da mladost provede u druge, mudrije tokove i osenči je drugim tonovima.

U rukama držim kutije koraka
Kazaljki, spirala, nečitkog sjaja i nesvestice
Mračno je moje društvo, verno gvožđu
Što uz sam glas iz usta klija
Ruku da pobuni Mrak škripi
Tarući se o reči koje izgovaram
Drhteći peva mi vesela, ograničena sreća,
Kao bašta kad oblak istovara surovu milost

O, silnosti želje za smrću u brzim vozovima!
Toliko toga moram da uradim
A još ni počeo nisam!
Kako izaći iz misli?
Kako sasvim drugačije napojiti
Pomamu brzinom okorelog srca?

Podsetimo se, još jednom, — piše u predgovoru Zlatko Krasni — metafizičkog časovnika Božidara Šujice. On je zelen i razliven, on pulsira. Petodimenzionalan je, ima funkciju budilnika zombirane svesti i meri vreme simultano. Njegove kazaljke se kreću u oba pravca, a najuspelijim pesmama pokazuje tačno vreme ovog pesnika. To može biti 17,30, 14,45 ili, na primer, 16,50 časova. Reč je o onom trenutku kada su kazaljke maksimalno razdojene, kada je sekundara probila opnu kruga, kada je zamah pesnikovih krila najveći, kada su dihotomije najudaljenije i kada je strasna razmena prešla najduži put, od Apsoluta do ništavila. U sredini časovnika smešteni su lirsko Ja, čovek, tačka, jezgro, klatno. Umesto brojčanika stoje, poput materije oblaka nestalne, opsesivne teme pesnika. Među blisku neprelaznu dubinu mirne savesti a nemirnog senzibiliteta.

Pitanje u kome se doživljava iskušenje snaga negativnog upravo je pitanje koje je doživeo i Božidar Šujica. Ovaj melanholični lautar iskušava prirodu sebi primerenog jezika i buni se, treperi u zoni vlastitog, a pesnički povlašćenog senzibiliteta. U odricanju poslušnosti i vremenu i nevremenu ovaj moravski poet vaspostavlja pesnički govor koji „zna da nešto ima da zna“.

Mi smo ta večno satirana nepotpuna bića, uvek otvorena snagama negativnog, „mi gordi tirani trenutka“ (Časlav Miloš). Nije dakle po sredi samo semantičko pitanje, ako je pesnik oličio, ispisao, ispevao svoje suštine kao jezičke suštine, nego su te suštine stekle svoje zamašne dimenzije zahvaljujući ponajčešće jezičkim širinama i dubinama. Šujicina poezija, pa sledeći je i ove poeme, odupiru se i lažnoj slici sveta i lažnom glasu pevanja. Pošto nije namerno metafizička, i kako se ne služi mitovima po svaku cenu, ova poezija ne povlači oštru tangentu između Života i Smrti, između Erosa i Tanatosa, ali se zato upitno bavi jezgrom života koji je zadat, koji je suđen i koji ako nema svoju kob. ima svoju tajnu:

„Pauze u ljubavi
Teško opraštamo
Zaraznu bolest
Kad moramo
Brzo da vozimo obučeni
U metal i tanku kožu
Sa crvenkastim devojkama
Dopunjujući vreli juli
Kao bacači diska
Što vežbaju.“

Milosav Mirković, 1995.