Godišnjica Oluje baca senku na odnose Beograda i Zagreba
Hrvatska i Srbija, uprkos sve očiglednijem otopljavanju odnosa, i dalje su rovovski podeljene kada na dnevni red dođu ratne teme. I ovogodišnje obeležavanje godišnjice akcije Oluja u dve države direktno potvrđuje dve sasvim suprotne interpretacije istog događaja.
Parastosom za žrtve Oluje, kojem je u crkvi svetog Marka u Beogradu prisustvovao i predsednik Boris Tadić, Srbija je juče obeležila 15. godina od ubijanja skoro 2.000 Srba i progona više od 200.000 duša. Hrvatska pak danas proslavlja Dan pobede i domovinske zahvalnosti za ovu akciju kojom je, kako je izjavila premijerka Jadranka Kosor, konačno vojno pobeđena velikosrpska politika.
– Istorijska je činjenica da je Hrvatska bila brutalno napadnuta, a iz Srbije su kretali tenkovi koji su rušili hrvatske gradove i ubijali branitelje i civile. Nećemo dozvoliti da se istorijske činjenice revidiraju, a posebno o ovakvim akcijama koje su značile konačno oslobađanje Hrvatske – poručila je ona.
I predsednik Hrvatske Ivo Josipović poručio je da će Oluja ostati zapisana u istoriji kao kruna pravednog oslobodilačkog rata.
– Sutra ćemo s ponosom istaći naš barjak u Kninu – rekao je Josipović novinarima u Baškoj Vodi, gde provodi godišnji odmor.
– Želim da što više ljudi dođe sutra u Knin na proslavu i koristim priliku da sve građane pozovem da prisustvuju tom velikom događaju – rekao je Josipović. Upitan da komentariše izjavu predsednika Srbije Borisa Tadića da je operacija Oluja bila zločin koji se nikada ne sme zaboraviti, Josipović je ponovio da je Oluja bila kruna pravednog i oslobodilačkog rata i da će ona kao takva ostati zapisana u istoriji hrvatskog naroda.
Na pitanje da li će Tadićeva izjava o Oluji narušiti njegove lične odnose sa predsednikom Srbije, Josipović je rekao da to nije stvar personalnih odnosa.
– Posao je svakog predsednika bilo koje države da u prvom redu vodi računa o interesima svoje države – rekao je Josipović.
Tadić pak juče nije davao nikakve izjave, samo je u miru i tišini, uz upaljenu sveću u crkvi svetog Marka prisustvovao parastosu koji je služio patrijarh srpski Irinej. Patrijarh je pozvao okupljene da se pomole za duše ubijenih Srba čija je jedina krivica bila to što su bili pravoslavni i što su bili Srbi. Osim Tadića, pomenu su prisustvovali potpredsednik vlade Jovan Krkobabić, predsednik komisije za nestala lica Veljko Odalović, Jelena Trivan (DS), Zoran Krasić (SRS) i funkcioneri DSS-a Andreja Mladenović i đorđe Mamula.
Ako Oluja nije genocid, šta je?
Na jučerašnji dan 1995. hrvatska vojska započela je akciju Oluja u kojoj je skoro 2.000 ljudi ubijeno ili nestalo, a više od 200.000 je oterano u egzodus. Generalni sekretar Udruženja Srba iz Hrvatske Milojko Budimir kaže da se, prema podacima UNHCR-a, u Hrvatsku vratilo oko 53.000 Srba, ali da je povratak izbeglih i dalje spor, pre svega zbog toga što Hrvatska još nije rešila pitanje imovinskih i stanarskih prava izbeglih Srba. Predsednik DSS-a Vojislav Koštunica podsetio je da Hrvatska ni posle 15 godina nije priznala taj strašan zločin. On kaže da je u pamćenje srpskog naroda zauvek utisnuto da su nevini Srbi smišljeno i namerno ubijani i surovo prognani sa svojih ognjišta.
Ispovesti prognanika
Milica Počuča
Teško čoveku pada kad se seti svih ljudi zbog kojih smo danas došli na parastos. To su bile moje komšije, dragi i dobri ljudi. Meni je sve popaljeno u Gospiću. Nema meni povratka. Došla sam ovde, u Srbiju, moju matičnu zemlju, i prezadovoljna sam, pre svega što sam živa.
Miljko Petrović
Žali danas i onaj koji nikoga nije izgubio u Oluji. U svakom slučaju je teško setiti se svega. Kuću u Karlovcu još obnavljam, ostvario sam penziju u Srbiji i moram da budem zadovoljan. Danas se klanjam senima onih koji nisu uspeli.
Dragan Prodanović
Žalim svoj narod i zbog njegove tragedije sam danas ovde. Nije mi žao što sam ostao bez noge i ognjišta. Meni je svuda dobro. Malo zemlje mi je ostalo tamo, ako deca požele da se vrate. Ali, ne verujem da hoće.
Zdravko Cvijetić
Oluja je čedo Evropske unije. Povratka nema i tačka. U mojoj kući u Podravskoj Slatini sada žive katolici s Kosova. Prodao sam sve što sam mogao još 1993. i sada je moj život u Borči. Tužan je danas dan, šta više da se kaže.
Sofija Maksimović
Nažalost, ne verujem u povratak u moj Smiljan, kraj Gospića. Dva puta sam doživela strahote i bežanje jer me je rat zatekao u Bosni. Sve mi je uništeno. Na današnji pomen došla sam da osetim dušu svog naroda i da vidim da nas ima.
