Uvod u ozbiljnu nacionalnu politiku ili još jedna prazna priča
Događaji proteklog vikenda imali su veliki značaj za Srbiju i Srbe u rasejanju. U Beogradu je konstituisana prva Skupština dijaspore i Srba u regionu. Povodom Vidovdana, dana dijaspore, okupilo se 45 delegata iz celog sveta koji su, posle potvrđivanja mandata, izabrali predsednika Skupštine. Za prvog predsednika izabran je dr Slavomir Gvozdenović, predstavnik Srba iz Rumunije.
Na otvaranju konstitutivne sednice govorili su predsednik Srbije, Boris Tadić, predsednik Skupštine, Slavica đukić Dejanović i ministar za dijasporu, Srđan Srećković. Sednici su prisustvovali i ministar unutrašnjih poslova i zamenik premijera Ivica Dačić, potpredsednik vlade zadužen za evropske integracije Božidar đelić, ministar prosvete Žarko Obradović, kulture Nebojša Bradić, za ljudska i manjinska prava Svetozar čiplić.
Ove godine skupu nije prisustvovao Milorad Dodik niti neko od visokih zvaničnika iz Republike srpske.
Delegate iz dijaspore u nedelju je primio patrijarh srpski Irinej u Parohijskom domu kod Hrama Svetog Save na Vračaru, a za ponedeljak predstavnici dijaspore su imali zakazan susret sa predsednikom Vlade Srbije Mirkom Cvetkovićem.
Konstituisanjem Skupštine dijaspore i Srba u regionu učinjen je prvi konkretan korak u pravcu uvođenja i utvrđivanja institucionalne uloge za, između tri i četiri miliona Srba, izvan Srbije. Kako je ranije najavljivao ministar za dijasporu Srđan Srećković, ovim se potvrđuje odlučnost Srbije da politiku prema Srbima u dijaspori i regionu svrsta među najvažnije spoljnopolitičke ciljeve zemlje.
U svom obraćanju u Skupštini, predsednik Srbije Boris Tadić je istakao da Srbija ima legitimno pravo da vodi nacionalnu politiku i da ni po koju cenu neće odustati od zaštite nacionalnog identiteta Srba koji žive van njenih granica.
Prema rečima ministra za dijasporu Srđana Srećkovića, Srbija je moderna i demokratska zemlja koja poštuje međunarodno pravo i upravo je to glavni argument za legitimizovanje sopstvenih državnih i nacionalnih interesa.
Sve mere koje Srbija bude preuzimala u budućnosti biće zasnovane na principu partnerstva sa dijasporom, poručio je Srećković i najavio skoro usvajanje nacionalne strategije koja će baviti dijasporom.
Predsednik Skupštine Srbije Slavica đukić Dejanović navela je da tri i po miliona srpskih državljana žive u rasejanju, što predstavlja više od trećine populacije u Srbiji. Prema njenim rečima, iako oko 40 hiljada ima pravo da biraju i budu birani, matica bi morala više da motiviše predstavnike dijaspore da se u većoj meri uključe u buduće izborne procese.
Pošto su se predstavnici Srba iz dijaspore i regiona susreli sa gotovo celokupnim državnim vrhom, čuli velike reči, razgledali Avalu, ugostili u Skadarliji, i dobili blagoslov od patrijarha Irineja, postavlja se pitanje kakvi će dalji koraci biti?
Da li će se čitava priča o dijapori svesti na priče o velikim obećanjima, grandioznim zamislima i malim delima od Vidovdana do Vidovdana, ili će (konačno) između rasejanja i matice biti uspostavljena uzajamno korisna veza a ne još jedan kanal za predizborni i stranački marketing?
činjenica je da Srbija dugo nije imala jasan odnos, pa čak ni okvir za iole ozbiljnu politiku prema Srbima izvan Srbije. U vreme SFRJ, Srbija je bila jedina republika koja nije imala čak ni ministarstvo spoljnih poslova. Dok su ostali jugoslovenski narodi preko svoje dobro organizovane emigracije u inostrantvu dobijali novac i aktivno agitovali za svoju stvar, srpska dijaspora, pored sopstvene loše organizacije, nije imala ni konkretnu instituciju koja bi organizovala i kanalisala pomoć Srbima.
Od ukupno, kako se procenjuje, tri i po milona Srba koji žive izvan Srbije, oko dva miliona se nalazi u balkanskim državama. Iako su oni suočeni sa najvećim političkim i ekonomskim problemima, Republika Srbija je proteklih godina stidljivo i sramežljivo vodila svoju politiku prema njima, ne pridajući joj preveliku pažnju, osim u vremenima kampanja i mitingovanja. Politika koja je prema Srbima u balkanskim državana vođena (kako je u govoru u Skupštini rekao predsednik Tadić – „reigonalnim državama“) uglavnom se svodila na davanje prednosti građanskim i ljudskim pravima Srba nad kolektivnim političkim pravima, a često je isticano i to kako će čitav region ionako uskoro ući u EU, što će obesmisliti državne granice i omogućiti svim Srbima da žive ujedinjeni.
Međutim, previđa se da suština nije u objedinjavanju svih Srba u nekakvu veliku nacionalnu srpsku državu, već u političkom opstanku srpskog naroda u novonastalim državama.
Sama činjenica da od oko četiri miliona Srba izvan matice svega 40.000 ima pravo da, kako reče predsednica Skupštine Slavica đukić Dejanović, „bira i bude birano“, prilično je obeshrabrujuća, pogotovo za 21. vek (na čiji značaj i izazove su se neki od govornika u Skupštini u više navrata pozivali). Ukoliko nam je dijaspora zaista važna, kako to da svega oko jedan odsto ima naš pasoš?
Takođe, ako uzmemo da je jezik jedno od najznačajnijih nacionalnih obeležja, onda deluje prilično zbunjujuće to što Ministarstvo prosvete nema poseban ured koji se bavi ovim pitanjem.
Ipak, govor predsednika Tadića na konstitutivnoj sednici Skupštine dijaspore i Srba u regionu, ali i raniji (javni i nejavni) istupi drugih državnih zvaničnika i savetnika koji se bave Srbima izvan Srbije, ukazuju na mogućnost određene prmene u politici Srbije. Utisak je da je u svom govoru predsenik Tadić, pored (razumljivo zašto) nezaobilaznog hvalospeva EU, znatno odlučnije istakao pravo Srbije da gradi i vodi nacionalnu politiku i prema Srbima izvan Srbije, a pre svega u reginu.
Zanimljiva je i predsednikova izjava da Srbi nisu samo sunarodnici pravoslavne vere, već i muslimani i katolici. Da li ovo znači da Srbija pravi neku blagu varijantu „balkanskog melting pota“, u skladu sa tendencijama aktuelnog političkog vrha da se po svaku cenu predstavljamo kao lideri u regionu? Ili je ovo možda poruka crkvi da neće više ona imti najvažniju ulogu u formiranju nacionalne politike kao što je to inače bilo?
Ako je suditi po onome što javno i privatno priča, govori i misli ministar dijaspore Srećković i njemu najbliži saradnici, nesumnjivo je da postoje iskrene, dobre namere. Međutim, koliko su one realno izvodljive ako se uzme u obzir da je budžet ministarstva dijaspore svega oko 251 milion dinara od čega trećina ode na plate. Jednostavno, pravo je pitanje kako sa jedva dva i po miliona evra voditi „ozbiljnu i odgovornu politiku“ prema Srbima u regionu i dijaspori.
Naravno, jasno je da Ministarstvo za dijasporu nije jedino koje se bavi ovim pitanjem, tu su i Ministarstvo spoljnih poslova, kulture, prosvete, a i sam predsednik.
Zanimljivo je da, kada su u pitanju davanja za Srbe u regionu, Ministarstvo vera daje 138 miliona dinara, dok ministarstva dijaspore i kulutre, kao i AP Vojvodina daju zajedno 29 miliona dinara…
I pored velikih napora, pre svega ministra Srećkovića, sama činjenica da ministarstvo koje je direktno nadležno za odnose sa Srbima u rasejanju ima mali budžet, ozbiljno dovodi u pitanje ozbiljnost velike najave koje su sprski zvaničnici proteklog vikenda dali.
Izvod iz govora ministra za dijasporu Srđana Srećkovića
Srbi u Banja Luci, Trebinju, Kninu, Temišvaru, Vukovaru, Kumanovu ili Skadru žive vekovima
Konstituisanjem Skupštine dijaspore i Srba u regionu koju čini 45 delegata rasejanja i najviši zvaničnici Srbije, danas postavljamo temelj za odgovornu i dugoročnu politiku od koje će koristi imati i Srbija i svaki naš čovek ma gde živeo.
Današnja Srbija jeste moderna i demokratska zemlja koja poštuje međunarodno pravo i kojoj je upravo poštovanje međunarodnog prava glavni argument za legitimizovanje sopstvenih državnih i nacionalnih interesa.
U isto vreme Srbija želi da bude stožer, tačka okupljanja celokupnog našeg rasejanja i zato se, čini mi se nikada do sada, državni vrh nije ovako ozbiljno bavio tematikom dijaspore i Srba u regionu što jasno i nedvosmisleno dokazuje i sastav današnjeg skupa.
/…/ Uz podršku državnog vrha, u saradnji sa našim rasejanjem, domaćim i stranim ekspertima, mi /…/ od novembra meseca prošle godine imamo prvi Zakon o dijaspori i Srbima u regionu. Usvajanjem ovog zakona stvorili smo institucionalni okvir za dugoročnu politiku prema našem rasejanju, za koju verujem da polako postaje rezultat širokog konsenzusa kao što verujem i da ona ne sme zavisiti od sastava izvršne vlasti i interesa političkih partija.
Uskoro ćemo imati i Strategiju za koju unapred znam da će zasluživati prefiks nacionalna samo ako u njenoj izradi doprinos daju sve zainteresovane strane iz Srbije, dijaspore i regiona. Zvuči možda neskromno, ali prednacrt strategije o kojem će ovih dana raspravljati i delegati skupštine dijaspore i Srba u regionu jeste u isto vreme i vizionarski i realističan.
Konačno smo definisali naše rasejanje, jasno i precizno. Dijaspora je naša politička i ekonomska emigracija, bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost…
Srbi u regionu su autohtono stanovništvo koje na tim prostorima živi vekovima – u nekim državama su bili ili su, još uvek, konstitutivni narod. Neki postavljaju pitanje zašto se posebno spominju Srbi u regionu i zašto je formiran Savet za Srbe u regionu? Pa, zato što Srbi u Banja Luci, Trebinju, Kninu, Temišvaru, Vukovaru, Kumanovu ili Skadru žive vekovima, oni nisu dijaspora i tu činjenicu niko ne može promeniti pa ni dnevna politika.
/…/ Srbija koja ima evropske zakone i te zakone primenjuje na sve one koji nisu deo našeg većinskog naroda, zapravo je Srbija koja ima najjače argumente da traži ta ista prava za Srbe, svoje sunarodnike u zemljama regiona.
/…/ Svojom politikom šaljemo poruku međunarodnoj zajednici da smo se suštinski promenili i da smo faktor stabilnosti, a pri tome imamo i želju i ustavnu obavezu da podržimo naše sunarodnike u ostvarivanju njihovih, međunarodnim standardima zagarantovanih prava i da pri tome unapredimo dobrosusedske odnose i regionalnu saradnju.
Šta je vizija nove politike prema rasejanju? Prva poruka je da će se ubuduće sve mere koje država Srbija bude preduzimala zasnivati na principu partnerstva. /…/ Zato je prvim zakonom i predviđeno konstituisanje Skupštine dijaspore i Srba u regionu, da bismo zajednički dolazili do najboljih rešenja.
Ja ću pokušati da definišem, po mom viđenju tri ključna cilja Skupštine dijaspore i Srba u regionu i svih nas koji učestvujemo u sprovođenju politike prema rasejanju.
1) Pozicioniranje Srbije kao matične države svih njenih državljana koji žive u inostranstvu, naglašavam bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost i Srba u regionu, kao i pripadnika srpskog naroda iseljenika sa teritorije Republike Srbije i iz regiona i njihovih potomaka, kroz:
• vraćanje poverenja u insitucije Srbije
• kroz poboljšanje statusnog položaja
• kroz jačanje svesti u domaćoj javnosti o značaju dijaspore i Srba u regionu
• kroz postepeno stvaranje uslova za održiv i trajan povratak iseljenika u Srbiju a posebno naučnika, istraživača i eksperata svih profila
2) Drugi cil je bolja iskorišćenost kapaciteta naše dijaspore i Srba u regionu i to:
• u podsticanju privrednog razvoja Republike Srbije gde očekujemo velike rezultate s obzirom na potencijale a imajući u vidu da je samo prošle godine u zemlju po osnovu deviznih doznaka dijaspore ušlo 5.5 milijardi dolara i da je od demokratskih promena direktno investirano 550 miliona dolara u mala i srednja preduzeća u kojima radi 22 000 ljudi
• bolja iskorišćenost kapaciteta u jačanju naučnog, tehnološkog i kulturnog potencijala zemlje, u integrativnim procesima Srbije i, možda najvažnije, bolja iskorišćenost kapaciteta u /…/ zadničkoj akciji Srbije, dijaspore i Srba u regionu na poboljšanju našeg imidža.
Cilj je zapravo da svaki naš čovek širom sveta, shvati svoju ulogu svojevrsnog ambasadora i dobrog predstavnika Srbije. /…/ Srbi u regionu treba da budu lojalni građani zemalja u kojima žive ali i da uz našu i pomoć Evropske unije ostvare sva svoja zagarantovana prava koja inače po istom principu uživaju i nacionalne zajednice u Srbiji a na šta smo sa pravom ponosni.
3) Treći, i u istorijskom smislu veoma važan cilj je očuvanje nacionalnog, verskog i kulturnog identiteta među gotovo četiri miliona naših ljudi koji žive u celom svetu, a čime se malo država i naroda može ponositi.
Dragi prijatelji!
Želim Vam da i dalje, sa ljubavlju i ponosom negujete tradiciju, kulturu i običaje zemlje iz koje potičete, da ljubomorno čuvate i unapređujete dragocenu vezu između Srbije i zemalja u kojima živite, a ja vam obećavam da će o vama brinuti, i uz vas biti vaša otadžbina, vaša evropska Srbija!
Izvod iz obraćanja Borisa Tadića na Skupštini dijaspore i Srba u regionu
I katolici i muslimani imaju pravo
na srpski nacionalni identitet
/…/ U ovom vremenu Srbija konsoliduje vlastitu politiku u mnogim strategijskim poljima. Jedno od njih jeste i polje očuvanja nacionalnog i verskog identiteta i kulturnog identiteta i polje definisanja legitimne nacionalne politike. /…/
Devedesete godine označile su dekonsolidaciju takve politike i mi smo izgubili mnoge strategijske prednosti koje smo imali na kraju 20. veka i sada je došlo vreme da ponovo stvaramo kapacitete za vođenje legitimne državne i nacionalne politike.
U suštini, jedno od iskušenja sa kojima se, obavljajući dužnost predsednika Republike, suočavam jeste, kako legitimizovati nacionalnu politiku. Srbija ne može da prihvati da naš narod i naša zemlja budu jedini koji nemaju pravo da vode legitimnu nacionalnu politiku zastupanja legitimnih nacionalnih interesa. /…/
U devedestim godinama, kada je Srbija veoma često, gotovo nepogrešivo upadala u svaku zamku spoljne politike, a cenu i posledice takve politike plaćamo i dan danas, mi smo se suočavali sa brojnim dilemama… Jedna od njih jeste bila da li je legitimna nacionalna politika i da li je izgradnja države legitimizovana ukoliko u sebe uključuje i zaštitu nacionalnog interesa.
Vrlo često su u opozit stavljani i pojmovi nacionalne i građanske države. Građanskoj državi, hoću da budem izričit s tim u vezi, opozit je verska, a ne nacionalna država. Jer, pitanje zaštite nacionalnog identiteta jeste i građansko pitanje. Svaki građanin ima pravo na zaštitu svog identiteta. Pitanje identiteta je individualno i kolektivno pitanje /…/ i zbog toga svaki građanin u ovoj zemlji ima pravo na zaštitu vlastitog kulturnog, nacionalnog i verskog identiteta. Moje stanovnište je da ti identiteti ne moraju uvek biti identični u svojoj osnovi. /…/
Mi se nalazimo na početku 21. veka, kada je neophodno definisati jednu nacionalnu strategiju koja je legitimna, nacionalnu strategiju koja je građanska, koja je saglasna sa našim strategijskim opredeljenjem da postanemo deo Evropske unije.
Svi oni koji su mislili da će moderna, proevropska, građanska Srbija odustati od zaštite svojih nacionalnih interesa, bili su u krivu. Moderna, proevropska, građanska Srbija štiti i svoje nacionalne interese i štiti nacionalni, kulturni i verski identitet svakog svog građanina i svake socijalne grupe koja danas postoji i postojaće i u budućnosti u našoj zemlji. /…/
Postojimo u vremenu u kojem je isključivost karakteristična za političko obraćanje i za politički diskurs. Želim, kao predsednik Republike Srbije, da otvorim pitanje, da li samo pravoslavni naši sunarodnici jesu oni ljudi koji imaju pravo i imaju puni legitimitet da se izražavaju i iskazuju pripadnicima srpskog naroda. Mislim da to nije tako, kao ni u jednoj modernoj naciji. I katolici i muslimani imaju pravo na srpski nacionalni identitet. /…/
Pitanje nacionalnog identiteta jeste i pitanje najvišeg iskaza ljudske slobode. Niko nema pravo da nameće nacionalni, kulturni i verski identitet bilo kom čoveku i građaninu. U tom smislu Srbija nema pravo da nameće vlastiti nacionalni identitet onim građanima drugih država koji ne žele da prihvate takav nacionalni identitet i hoću s tim u vezi da budem potpuno jasan. /…/
Srbija je zemlja koja želi da bude predvidljiva u vođenju svoje državne, svoje ekonomske, svoje bezbednosne ali i nacionalne politike, želi da bude predvidljiv partner svim drugim državama i, iznad svega, Evropskoj uniji. /…/
Postavlja se pitanje šta je najvažnije u politici jedne zemlje?! Po mom mišljenju, to je projekcija države ukupnih ekonomskih, bezbednosnih i nacionalnih kapaciteta koje jedna zemlja ostavlja svojim naslednicima. Mi uvek, vodeći politiku u današnjem vremenu, moramo misliti na one koji dolaze iza nas. To je centralna tačka ili centralni stub naše državne i nacionalne politike. /…/
Ispostavlja se, u proteklih nekoliko decenija od kada je organizovano naš narod pošao u svet, da je najsolventniji i najstabilniji deo naše ekonomije, upravo naš nard koji radi u stranim kompanijama i šalje doznake svojim rođacima, u stvari, ubrizgava svoja materijalna sredstva u privredni razvoj Srbije. Vrlo često se traži odgovor na pitanje kako to Srbija, koja decenijama ima spoljnotrgovinski deficit, pokriva taj deficit?! Jedan od odgovora jeste upravo vezan za doznake naših sunarodnika koji žive u svetu. Ja želim da iskažem zahvalnost našim sunarodnicima zbog toga što šalju doznake svojim rođacima i na taj način stabilizuju ekonomski poredak u Srbiji.
Ne znam da li je iko na mom mestu u prošlosti to učinio, ali, vi ste građani koji doprinose suštinski ekonomskom oporavku naše zemlje, brinući naravno i o svojim najbližima, ali i to je jedan iskaz ekonomskog patriotizma. /…/
Želim posebno da naglasim, nakon otvaranja pitanja našeg nacionalnog i verskog identiteta na početku svog izlaganja, i poseban značaj koji za našu dijasporu i očuvanje našeg naroda ima Srspka pravoslavna crkva. Jer, nakon 5. oktobra, kao da je postalo zabranjeno i na neki način neadekvatno govoriti o odnosu države i crkve.
Mi smo, da naglasim još jednom, sekularna država, i crkva niti može niti ima pravo da s meša u državne poslove. Ali crkva, Srpska pravoslavna i svaka verska zajednica, ima pravo da kaže svoj stav o društvenim pitanjima koja dodiruju i njenu egzistenciju i njenu misiju i njeno postojanje, baš kao i svaka druga društvena institucija. Još jednom to hoću da naglasim, naravno, rizikujući da ću ponovo doživeti napade onih koji ne razumeju kakva je uloga crkve i verskih institucija u modernoj organizaciji društva. /…/
Želim i posebno da naglasim da bez uloge crkve na najkritičnijim tačkama očuvanja naše nacionalne politike, mi ne bismo mogli da postignemo takav nivo efikasnosti i takvu delotvornost u vremenu u kojem se danas nalazimo. Na primer na Kosovu i Metohiji, gde Rezolucija 1244 čuva integritet i suverenitet Srbije u toj našoj južnoj pokrajni, nema nikakve dileme da su ingerencije države dobrim delom izvučene iz nadležnosti Republike Srbije. Upravo zbog toga uloga crkve jeste nezaobilazna i fundamentalno važna iznad svega i na tom prostoru, ali ne samo na tom prostoru, nego svuda u dijaspori. /…/
Srbija ima puno pravo da brani nacionalni identitet naših sunarodnika koji žive u regionu. Mi smo se devedesetih godina suočavali sa brojnim iskušenjima. Mi se i danas suočavamo sa iskušenjima. Neka pitanja ostaju otvorena i deo su naših bilateralnih odnosa sa susedima. Ali, ugaoni kamen naše politike vezan za naše sunarodnike Srbe koji žive u regionu jeste da oni budu lojalni građani nama susednih država. Srbija nikada i ni po koju cenu neće dovesti u pitanje integritet susednih država. To su temeljni činioci naše nacionalne politike u regionu.
Ali, moramo konsatatovati i činjenicu da danas Srbi ne žive samo u Srbiji nego žive i u drugim regionalnim državama. Srbija, kao njihova matična zemlja, ne samo da ima obavezu nego ima i pravo, na osnovu međunarodnih kodeksa, da štiti njihov integritet, njihovo postojanje i zaštitu njihovog verskog, kulturnog, nacionalnog i jezičkog identiteta i u regionalnim državama. I mi ćemo kao država voditi takvu politiku i u budućnosti, pri čemu Srbija poštuje svaki nacionalni i verski identitet naroda koji žive u regionu.
Nalazimo se na susretu dva veka. I u 20. veku i u 19. veku, dve stotine godina naše nacionalne istorije bilo je mnogih iskušenja, neka od njih su najveća i u najvišem smislu iskazana upravo u politici zaštite naših nacionalnih interesa u regionu.
Srbi, kada govorimo u regionu, žive danas i u Sloveniji, žive i u Mađarskoj, žive i u Rumuniji, i u Makedonij, Albaniji, Crnoj Grori, BiH, Hrvatksoj. Srbi žive u svim reigonalnim državama. Različit je broj naših sunarodnika i različite su vrste njihvih iskušenja. Ja danas ne bih poredio status Srba u regionalnim državama, ali hoću da kažem da ćemo mi nastaviti regionalnu piolitiku stabilnosti, mira i saradnje i u ovom domenu. /…/
Srbija će nastaviti da bude stožer i ključni činilac regionalne bezbednosti, Srbija će poštovati prava svih etničkih zajednica, ali Srbja nikada i ni po koju cenu neće odustati od zaštite našeg integriteta i od zaštite našeg identiteta. To je Republika Sribja, to su centralna mesta politike Republike Srbije danas i siguran sam i u budućnosti. Tkava politika nije izmenljiva… To je politika koja ne ugrožava bilo koga, koja poštuje svačiji identitet, ali koja poštuje i ne odsutaje od vlastitog identiteta.
Dr Slavomir Gvozdenović, predsednik prve Skupštine dijaspore i Srba u regionu
Pored moralne, potrebna nam je
i materijalna podrška
Za predsednika Skupštine dijaspore i Srba u regionu, koja je proteklog vikenda konstituisana u Domu Narodne Skupštine, izabran je dr Slavomir Gvozdenović iz Rumunije.
U razgovoru za nedeljnik „Svedok“ Gvozednović je ocenio da donošenje Zakona o dijaspori i Srbima u regionu i konstituisanje Skupštine predstavlja izraz dobrih namera, ali je istakao da je neophodna veća pažnja javnosti za položaj i rad Srba u rasejanju, kao veća materijalna sredstva ukoliko želi nešto ozbiljno da se uradi.
Svedok: Kako ste zadovoljni politikom koja se vodi prema rasejanju od usvajanja Zakona o dijaspori i Srbima u regionu?
Slavomir Gvozdenović: Usvajanje tog zakona je prvi i veliki korak kojim su stvoreni institucionalni okviri za naše dalje delovanje. Saradnja između matice i rasejanja mora teći u oba smera. Potrebno je obostrano uvažavanje, pre svega uvažavanje onoga što mi radimo u zemljama iz kojih dolazimo.
Naše veze sa maticom moraju biti posebne, moraju biti specifične. Matica mora da povede računa o deci koja su rasejana svetom, kao što i njena deca moraju da vode računa. Svi smo deca Srbije i deca srpskog naroda.
S: Šta je ono što nedostaje u politici Srbije?
S.G: Mislim da bi morala da postoji bolja informisanost. Pre svega, nedostaju informacije u samoj Srbiji o nama koji smo rasejani širom sveta. Mnogo je toga što činimo, a mnogo sveta u Srbiji o tome malo zna.
Recimo, nama Srbima iz Rumunije smeta kada nas pohvale i kažu „kako dobro govorite srpski“! Zaboga, kojim ćemo jezikom da govorimo dobro, ljudski i pošteno, ako ne srpskim? Značajan razlog za to je što imamo gimnaziju „Dositej Obradović“ koja je jedinstvena u svetu i koja se nalazi u Temišvaru i ima 230 đaka. To je naša kolevka, tu smo se učili i danas se učimo i srpskom jeziku i kulturi, ali i tome kako biti dobar građanin Evrope i dobar Srbin.
S: Da li ste zadovoljni finansijskim sredstvima koja država daje Srbima u regionu?
S.G: Mislim da bi tu Srbija trebalo da povede računa. Ako više uloži, više će i dobiti. Za sada je to simbolično pružanje ruke prema nama. Primera radi, srpska zajednica u Rumuniji je jedna od najaktivnijih u svetu. Orgaznizujemo stotinak kulturnih, naučnih, prosvetnih i duhovnih manifestacija, od čega polovina ima međunarodni karakter. Dani srpske kulture u Temišvaru traju nedelju dana, a toga nema u istočnoj Evropi. Međutim, to radimo koristeći sredstva rumunske države, uz simboličnu pomoć iz matice, dva-tri puta godišnje, što sve zajedno nije ni desetak hiljada evra. Sa druge strane, od rumunske države dobijamo subvenciju od preko 500 hiljada evra. O tome se mora ovesti računa i u tome treba naći ravnotežu.
S: Koliko imate poverenja da Skupština dijaspore može nešto stvarno da uradi, budući da nema konkretnih ovlašćenja i da više ima savetodavnu funkciju?
S.G: Ne smem ništa da prejudiciram. Dobra namera postoji, volja postoji, ljubav prema Srbiji postoji. Ipak, taj institucionalni okvir treba u pravom smislu da profunkcioniše i da se dalje gradi. Neophodno je da svi budemo strpljivi i da kroz međusobni dogovor nastupimo zajednički i pred Srbijom i pred rodom, jer, kao što se od nas očekuje mnogo, tako i mi očekujemo od svog naroda i svoje matice.
S: Šta očekujete?
S.G: Očekujemo pre svega poštovanje i uvažavanje za sve ono što činimo. Međutim, pored moralne očekujemo, ako je moguće, i više materijalne podrške, kako zemlje u kojima živimo ne bi upirale prostom u nas i govorile „evo šta vam mi dajemo, a šta dobijate od matice“.
S: Kako ćete se Vi postaviti u ulozi predsednika Skupštine dijaspore i Srba u regionu?
S.G: Predsednik Skupštine je samo jedan od 45 jednakih. Odluke ćemo donositi zajedno. Uvek ću uvažavati naše zajedništvo, nezavisno od toga da li imam funkciju ili ne.
S: Da li Vi imate program šta nameravate da uradite?
S.G: Program ćemo napraviti zajedno. To ne može da radi jedan čovek. Jednostavno, moramo da povedemo računa o tome da dolazimo iz preko 100 država sveta na svim kontinentima i da moramo da uvažavamo te specifičnosti. Jedno su Srbi u Hrvatskoj koji imaju brojne nagomilane problema, a drugo su, recimo, Srbi u Francuskoj i durgde… Smatram da je neophodno da se nađe nekoliko trenutaka u toku godine koji će nas okupljati po prosvetnoj liniji, kulturnoj delatnosti, izdavaštvu… Ima segmenata oko kojih možemo da međusobno sarađujemo i menjamo iskustva. Sve to treba sabrati i podvući zajedničkim odlukama i predlozima i sa njima izaći pred zvaničnu Srbiju. Onda ćemo videti ko se kako ponaša i ko i koliko poštuje dogovore.
