Foto: Privatna arhiva
Pre nego što je upoznala svog sadašnjeg supruga Marija Radivojević nikad nije zamišljala da će živeti u inostranstvu. Žudela je za putovanjima i za mogućnošću da upozna nove ljude i druge kulture i nadala se da će naći posao u Beogradu koji će joj to omogućiti.
„Nisam ni slutila da ću zbog ljubavi morati da donesem jednu od najvažnijih životnih odluka. Posle dve godine zabavljanja na relaciji Rim – Beograd, prelomili smo i odlučili da je jedino izvodljivo rešenje moja selidba u Rim. Presudan razlog za to da se ja preselim u Italiju, a ne on u Srbiju, je bio moje poznavanje italijanskog jezika, budući da sam diplomirala Italijanistiku i u tom trenutku radila kao nastavnik italijanskog i engleskog jezika u školi“, priča Marija.
Dodaje da ju je jako privlačila ideja da iskusi život u Italiji, pogotovo jer se radilo o zemlji čiji su jezik i kultura bili predmet njenog profesionalnog interesovanja.
„Preseljenje je za mene predstavljalo izazov i avanturu. Bila sam neverovatno uzbuđena u očekivanju toga kako će ta nova faza života izgledati. Istovremeno, osećala sam tugu jer napuštam porodicu i prijatelje, ali i malu bojazan kako ću se snaći, s profesionalne, ali i sa ljudske strane gledano. Zanimljivo je kad pomislim da sam posle deset godina provedenih u Italiji iskusila potpuno ista osećanja kad smo se muž i ja preselili iz Rima u London“, objašnjava Marija.
Idealizovana slika o Evropi
U trenutku kad je odlučila da se odseli uopšte nije razmišljala o povratku. Kaže da je želela da vidi svet i iskusi sve ono što život može da joj pruži. Bila je znatiželjna gde će je život odvesti, ali i orijentisana na budućnost, koja je sada uključivala i njenog muža.
„Znala sam da ćemo od tada pa nadalje važne životne odluke donositi zajedno. Iako se nisam plašila promene, već sam je videla kao dobrodošlu priliku za nova znanja, istovremeno sam bila svesna problema koje emigrant može na svom putu sresti. Mi u Srbiji imamo idealizovanu sliku o tome šta je Evropa i kako život u njoj izgleda. Često se čini kako je do posla lako stići i kako su plate visoke. Iako sam imala priliku da pre konačnog odlaska provedem mesec ili dva u Italiji, znala sam da to nije dovoljno da bi se realno sagledala slika kako svakodnevica u toj zemlji izgleda“, navodi naša sagovornica.
Prema njenim rečima, prvih osam meseci je provela radeći na tome da dobije sve neophodne dokumente za legalan boravak i rad. To je bio i period njene najveće brige i depresije, jer je oduvek radila i bila nenaviknuta da joj dani prolaze „bez ikakve svrhe“.
„Kad sam konačno počela da radim, zarađivala sam minimalno. Moj muž se i danas smeje kada se prisetimo mojih prvih zarada. U mom poslu se napreduje preko preporuka, a da bi vas klijenti zaista upoznali i shvatili vašu vrednost i profesionalnost treba vremena. Tako da je i do prve pristojne zarade prošlo nekoliko godina“, priča Marija.
Ona smatra da je većina u zabludi kad misli da je nekome lako da se snađe i na profesionalnom i društvenom planu ako poznaje jezik određene zemlje. Od trenutka kad je počela da radi, pa do trenutka kad je mogla da kaže da je uspela da napravi neki svoj krug prijatelja, koji nije direktno bio povezan sa njenim suprugom i njegovim poznanstvima, prošle su dve godine.
„To je zaista puno, uzevši u obzir da je Rim grad u kome su ljudi prijatni, otvoreni i veoma društveni. Ali, od kafenisanja na poslu i aperitiva posle posla, pa do toga da vam neko otvori vrata sopstvene kuće, i da vam pruži priliku da ga iskreno upoznate, treba vremena, čak i u Rimu. Podvlačim to jer sam kasnije mogla da napravim poređenje sa Londonom. Ovde, ni posle četiri godine, to nisam uspela. I ovde su ljudi ljubazni i društveni, i jako raspoloženi za izlaske u pabove, pozorišta i muzeje, ali često se na tome sve završava“, naglašava naša sagovornica.
Odmori zahtevaju vešto planiranje
Marija je u Srbiji bila u septembru, posle dve godine. To joj je najduža pauza ikad, a razlog za nju pandemija. Inače se trudi da dođe bar jednom godišnje. Međutim, kako ni njena, ni porodica njenog muža ne žive blizu njih, često moraju dobro da planiraju odmore i posete.
„Svaka poseta Srbiji je slatko-gorka pilula. Volim da dođem, vidim porodicu i prijatelje i provedem vreme sa njima. Nedostaje mi jezik i naš smisao za humor. Nedostaju mi i uspomene koje delim u Srbiji ne samo sa poznanicima već i sa nepoznatim ljudima na ulici, ono nešto neopipljivo što se često saopštava pogledom ili gestom onda kad s nekim delimo istoriju i kulturu. Nedostaje mi i Beograd, u kome sam provela deset godina. Čudan je to osećaj. Ja nisam odrasla u njemu, moja porodica ne živi tu. A svejedno, dok sam boravila u Beogradu tokom studija a i posle, imala sam snažan osećaj pripadnosti“, priča Marija.
Po prvom povratku u Srbiju osetila je kontradiktorna osećanja. Pomalo kao sa prijateljima iz detinjstva koje ne vidimo od osnovne škole.
„Svako od nas ima neki svoj životni put, svako postane osoba koja je zbir njegovih/njenih odluka i iskustava, i često se, kad sretnemo školskog druga posle mnogo godina, nađemo ispred stranca koji je toliko drugačiji od one devojčice/dečaka od kojih se nismo razdvajali kao deca. Ali, čak i ako se sretnemo posle pedeset godina, ta neka neraskidiva nit koja nas povezuje, to neko intimno osećanje je još uvek tu. I imamo osećaj da nam je dovoljno samo jedno opušteno ćaskanje uz kafu pa da opet osetimo da jedno drugom pripadamo. Eto to je neko osećanje koje me prožima pri svakom povratku u Beograd“, navodi naša sagovornica.
„Mi smo narod koji ne putuje“
Prema njenim rečima, osećanjima pripadnosti, povezanosti i emotivne ispunjenosti su suprotstavljeni osećaji nezadovoljstva zbog problema koje ona, kao neko ko dolazi spolja, uspeva da sagleda kroz prizmu objektivnosti.
Smatra da koreni nekih od problema koje društvo u Srbiji ima sežu daleko u prošlost. Neki su direktna posledica odluka sadašnje i pređašnje političke klase. A neki, pak, nastavljaju da postoje upravo jer njihovo postojanje odgovara igrama koje aktuelni politički ešalon igra, a sve u svrhu ostajanja na vlasti i zarad sopstvenih finansijskih interesa.
„Mi nikad nismo bili bogata zemlja, ali bilo je perioda u istoriji kada se malo bolje živelo. Ja, nažalost, kao ni mnogi drugi, nisam imala sreće da se rodim tada. U skorijoj istoriji smo imali ratove i embargo i to nas je trajno obeležilo. Mi smo narod koji ne putuje. Putovanja su luksuz, a u Srbiji se život svodi na puko preživljavanje. Zašto govorim o putovanjima? Pritom ne mislim na putovanja kao odlazak na more u Grčku ili Tursku. Zato što su putovanja prilika da se otvore vidici, nauči nešto novo, upozna nova kultura i vidi kao drugi žive. Zbog nemogućnosti da razmenimo sopstvena iskustva sa drugima, ostali smo zatvoreni, što je imalo za posledicu da na nepoznato gledamo sa strahom, nepoverenjem. Ostali smo u našem malom dvorištu, gledajući preko tarabe i misleći kako nas oni s druge strane ne vole, štaviše da nas mrze, jer smo mi ponosni, snažni i ne damo na se… jer smo bolji od njih … jer smo ‘nebeski narod’. Mislimo da mi znamo bolje da živimo i uživamo. Da oni tamo samo rade i ne znaju za zabavu i da nam zavide. I dok smo mi tako zaokupljeni neprijateljem preko plota, ove domaće lopuže prolaze neprimećeno. Rade nam neopisive stvari pred očima, a mi kao u Balaševićevoj pesmi pognemo glavu: ‘Ćuti, dobro je.’ I dokle ta apatija!? Nije tačno da može samo gore. Dokle više samo neprestana žalba na sve? Taj pesimizam nam je u krvi, i zatvorio nam je srce i oči i ne uspevamo da vidimo ništa lepo oko sebe. Život čine lepe i ružne stvari. Potraga za srećom je upravo uspeti naći zadovoljstvo u malim stvarima i ne uzeti ih zdravo za gotovo“, smatra Marija.
Kaže da ne razmišlja o povratku, ali da to nije isključeno. Kad pomisli na Srbiju, odmah uoči razliku u razvoju između Beograda i ostatka zemlje.
Po njenom mišljenju, Beograd nije Srbija. Dovoljno je izaći iz njega i otići u bilo koji manji grad, o selima da i ne govorimo, i shvatiti koliko je situacija drastično drugačija. I sam Beograd ima svoje probleme, a Srbija ih ima i više.
Ako bi odlučila da živi u Srbiji, želela bi da to bude zemlja u kojoj i gradovi i sela u provinciji imaju slične uslove života, kulturnu ponudu i mogućnost za razvoj kao veliki gradovi poput Beograda ili Novog Sada.
Želela bi da doživi da nam sela budu priključena na gradski vodovod, kanalizaciju i grejanje, da nam odnošenje kućnog smeća i recikliranje funkcioniše i da nam i sela i manji gradovi imaju raznovrsne kulturne i sportske aktivnosti za decu i odrasle.
Takođe, volela bi da vidi kako se investira u kvalitet života u perifernim centrima i kako mladi radije odlučuju da ostanu ili da se presele u Kruševac, Bor i Leskovac, jer je više po meri čoveka i jer im nudi mirniji i kvalitetniji život od haosa višemilionskog grada kakav je Beograd, ali im istovremeno garantuje posao i kulturnu ponudu sličnu većim gradovima.
„Želela bih da vidim da se investira u modernizaciju u poljoprivredi i da se čini sve da se život na selu učini profitabilnim i privlačnim. Takođe, istovremeno bih želela da se radi na podizanju svesti o vrednosti zdrave hrane i autentičnih lokalnih proizvoda. U Italiji i Engleskoj je jako razvijen lokalni turizam vezan za sela koja imaju u ponudi autentične lokalne proizvode, male zanatske radnje i restorane i lepo prirodno okruženje. Srbija sve to ima, ali ne uspeva da razvije i iskoristi. U takvu bih se Srbiju vrlo rado vratila“, zaključuje Marija.
„Nigde nije savršeno“
Naša sagovornica je imala priliku da živi u dve države posle Srbije, pa iz tog razloga sa sigurnošću tvrdi da nigde nije savršeno, i da svaka zemlja ima svoje pozitivne i negativne strane.
Po njenom mišljenju, Italija je po mnogo čemu bliska Srbiji. Temperament ljudi je sličan. Glasni su, vole da se okupljaju, druže i imaju jake porodične veze.
„Slična nam je i klima. Nisam to mislila dok sam živela u Italiji, ali mi je postalo jasno sad, u oblačnoj Engleskoj. I nisam shvatala koliko mi je to važno. Prilikom poslednje posete Srbiji nisam mogla da se dovoljno nauživam sunca i prelepih zalazaka. Septembar je bio divan. Imamo i slične mane kao Italijani. Birokratija nam je užasna. Moram priznati da je Srbija često znala i da me iznenadi po ovom pitanju. Mnoge usluge su digitalizovane i često nema čekanja u redu satima za neki dokument. Takođe, gradski prevoz je haotičan. Naravno, poredim u ovom slučaju Beograd i Rim. Rim ima samo dve linije metroa, što je nedovoljno za tri miliona stanovnika, kojih je radnim danima i pet miliona. Gužve i kašnjenja su rimska svakodnevica. Ljudi su nervozni i ljuti zbog toga. Pogotovu jer su svesni da drugi italijanski gradovi mnogo bolje funkcionišu“, navodi Marija.
Ono, pak, čime vas Italija očara je lepota i istorija svuda gde pogledate i dokle vam pogled doseže, nastavlja Marija. Zaista je zemlja koja geografski može sve da ponudi: od Alpa na severu i tamošnje kontinentalne klime do Apenina duž čizme, od valovitih osunčanih brežuljaka u Langama, Toskani i Pulji, na kojima se proizvode svetski priznata vina, do doline Poa, koja je agrarni i industrijski centar, pa do Sicilije i Sardinije, poznate po renomiranim plažama i karipsko-plavom moru.
„Kulturna i istorijska baština Italije je takođe veoma bogata: jedna je od vodećih zemalja po broju UNESCO-vih kulturnih dobara. Italiji zaista ništa ne nedostaje. Smatram da je nepravično čak i porediti je sa Srbijom. Imamo i mi mnogo toga da ponudimo, ali često ne znamo kako da promovišemo naša nacionalna bogatstva, ili nema infrastrukture koja bi omogućila porast turizma, ili prosto uzimamo ono što imamo zdravo za gotovo. A posebno, vrlo smo nehajni prema ekologiji i lepoti. Koji su razlozi za to? Slično kao sa putovanjima, u Srbiji se život za većinu svodi na puko preživljavanje. Pitanje lepote, ulica čistih od smeća, čistih reka i jezera i čistog vazduha je pitanje luksuza, koje trenutno ne možemo da priuštimo. Prosto se ne razmišlja o sutrašnjici i ne povezuje se da je zagađen vazduh, zemlja i voda u direktnoj vezi sa nama i našim kvalitetom života. Potrebno je raditi više na informisanju i postaviti za primarni cilj obrazovanje građana. To bi nam se višestruko vratilo u budućnosti“, smatra naša sagovornica.
„Jedemo s nogu“
Prema Marijinim rečima, Italijani su jako ponosni i na svoju gastronomiju. Hrana nije samo neophodna energija za telo, već i za dušu. Hrana je važan društveni i porodični momenat, trenutak za okupljanje sa dragim osobama i uživanje u njihovom društvu.
Kaže da su, po tradiciji, prodavnice bile zatvorene od 13 do 16 popodne, kako bi se omogućilo zaposlenima da odu svojim kućama na porodični ručak.
„To danas nećete videti u Rimu i drugim velikim gradovima, ali već na periferijama ili u selima to i danas traje. Italijani su uvek u potrazi za originalnim i lokalnim proizvodima, važniji im je kvalitet od kvantiteta. Takođe, hrana je u Italiji regionalnog karaktera. Svaka regija ima neki svoj lokalni proizvod i svoja regionalna jela, koja su zaista raznovrsna. Italijani sede za ručkom, uživaju u obroku, komentarišu sve što probaju i hvale domaćicu ili domaćina za ukusno i lepo predstavljeno jelo (da, mnogi muškarci u Italiji kuvaju), pitaju za recept i…. planiraju šta će jesti za večeru!“, sa radošću se priseća naša sagovornica.
Tom opisu se njeni prijatelji Italijani od srca smeju. Zato što je tako tačan, ali i zato što im je drago da ih tako drugi vide.
„Za Italijane je hrana način života. I mi u Srbiji smo ponosni na našu hranu, ali smo nehajni kako, kada i gde jedemo. Obuzeti obavezama i poslom, često jedemo s nogu, ne zna nam se vreme obroka, često se ne zna da li je ručak ili večera, uzimamo hranu zdravo za gotovo, a pogotovu osobu koja je hranu pripremila i zaboravljamo da se zahvalimo ili da pohvalimo kuvara/kuvaricu. Ne radi se samo o formalnosti: sesti pred lepo postavljenim stolom i pokloniti sebi pola sata mira, ne razmišljajući o brigama i poslu, i uživajući u ukusu jela, je čin ljubavi i poštovanja prema sebi samima“, zaključuje Marija.
„Mi i Englezi – nebo i zemlja“
Što se Engleske i Srbije tiče, tu smo kao nebo i zemlja, tvrdi naša sagovornica.
„Isto kao i Engleska i Italija. Nismo ni bolji ni gori, prosto je teško porediti jer se toliko razlikujemo. Za razliku od Srbije i Italije, s birokratske strane gledano, ovde zaista osećam da je država na strani građana. Sve je pojednostavljeno, mnoge administrativne stvari se obavljaju onlajn, komunikacija sa državnim ustanovama je direktna i jasna. Ako vam nešto država duguje, možete biti sigurni da će vam često i bez vašeg eksplicitnog zahteva dug vratiti. Na primer, u slučaju da prodate svoj auto (što je, uzgredno rečeno, posao od pet minuta, bez ikakvih troškova), država će vam vratiti novac od osiguranja za preostale mesece vaše polise osiguranja za tu godinu. Ili ćete na kreditnu karticu dobiti razliku u slučaju da vam je slučajno sistem pogrešno obračunao cenu metro karte“, nabraja prednosti života Marija.
Sa druge strane, isto tako, od građana će se tražiti da budu tačni i kad su njihovi dugovi u pitanju. Neplaćanje televizijske pretplate, na primer, je kažnjivo zatvorom. Ne novčanom kaznom, već zatvorom. I možete biti sigurni da će kaznu sprovesti u delo.
U Engleskoj sve funkcioniše uredno: metro, vozovi, autobusi. I ima ih dovoljno. Papreno su skupi, ali i funkcionišu. Nema redova, ni čekanja: ni u supermarketima, ni u restoranima, ni na stanicama.
I svi su ljubazni i strpljivi. Ponekad bi ih ljudi koji dolaze sa juga Evrope okarakterisali kao spore, jer su nenaviknuti da im niko ne diše za vratom jer nisu dovoljno brzo spakovali namirnice i platili na kasi.
„I zahvaljuju se i izvinjavaju mnogo češće nego što to mi radimo. Što je zaista prijatno čuti. Možda i nije iskreno i pravo, i sigurno je to fasada koju su izgradili u odnosu sa drugim ljudima, ali svakako je prijatnije to nego biti podvrgnut agresiji i kad jesmo i kada nismo nešto pogrešili. Ono što se Englezima može zameriti jeste upravo ta fasada hladne ljubaznosti koja često ne dozvoljava drugima da ih zaista upoznaju. Rezervisanost je način na koji brane svoju intimu i svoj svet, ali isto tako im je i prepreka do toplih i iskrenih ljudskih odnosa, sa svim protivrečnostima koje takvi odnosi donose. Takođe, ona njihova naviknutost na pravila i protokole ih često čini nespremnim na kompromis“, smatra naša sagovornica.
„O važnim stvarima u Srbiji često saznam preko prijatelja“
Marija kaže da redovno čita vesti jer želi da bude obaveštena o najvažnijim događajima u društvu u Srbiji, ali često nema vremena za detaljnije bavljenje svakodnevnim političkim i društvenim temama. O važnim stvarima koje se dešavaju često sazna i preko prijatelja i porodice.
„Srbija je ogledalo globalnih promena. Već godinama primećujemo u mnogim zemljama porast popularnosti desnice i ekstremne desnice, koja je često posledica populizma političkih partija koje koriste nezadovoljstvo građana za zadovoljavanje sopstvenih interesa. U Srbiji je dodatno teško jer nema dugačku istoriju demokratije, pa su često institucije u rukama partije na vlasti. Takođe, sloboda medija i medijski pluralizam su oduvek bili na klimavim nogama. Polako, ali sigurno počinjemo da ličimo na diktaturu“, tvrdi naša sagovornica.
„Nole je pravi ambasador Srbije“
Prema Marijinim rečima, istina je da je za mnoge u Evropi ceo Balkan „jedna velika crna rupa“.
„Verovatno im je lakše ako im kažem eks Jugoslavija. Uglavnom ne znaju mnogo o nama, prosto ih ne zanimamo mnogo. Oni stariji se sećaju vesti i rata, iako često npr. misle da se rat odigrao i na teritoriji Srbije. Često znaju da mi kažu: ‘A, ja sam bio u Dalmaciji ili Istri na moru!’ Na stranu njihovo znanje o geografiji i istoriji, nikada nisam imala loših iskustava vezanih za moje poreklo. Mnogima je čak Srbija egzotična, baš zato što ne znaju puno o njoj, pa znaju da mi postavljaju mnoga pitanja. Često ona na koje nije baš jednostavno dati odgovor, posebno kratak odgovor. Oni koji su mi postali bliski prijatelji pak često žele da čuju moju priču o tome kako se živelo u Srbiji u vreme rata ili pre, za vreme Tita“, navodi Marija.
Na sam pomen Srbije često je strancima asocijacija Novak Đoković, naravno.
„Nole je, u tom smislu, pravi ambasador Srbije. Bez obzira da li ga teniski poštovaoci vole ili ne vole kao osobu, za mnoge je neko ko je dostigao vrhunac u jednom takvom sportu apsolutno osoba vredna divljenja, a onda se uz njega šlepa i zemlja i građani iz koje takav pojedinac potiče. Takođe, u Italiji su na primer mnogi fudbaleri ili treneri jako popularni, tako da ne nedostaje asocijacija na Srbiju“, zaključuje.
Srdačan susret s Albankom sa Kosova – dokaz da su granice u glavi, ne u srcima
Naša sagovornica priznaje da ne zna puno Srba van Srbije. Možda zato što nikad nije birala prijatelje po njihovoj nacionalnosti, niti kroz tu prizmu procenjuje ljude. Što se nje tiče – ljudi su ljudi, nisu Italijani, Englezi, Kinezi ili Nigerijci.
„Oduvek sam težila integraciji sa društvom koje me okružuje. I oduvek sam ljude iz druge kulture doživljavala kao bogatstvo, videla mogućnost da me oplemene i da od njih nešto naučim. Iako sam Srpkinja i biću to zauvek, isto tako sam pomalo Italijanka, pomalo Engleskinja, pomalo Albanka i pomalo Kineskinja. Stanovnik sam sveta i svet je moja kuća. Ali, drago mi je kad čujem da neko priča ‘naški'“, objašnjava Marija.
Oduvek je mislila kako je zanimljivo kako su svi sa našeg područja (iz regiona, kako bi rekli mediji), nebitno da li su Srbi, Hrvati ili Albanci, kad se sretnu van eks-ju granica srećni kao da su rođenog brata ili sestru sreli. A unutar granica, poreklo postaje vrlo bitno, dodaje.
Sa nama je podelila i jednu anegdotu iz Londona.
„Retko pričam srpski na ulici van Srbije, jer nemam s kim. Prijatelji koje imam ovde, kao što sam rekla, nisu Srbi. Jednom mi je bila u poseti moja dobra drugarica iz Beograda. Otišle smo u šoping u jednu robnu kuću u Oxford Street-u i dok smo čavrljale jedna prodavačica nas je čula i obratila nam se na srpskom. Prvo iznenađenje, pa onda sreća. Odmah sam se osetila bliskom i intimnom sa ženom koju sam tek upoznala. Otkrila sam kroz razgovor s njom da je Albanka sa Kosova i da godinama već živi u Londonu. Lepo smo se ispričale, ja dobila popust na džemper koji sam kupila i ona me pozvala na koncert Zdravka Čolića koji je održao u Londonu. Granice su u glavi, nisu u srcima“, ističe Marija.
Izgraditi sebe iz početka
Marija nam priča da joj se život promenio, ali ne može da zna kakav bi bio da je ostala u Beogradu.
Pre 13 godina, kad je otišla, u Beogradu je živela manje-više studentskim životom. Kaže da je bila jako mlada tada. Radila je, ali je još uvek živela sa cimerkama.
Teško je to porediti sa porodičnim životom koji sada vodi. Ali, u Srbiji je imala iscrtan put.
„Da sam ostala, verovatno bih postala nastavnik italijanskog i radila u nekoj državnoj školi. Put koji sam izabrala je bio s mnogo više iskušenja i truda. Kad sam se preselila, morala sam da nekako nađem sebe. Iako sam znala jezik odlično, nikome nije bila potrebna nastavnica italijanskog jezika koja nije izvorni govornik, poreklom iz Srbije. Tako da sam bila prinuđena da iskoristim moje znanje engleskog kako bih našla posao. Krenulo je polako, jer je u ovom poslu preporuka od esencijalne važnosti, ali sam posle nekoliko godina uspela da izgradim svoju profesiju. Imala sam prilike da radim u različitim ambijentima, od škola jezika do kompanija, i s različitim ljudima, od đaka do advokata, arhitekata, kuvara i policajaca. A onda smo se preselili u London. I ponovo sam se našla pred istim problemom: izgraditi sebe ispočetka. Odlučila sam takođe da iskoristim priliku i usavršim se profesionalno u zemlji koja ima neke od najboljih univerziteta na svetu. Upisala sam master, i moram da priznam da nije bilo lako vratiti se u školsku klupu sa skoro četrdeset godina. Mogućnosti koje Engleska nudi u smislu kvaliteta obrazovanja i podrške, ne samo finansijske, su neizmerne“, navodi Marija.
Što se kvaliteta života tiče, Engleska joj je ponudila trenutak predaha, baš kad joj je bio preko potreban. I u Srbiji i u Italiji, ritam života je jako brz. Navodi da je često radila i do 13 sati dnevno, uzimajući u obzir putovanje do posla i nazad.
Kao poseban problem ističe to što je imala vrlo malo vremena za sebe, porodicu i prijatelje.
„Živela sam u gusto naseljenom delu grada, gde su danonoćno prolazili automobili i bila okružena i vazdušnim i akustičnim zagađenjem. U Rimu mi je posebno nedostajalo zelenilo. Rim ima nekoliko velikih i divnih parkova, ali da bi se do njih stiglo potrebno je do njih ići automobilom, ukoliko niste bogati pa živite u njihovoj blizini. Posle godina i godina takvog stresnog života, London mi je doneo prijatnu i potrebnu promenu. Ovde većina građana ima kuće na periferiji Londona. Pročitala sam negde da 60 odsto stanovništva u Engleskoj živi u kućama sa dvorištem. Živim u rezidencijalnom kvartu sa dosta zelenila, dvorištem, mirom i tišinom. U nabavku i sve ostalo idem automobilom, jer je najbliži supermarket udaljen dva kilometra“, priča Marija.
Međutim, kad se poželi prodavnica, pozorišta, muzeja, Londona, ima metro koji je za 35 minuta vozi do centra. London ima nebrojeno linija podzemnog i površinskog metroa, koje odlično povezuju sve delove grada i periferiju. Kao posebnu prednost ističe to što je u Londonu moguće živeti van grada u kući s baštom i putovati svakodnevno na posao u centar bez nekog velikog stresa – što je nezamislivo i u Beogradu i u Rimu.
„Nošenje maski u zatvorenom prostoru – minimalna žrtva za pojedinca“
Na pitanje kako se Engleska nosi sa koronom, Marija odgovara da je izvesno da virus neće nestati preko noći.
„U Engleskoj smo krenuli od verovanja da je bolje pustiti da se svi zaraze kako bi se što pre postigao imunitet krda a završili sa jednim od najdužih i najrigoroznijih karantina na svetu. Takođe smo izgubili početnu prednost u vakcinaciji. Mesecima smo bili zatvoreni u kućama. Tada sam bila zahvalna na dvorištu, jer sam shvatala koliko mora da je teško onima koji su možda sa decom zatvoreni u malenom stanu, možda čak i bez terase. Lično, mislim da obavezno nošenje maski u zatvorenom prostoru ni na koji način ne narušava ličnu slobodu. Smatram da je to minimalna žrtva za pojedinca u korist dobrobiti celog društva. Jer apsolutna sloboda ne postoji. Ili kako je rekao Martin Luther King: „My freedom ends where your freedom starts.“ Sloboda pojedinca prestaje tamo gde počinje ugrožavanje slobode drugog“, zaključuje Marija.
