Do kraja iduće godine, Srbija će iseliti osoblje iz 24 diplomatsko-konzularna predstavništva, ali Hrvatska, BiH, Slovenija i Makedonija žele da to učini odmah
Brak između republika Titove Jugoslavije odavno je razveden, ali kao i u svakoj burnoj vezi bez potpisanog predbračnog ugovora, koja počinje strastveno, a okončava se mržnjom, sledi ono najteže – podela imovine.
Ni gotovo dve decenije posle raskida, ambasade, konzulati, rezidencije, stanovi i placevi širom sveta, koji su pripadali SFRJ, još nisu razdeljeni. Diplomatski pregovori oko diplomatskog blaga zemalja sukcesora dostižu vrhunac, jer Srbija mora da preseli osoblje iz 24 diplomatsko-konzularna predstavništva, s tim da se bivši posvađani supružnici ne slažu oko termina. Naša strana namerava da okonča brakorazvodnu parnicu nekada moćne jugoslovenske diplomatije predajom ključeva do kraja iduće godine, dok Hrvatska, BiH, Slovenija i Makedonija traže da se, prema diplomatskoj retorici, usele u najkraćem roku. Ili, u prevodu, odmah.
Polovinom prošlog meseca ambasadori i otpravnici poslova četiri države poslali su protestno pismo Srbiji zato što je u poslednjem trenutku otkazala sastanak Komisije za sukcesiju diplomatsko konzularnih predstavništava u svetu, zakazan za 17. jun, saopštivši da su na prvom delu sastanka 21. maja našoj strani izneli stavove o tome da je Srbija, od potpisivanja Zagrebačke rezolucije krajem 2006. godine, imala dovoljno vremena za preseljenje svog diplomatsko-konzularnog osoblja.
Generalna sekretarka Ministarstva spoljnih poslova Srbije Mirjana Živković, međutim, kaže za Politiku da u Zagrebačkoj rezoluciji, jeste definisana raspodela 44 objekta, ali ne i rokovi.
Mislimo da je predlog da se iseljenje obavi do kraja iduće godine razuman rok. Međutim, 21. maja u Beogradu ta saglasnost nije postignuta, a predviđeni nastavak razgovora, planiran za 17. jun u Sarajevu otkazan je iz tehničkih razloga. Srbija želi dobru regionalnu saradnju i zato će sledeći sastanak biti organizovan kada naša strana bude sigurna u uspeh sastanka. Odnosno, kada se rokovi konačno utvrde, kaže Živkovićeva.
Prema rezoluciji iz Zagreba, Hrvatskoj pripada deset, BiH osam, Makedoniji četiri, Sloveniji tri objekta. Njihova predaja bivšim članicama SFRJ koje Srbija koristi nije jeftina rabota, a upravo činjenica da će selidba u nove objekte predstavljati dodatno opterećenje za budžet, jeste osnovni razlog tenzija između eks-ju supružnika.
U Sporazumu o sukcesiji, raspodela diplomatsko-konzularne imovine vodi se kao aneks B i reguliše vlasništvo nad 123 objekta – 67 ambasada i generalnih konzulata, 33 rezidencije, 17 stanova i kuća i pet građevinskih parcela. To zapravo predstavlja deobni bilans diplomatsko-konzularne imovine bivše SFR Jugoslavije, a o kakvom je blagu reč, svedoči podatak da je na osnovu procene revizorske kuće Peat Marwik iz 1992. godine, koju je angažovala UN, vrednost na dan 31. decembar 1990. godine iznosila 266,40 miliona dolara.
Dvadeset objekata koji pripadaju Srbiji, prema toj proceni, vredi 42,6 miliona dolara, dok su 24 objekta koja napuštamo procenjena na 44 miliona. Srbija se stara o svim objektima u skladu sa Sporazumom u okviru raspoloživih sredstava, kaže Živkovićeva.
Na naše pitanje, da li će MIP kupovati ili zakupljivati nove objekte, pošto preda ključeve sukcesorima, ona odgovara da se Ministarstvo spoljnih poslova zalaže za ono prvo, za šta je dobilo pozitivan signal i od vlade i premijera. Tu su moguće razne kombinacije. Moguće je prodati neke objekte ili placeve za kojima više nema potrebe, a za to možemo kupiti bar dve zgrade u drugim zemljama, ukazuje Živkovićeva.
Naša strana u primeni aneksa B, inače, pokušava da utiče na primenu i ostalih aneksa, jer Živkovićeva podseća da Sporazum o sukcesiji nije primenjivan u ostalim segmentima, pogotovo kada je u pitanju vraćanje imovine srpskim preduzećima na teritoriji bivših republika, kao i ostvarivanju prava građana Srbije u novonastalim državama. Inače se procenjuje da je imovina Srbije i njenih građana i preduzeća daleko veća u drugim republikama od njihove imovine u Srbiji.
Podsetimo, sporazum o sukcesiji iz 2001. godine nalagao je da zemlje potpisnice najkasnije šest meseci od parafiranja, kao akt dobre volje izvrše podelu pet objekata. Tako je 2001. godine BiH preuzela ambasadu u Londonu, Hrvatska ambasadu u Parizu, Makedonija zgradu nekadašnjeg konzulata u Parizu, Slovenija ambasadu u Vašingtonu, a SR Jugoslavija rezidenciju u Parizu. Nakon raspada SFRJ, Slovenija je u Klagenfurtu zadržala konzulat, Hrvatska rezidenciju u Beču, dok je sve ostalo u posedu Srbije.
U nameri da omekšaju brakorazvodnu parnicu, pominjane su i neke ideje da bivše jugoslovenske republike zajednički koriste barem jednu zgradu, po ugledu na Skandinavce koji dele ambasadu u Berlinu, ali je ta zamisao o diplomatskom suživotu za sada utopija.
Osim utopijskih, postoje i romantičarske teorije o diplomatskom razduživanju Srbije, sa dozom žala da je u raspodeli imovine Srbija mogla bolje da prođe. Te teze se zasnivaju na istorijskim spisima koji beleže da su pojedine zgrade, naročito one velelepne, kupljene u vreme Kraljevine Srbije o čemu nema dokaza u diplomatskom arhivu.
Zašto Crna Gora ne dobija ništa
– Sporazum iz 2001. godine je potpisan od strane pet potpisnica – SRJ, BiH, Hrvatske, Slovenije i Makedonije. Republika Srbija je u skladu sa Ustavnom poveljom preuzela sve obaveze iz međunarodnih ugovora, pa tako i ovog. O tome se i Crna Gora pozitivno saglasila – napominje Mirjana Živković.
