Prvi korak u pomirenju matice sa svojom po svetu raseljenom decom, zamišljen kroz formiranje Skupštine dijaspore tokom prošlog vikenda, pokazao je da dve hronične stvari stameno stoje na putu da Srbija uspešno i na obostranu sreću aranžira odnose sa svojim rasejanjem: nema ni govora o političkoj iskrenosti otadžbinske vlasti da se dijaspora suštinski drugačije tretira nego do sada, kao što je očito da se za taj navodno važan državni posao odabiraju trećeligaški državni činovnici apsolutno nekompetentni za oblast iseljeništva, rasejanja ili dijaspore.
Pritisnuta gotovo nerešivim problemima nedostatka svežeg kapitala, sve agresivnijeg otkidanja Kosmeta i najavljene propasti osnovne srpske političke doktrine da od Evrope za nas nema ništa, srpska vlada je u poluvremenu svog neuspešnog mandata posegla za onim što je u prošlosti uvek davalo dvostruku korist: dijaspora može da pomogne finansijski i propagandno, a da se tom prilikom ne meša u ono što se dešava po Srbiji.
Uvaženi ministri računali su da tehnologija ispranih mozgova, koja zahvaljujući postojećoj kontroli domaćih medija, daje izvanredne rezultate među matičnim Srbima, može dobro da posluži i kad je reč o iseljenicima, gastarbajterima i kako ih sve već ne zovu, koje je skup u Domu narodne skupštine trebao da impresionira i – opije. Pa da zaborave gde su došli, kakve muke tište otadžbinu i ko je za to kriv.
Ko god iole pozna mentalitet srpskog rasejanja zna da je nepristojno i pogubno po buduće odnose otvoriti priču sa braćom iz sveta – novcem. Premijer Srbije, verovatno u cajtnotu nije imao vremena za uvode, pa je odmah „s neba pa u rebra“ pozvao ljude da ulažu, investiraju i troše u Srbiji, kao da one do sada uložene milijarde, koje nas spasiše veće bede, ne pripadaju zagraničnim Srbima.
Na susret sa dijasporom, predsednik države, parlamenta i neki ministri stigli su da pročitaju svoje protokolarne govore, slikaju se za TV i novine i otišli, ostavljajući predstavnike dijaspore da jedni drugima pričaju već sto puta ispričane priče. Mnogo bi ubedljivije bilo lično prisustvo i učešće predsednika Tadića u raspravi o problemima dijaspore, nego njegov prazan govor, pun opštih mesta i fraza, koji dodatno pokazuje koliko je takav pristup stamena prepreku na putu ka boljim odnosima sa dijasporom.
I na glavnom skupu, kao i na onom novinarskom koji mu je prethodio, bilo je primetno mnoštvo novoimenovanih stručnjaka za pitanja koje inicira iseljeništvo, a da se time nikada nisu bavili, pa je otuda i rezultat njihovog rada nikakav. Kakav osećaj može da ima delegat Skupštine dijaspore koji je o svom „ruvu i kruvu“ stigao u Beograd negde preko bare, kada primeti da ono što je namerio da kaže i poruči ne sluša baš niko ko može nešto da promeni, pomogne i konkretno učini. A onaj koji sluša pokazuje elementarno nepoznavanje problema koji ovoga muči.
Ako su podanici u matici već uspešno umrtvljeni i navikli da ih vlast tretira kao niža intelektualna bića, naš svet iz dijaspore nesviknut na kolektivno i lično potcenjivanje, žmurenje na korupciju i verovanje u srpske bajke za odrasle, biće mnogo tvrđi orah za Tadića i drugove. Prvi korak nakon prošlog vikenda u Beogradu to potvrđuje, kao i činjenicu da ni iz iskustva sa strogom braćom iz rasejanja ne izvlačimo pravovremene pouke. Ne zaboravimo, ko kome danas više treba?
