Oni koji su pratili raspravu pred Sudom pravde mogli su da znaju i šta se tačno pita i kako će glasiti odgovor (videti moj napis Politički i pravni argumenti na Peščaniku). Posebno je bilo jasno istupanje profesora Kroforda, čije je mišljenje Sud u velikoj meri uvažio. Da li je to trebalo da znaju srpski političari i pravnici? Odgovor je pozitivan. Da li su znali? To bi u demokratskim zemljama bilo utvrđeno na nekom odgovornom političkom mestu, jer ni vlasti koje drže do sebe, a ni javnost koja drži do sebe ne bi hteli da ne postave pitanje intelektualne i političke odgovornosti. Ništa od toga. Odgovor vlasti i javnosti u Srbiji je, otprilike, nema veze, idemo dalje. To nikako ne može na dobro da izađe.
Predsednik države obaveštava javnost ovako: Sud je izbegao da se izjasni o suštinskom pitanju i prepustio je da se o tome i svim političkim implikacijama raspravlja u najvišem organu UN – Generalnoj skupštini. Tibor Varadi je, kao stručnjak, rekao da je razočaran što se Sud nije bavio suštinskim pitanjem. E sada, ako čitate raspravu pred Sudom iz decembra prošle godine videćete da je srpska strana bila upozoravana da je dosta usko i pomalo besmisleno formulisala pitanje. U to vreme je javnost uveravana da je upravo to mudrost i, po uobičajenoj implikaciji, lukavstvo srpskih političara i pravnih stručnjaka. Sud, tvrdilo se, ne može da kaže da je proglašenje nezavisnosti u skladu sa međunarodnim pravom, a onda će se to tumačiti i kao mišljenje da je i sama nezavisnost u neskladu sa međunarodnim pravom. To je bilo mudro, tvrdilo se, zato što bi inače, dakle da se neposredno postavilo pitanje o pravu na secesiju ili na samoopredeljenje, Sud mogao da se rukovodi političkim, a ne ne pravnim razlozima. Ovako, Sud mora da sudi po pravu, a ne po politici, pa je jasno da će presuditi da je proglašenje nezavisnosti u suprotnosti sa međunarodnim pravom.
Ovo je Srbija, Ivan ApostolskiTo je ono što Englezi zovu to be too clever by half. Zašto? Zato što sud, bilo koji sud, ne bi trebalo da odgovara na suštinska pitanja već na ona koja mu se postavljaju. Na osnovu toga ne bi trebalo zaključiti, pre nego što se bar potroši vreme da se pročitaju odluka i obrazloženje, da Sud nije odgovorio i na suštinsko pitanje. Tadić, Jermić i njihovi saradnici i savetnici iznose stavove kao da niko neće čitati obrazloženje, već će samo slušati njihova tumačenja. Sasvim je moguće da će se srpska javnost tako ponašati, ali neće i međunarodni politički činioci. Jer je ova odluka Suda suviše važna i sadržajna da bi mogla da se naprosto odbaci kao tehnička i politički nevažna.
Sud se, naime, pozabavio suštinskim pitanjem, a to je da li je proglašenje nezavisnosti u suprotnosti sa postojećim pravom – unutrašnjim ili međunarodnim. Pri tom je, a to nikako neće biti nevažno u budućim raspravama, protumačio i rezoluciju 1244 i ulogu Martija Ahtisarija i sve relevantne odluke Saveta bezbednosti i njihovu motivaciju. Dakle, protumačio je stvarni, postojeći pravni okvir u kome je došlo do proglašenja nezavisnosti Kosova. Ovo je odgovor na veoma suštinsko pitanje i od značaja je za sve one koji bi da donose izjave o nezavisnosti bilo gde u svetu. Odgovor na suštinsko pitanje glasi, kao što je u decembarskoj raspravi i istaknuto da će glasiti, da međunarodne instance, recimo Savet bezbednosti ili njegovi predstavnici, mogu da se izjasne, što su često i činili, o nekom činu secesije ili samoopredeljenja ili proglašenja nezavisnosti – pozitivno ili negativno. Sud je, međutim, našao da ništa u pravnom okviru i u odlukama Saveta bezbednosti ne ukazuje na to da se zabranjuje ili proglašava nelegalnim proglašenje nezavisnosti Kosova i sama nezavisnost Kosova. To je odgovor na suštinsko pravno pitanje.
Ono čime Sud nije hteo da se bavi jeste da li se ovakav stav međunarodnih ustanova kosi sa pravom na samoopredeljenje ili sa pravom na secesiju, jer to nije ni bilo pitanje. Iz obrazloženja se, međutim, može zaključiti, kao što je bilo istaknuto i u decembarskoj raspravi, da bi i na to pitanje odgovor bio negativan. No, Sud je odbio da se izjašnjavanjem o pitanju koje mu je postavljeno, po implikaciji a ne neposredno, izjašnjava i o suštinskom pitanju, koje mu nije postavljeno, to jest da sam otkriva i formuliše koje je to suštinsko pitanje. Pored toga, Sud je takođe odbio da se bavi pitanjem o tome hoće li Kosovo postati država ili neće. Jer je to pitanje za samo Kosovo i za međunarodnu zajednicu i ne može se rešiti sudskim mišljenjem.
Sud je, dakle, odgovorio na pitanje koje mu je postavljeno, suštinsko i tehničko, a ne na pitanja koja mu nisu postavljena. Odgovor je zasnovan na pravu, a ne na politici. On je sveobuhvatan, a ne usko tehnički. I imaće značajnu pravnu i političku težinu.
Srpske vlasti i javnost mogu da kažu da to sve nema veze, ali to je samo način da se izbegne odgovornost. Dalji ishodi takve politike zavise od odgovornog ponašanja drugih, pre svega Evropske unije i Sjedinjenih država. Oni će morati da se staraju za srpske interese više od samih srpskih vlasti i srpske političke javnosti. Ako ne postoji sistem intelektualne i političke odgovornosti, to ne može na dobro da izađe.
Peščanik.net, 23.07.2010.
