Foto: Privatna arhiva/Jelena Krzanicki
Jelena Krzanicki Srbiju je napustila posle prve godine gimnazije, pre 27 godina. Uvek je, kaže, imala želju da živi u inostranstvu i da iskusi život na raznim mestima i u drugačijim kulturama od naše te je i otišla „sa željom da osvoji svet i zvezdama u očima“.
Iako je kasnije pokušala da se vrati kako bi pomogla svojoj zemlji, zaustavio je, kaže, potpuni javašluk i farsa nepotizma.
Jedna je od onih kojima se ukazala prilika da odu na razmenu studenata u Ameriku, što je oberučke prihvatila.
„Moj stariji brat je već tad takođe bio u Americi preko košarkaške stipendije, a kako mi je on bio uzor i primer za sve u životu, jedva sam čekala da pođem i ja njegovim stopama. Iskoristila sam prvu priliku da odem na razmenu studenata u srednjoj školi, ta razmena se prirodno produžila jer su i moji roditelji bili van Srbije (na drugom kraju sveta od mog brata i mene). Kada sam bila primljena na isti Univerzitet odakle je par godina ranije diplomirao i moj starij brat, više nije bilo nikakve dileme da ću ostati barem još četiri godine sa one strane okeana“, priča za Danas.rs Jelena Krzanicki, osnivač Srpskog siti kluba i konsultant za komunikacije.
Posle Desete beogradske gimnazije, srednju školu nastavila je u malom gradu blizu San Dijega, a zatim i u Čikagu. Na Džordžtaun univerzitetu diplomirala je na Odseku za prirodne nauke, smer finansije i međunarodno poslovanje, i svoju karijeru započela na Vol stritu. Radila je u Goldman saks banci (Goldman, Sachs & Co) na odeljenju za trgovinu stranim valutama i derivatima istih u Njujorku.
Iz ličnih razloga 2004. godine odlučila je da se preseli u Evropu, te je London, kako kaže, bio prirodan izbor, što zbog znanja engleskog jezika, što zbog činjenice da je na berzi stranih valuta London ipak još uvek centar sveta.
„To mi je pružilo priliku da nađem istu poziciju u drugoj banci. Radila sam u Liman bradersu (Lehman Brothers) do sredine 2008. godine kao direktor za trgovinu opcijama na valute. Te godine je naravno došlo do kraha finansijskog sveta i iako je to bio period pun šokova za sve nas koji smo radili u bankarstvu, iz ove perspektive sam neizmerno srećna što sam napustila tu branšu“, priča Jelena.
Osam godina u finansijama su, dodaje ona, bile dovoljno dinamične i napete za barem par decenija bilo čijeg života.
„Zahvalna sam što sam imala priliku da steknem radne navike i obučim se u tom svetu, ali isto tako mi je drago što mi se ukazala šansa da nastavim karijeru na malo drugačijem koloseku“, dodaje naša sagovornica.
Nakon odlaska iz sveta finansija, shvatila je da je veći deo veština koje je stekla u bankarstvu vrlo koristan za mnoge druge poslove, te je počela da radi kao konsultant za marketing i da upravlja raznim projektima za Savet britanskih privrednih komora u Evropi. U tom trenutku to je bila krovna organizacija za 42 britanske privredne komore u celoj Evropi, koja se bavila promocijom razmene dobara i usluga između Velike Britanije i drugih evropskih zemalja.
U isto vreme povremeno je radila i za Redžistri magazin (The Registry), koji se tada bavio vestima u oblasti komercijalnih nekretnina u i oko San Franciska, a danas pokriva celu zapadnu obalu SAD-a, u oblasti digitalnog marketinga.
Poljska mi nudi ugodan i miran život i visok standard
Pre nekoliko godina, suprugu i njoj je postalo jasno da su se donekle zasitili života u Londonu i da žele da promene mesto stanovanja. Ta prilika im se ukazala pre tri godine, kada su se preselili u Varšavu.
„Sadašnjeg kolegu iz Srpskog siti kluba u Varšavi, Miloša Stefanović, upoznala sam još 2004. godine u Londonu. Nešto slično našem Klubu sam već sa par drugara pokušavala da organizujem dok sam živela u Njujorku, pa me zanimalo da li ima dosta naših bankara u Londonu i da li se druže i razmenjuju mišljenja, iskustva, kontakte… Miloš je već tad dugi niz godina živeo u Velikoj Britaniji i imao prilike da bude u grupi od 15-ak vrlo uspešnih bivših ETF-ovaca koje smo zajedno odmah okupili i počeli da organizujemo redovna druženja. Od tih 15-ak je nastao naš Klub koji danas broji blizu 2.000 članova po celom svetu“, kaže Jelena.
Dugi niz godina bila je u Upravnom odboru Srpskog saveta VB i Britansko-srpske privredne komore, a od dolaska u Varšavu aktivno radi na proširivanju opsega Srpskog siti kluba i sa suprugom upravlja zajedničkim privatnim investicijama.
„Poljska ima svoje mane. Ali ono što Poljska nudi meni i mojoj porodici je ono što je nama trenutno najpotrebnije: ugodan i miran život, visok životni standard, izvrsnu (britansku) školu za našu decu, i bezbedno i čisto okruženje sa mogućnošću da se često i raznovrsno putuje i druži“, ističe naša sagovornica.
Za London i Veliku Britaniju kaže da je to mesto na kome osoba može neometano da se razvija na poslovnom i privatnom planu bez bojazni da će je država ili manjak sistema u istoj, sprečiti u tome da uspešno živi i privređuje.
„Naravno, kulturni i društveni život u Londonu je neprikosnoven i dragocena iskustva koja sam imala tokom svojih 15-ak godina u Londonu će mi uvek ostati u dragom sećanju. U Americi sam boravila za vreme svojih formativnih godina, i imala sreću da odrastem i formiram se u odraslu osobu koja smatra da je sve moguće u životu, da je svaki čovek pokretač i izvršitelj bilo kakve promene u svom privatnom okruženju, ali i u širim društvenim prilikama“, navodi Jelena.
Opisujući život „preko“ navodi da je na momente bio i vrlo surov, daleko od porodice i svojih najmilijih.
„Ta iskustva uče vas da kujete svoju sreću, ne oslanjate se (previše) na druge i postignete svoje ciljeve bez čekanja da vam neko nešto dojavi, završi preko veze ili jednostavno servira kao rešeno. Šira porodica mi je uvek nedostajala i uvek će mi nedostajati, ali to nije razlog da provedem život osećajući se bespomoćno ili u nemogućnosti da ga živim punim plućima“, dodaje Jelena.
Priseća se kad joj je prijateljica, koja je došla kod nje u posetu, za Varšavu rekla „Pa ovo je ozbiljan grad!“ – i sama ga tako doživljava.
„Sa jedne strane imamo sve usluge i komoditete na koje smo navikli tokom godina u Londonu: odlične restorane i barove, dostave svega i svačega na kućnu adresu u bilo koje doba dana i noći, izvanrednu vazdušnu povezanost sa skoro svakim kutkom sveta, dostupnost svega što jedan moderan čovek poželi. Sa druge strane, osećam da je život ipak malo sporiji (što je za mene pozitivno), radnje su mahom zatvorene nedeljom, život je posvećen porodici i vrlo ugodan za osobu sa malom decom. Sve je dostupno, a opet bezbedno, čisto i ugodno. Prezadovoljni smo životom ovde, i toplo preporučujem dolazak u Varšavu prvom prilikom“, navodi Jelena prednosti Varšave.
Do sada je imala samo pozitivna iskustva i sa Poljacima i sa strancima koje je u ovom gradu upoznala.
„Poljaci su mi fascinantni jer vole da utabaju sebi sami svoj put (ne idu samo na izvikane destinacije) i puno njih je već putovalo po Srbiji i regionu. Po nekim stvarima u kulturi i na primer odnosima u porodici su nam vrlo slični i uglavnom pozitivno naklonjeni. Reakcije su obično pune pitanja i podpitanja o mom gradu i mojoj zemlji i obično se traže preporuke za neko sledeće njihovo putovanje u naše krajeve. U Varšavi postoji i nekoliko restorana koji služe našu hranu koju Poljaci mahom obožavaju, pa su vrlo lepo posećeni“, navodi ona.
Ne pravi veliku razliku u odnosima sa Srbima u Varšavi od odnosa prema Poljacima ili drugim stranaca sa kojima tamo živi. Jer, kako kaže, iako su ona i njen suprug vrlo ponosni na svoja porekla, sebe ipak smatraju građanima sveta, te u tom duhu vaspitavaju i svoju decu.
„Smatramo da se lako prilagođavamo na nova okruženja i svako poznanstvo nam je novo blago. Nakon života u nekoliko država i iskustva iz nekoliko različitih kultura, imamo sreću da se sa svima podjednako prisno i lepo družimo“, ističe Jelena.
Povratak u Srbiju – bojim se da me takve avanture više i ne zanimaju
U početku, kao tinejdžerka o povratku u Srbiju nije razmišljala. Međutim, godinama nostalgija je činila svoje pa je i ona poželela da svoje iskustvo i znanje prenese u Srbiju i da doprinese boljitku u svojoj zemlji. To se ipak nije desilo. Dva puta je već, kaže Jelena, pokušavala da se vrati u Srbiju, jednom 2001. godine, a drugi put osam godina kasnije.
„Prvi put sam bila tek na početku karijere i smatrala sam da bih mogla više da doprinesem ako se vratim mało kasnije, kad takoreći ispečem zanat i steknem osnovno poslovno i životno iskustvo. Godine 2009. sam već bila udata (suprug nije iz Srbije), ali me je ohrabrivao da se prijavim za određenu poziciju na kojoj bi mogla da se ostvarim poslovno, a Srbiji pomognem koliko mogu svojim znanjem, ali me u tome zaustavio potpuni javašluk i farsa nepotizma i kratkovidosti sa kojim sam se suočila. Sad kada imamo i decu, bojim se da me takve avanture više i ne zanimaju. Ne znam da li bih se sad vratila“, iskrena je Jelena.
Ono što zamera opisuje na sledeći način: „Ne mogu da zamislim da živim negde gde moj suprug ne bi mogao da reši boravak u prvih tri do pet godina od preseljenja (o pasošu na osnovu braka i da ne pričamo, ipak moj suprug nije Adrijana Lima -ništa protiv nje lično!), gde komšija bez pardona pali cigaretu u liftu u kojima smo moja deca i ja, ili gde se u parku prvo ugazi u pseći izmet i pikavac, pa onda u travu…“.
Dešavanja u Srbiji prati svakodnevno preko pregršt portala na kojima čita vesti, ponekad odsluša i neki zanimljiv podkast ili odgleda emisije Zorana Kesića i Olje Bećković preko Jutjuba. Čita i par nedeljnika s vremena na vreme. Nedostaju joj, kaže, jedino knjige na srpskom, jer su „zalihe zbog manjka putovanja već presušile“.
Čitanje vesti kao odlazak u supermarket
Na sve vesti iz sveta reaguje na sličan način, jer je shvatila da „čitanje vesti treba tretirati kao odlazak u supermarket“.
„Uđete u neku prodavnicu i stotine hiljana proizvoda vam se nude sa svih strana, a vi izabere korpu ili kolica samo onih koji vama odgovaraju i njih nosite kući i konzumirate. Tako trenutno radim i sa vestima: naslove čitam, sve skeniram, ali iskreno konzumiram samo delić onoga što se nudi. Mislim da je u celom svetu nastalo neko posebno ludilo, Srbija naravno nije imuna na tu pojavu, pa iz neke lične perspektive gledam da sebe zaštitim koliko je god to moguće. Sve čujem i sve znam, ali se emotivno držim na bezbednoj distanci da to ne bi uticalo na moju svakodnevnicu. Svesna sam da je to privilegija i zato je ljubomorno čuvam“, smatra Jelena Krzanicki.
U Poljskoj punktovi za vakcinaciju i u školama
U Poljskoj je, prema rečima naše sagovornice, do pre par nedelja vladala dosta povoljna epidemiološka situacija – međutim od sredine oktobra broj slučajeva korona virusa je u stalnom porastu.
„Sad vidimo da je taj broj nekih 12 do 15 hiljada slučajeva dnevno, a oko 30-ak smrtnih slučajeva dnevno. Poljska je jako velika zemlja, sa skoro 39 miliona stanovnika, a ljudi osim u Varšavi žive u pregršt manjih i većih gradova, a o ostatku zemlje po selima i pojedinačnim domaćinstvima da i ne govorimo. Stanovništvo je dosta široko rasprostranjeno. Dosta Poljaka je ove godine takođe ostalo u Poljskoj tokom letnjih raspusta, pa su se ljudi manje mešali, mada jedva većina (oko 54 odsto) je primilo dve doze neke vakcine. Imali smo četiri vakcine na izbor, a svi stariji od 12 godina su već početkom juna ove godine mogli da se vakcinišu čim su to hteli. Punktovi za vakcinaciju su sad čak i u školama“, navodi za naš portal Jelena Krzanicki.
Treća doza vakcine protiv korona virusa se, kako dodaje, prima u rizičnim grupama i od prošlog meseca obuhvata i sve prosvetne radnike. Na snazi su, kako prenosi naša sagovornica, i dalje neke restrikcije, na primer, ograničen je kapacitet u prevozu, bioskopima, na nekim javnim okupljanjima, maske su i dalje obavezne u zatvorenom prostoru i ljudi se, barem u Varšavi, uglavnom pridržavaju svih restrikcija.
„Mi imamo dodatnu sreću jer se u našoj školi učenici testiraju na kovid nakon svih raspusta i praznika, i deca su i dalje podeljena po grupama, pa čak i da se neko razboli, ne mora cela škola da se zatvara. U starijim razredima naše škole, koje pohađaju učenici sa 12 i više godina, stopa vakcinisanosti je oko 80 odsto i tu nema većih opstrukcija u radu, niti zatvaranja pojedinačnih grupa. U mlađim razredima se dešavaju vrlo efikasna povremena zatvaranja balona, tako da se rad cele škole ne remeti i učenici su maksimalno na nastavi“, navodi Jelena.
Ipak, u jednom od tih zatvraranja i njena porodica se zarazila, te su svi u kući sad preležali kovid.
„Imali smo sreće da smo mi odrasli prošli sa simptomima malo jače prehlade, a deca (dve ćerke) sa minimalnim simptomima. Posle 10 dana izolacije za sve ukućane, slobodni smo da nastavimo prividno normalan život, naravno uz dalje poštovanje svih epidemioloških mera. Sada ćemo se možda i ohrabriti da otputujemo negde avionom za vreme zimskog raspusta“, zaključuje Jelena Krzanicki.
