Koga su zmije ujedale, taj se i guštera boji.
Srpski pokret obnove, recimo, jedini se, ne računajući Miloša Bojanića i radikale koji su izabrali strategiju sami protiv svih, na srpskoj političkoj Farmi – usudio da protivureči predsednici Ustavnog suda i Milanu Markoviću, ministru ondašnjem i sadašnjem, koji je, za onog ministrovanja, bio izričito za, a sad je više nego izričito protiv blanko ostavki.
Javlja mi se da će se Aleksandru Jugoviću pridružiti opet Miloš, ali Aligrudić (žulja ga Šormaz), iz one stranke koja se pravila da nije odavde kad su radikali Administrativnom odboru dostavljali potpisane odstupnice svojih prebega u naprednjake. Zborio je, ruku na srce, nešto na tu temu i Vlajko Senić, ali se G 17 plus – onaj što je, ne tako davno, istim blanko potpisima najurio iz parlamenta Kseniju Milivojević i dva džentlmena – sad priklonio Bosi Nenadić. Principijelnost je, u ovom skupštinskom sazivu, pokazao jedino LDP koji je glasao da se vrate tri mandata radikalima, iako Jovanovićeva stranka jedina nema potpisane blanko ostavke svojih poslanika!?
Politika je krupan biznis u Srbiji. U stilu onog papagajskog slogana novokomponovanih biznismena, samo nemoj da me pitaš za prvi milion, naši političari mogli bi, mirne duše, da izbace parolu: Samo nemoj da me pitaš kako sam došao do prve funkcije!
Jedan bivši valjevski liberal, pa srpski radikal, pa demohrišćanin, pa DOS-ovac, pa… tvrdio je da je trgovina izbornom voljom građana započela još početkom 1993, kada je sklepana manjinska SPS (Šainovićevića) vlada, uz podršku radikala.
Sećate li se Jovana Glamočanina? Pre 16 godina je, u Saveznoj skupštini, sa grupom poslanika SRS, formirao odmetnički poslanički klub, potom i partiju, Srpska radikalna stranka Nikola Pašić, za – tvrdiće deceniju potom jedan bivši čelnik Vladinog agitpropa – 50.000 do 100.000 maraka po glavi narodnog predstavnika.
Mlađima, verovatno, danas ništa ne znači ime Nove demokratije? A značilo je, i te kako, od 1994 – 1998. Nekoliko poslanika ND izabranih, inače, na listi opozicionog Deposa, četiri godine je produžilo život režimu Slobodana Miloševića. Sećate li se kako je Šešelj, na predsedničkim izborima 1997, u prvom poluvremenu razvalio Zorana Lilića, u drugom imao terensku inicijativu i protiv Lilketove zamene, Milana Milutinovića, ali je u kosovskim produžecima, po albanskim selima, gde je, pre toga kročila samo srpska vojnička cokula, Milanče, čarobnim štapićem, na’vatao stotine hiljada glasova? A, dotle buntovni Šešelj, mrtav hladan, bez reči priznao poraz!? Već sledećeg proleća, radikali su nagrađeni ulaskom u Vladu Mirka Marjanovića. Sećate li se Branislava Ivkovića…? Duplih poslanika u sumrak DOS-a…?
Ako poslanik, u, složićemo se, zastarelom, ali važećem izbornom zakonodavstvu, a prema modernom tumačenju Ustava, ostane isključivi vlasnik mandata, kako tumače današnji ustavobranioci, osuđeni smo, primeti Rasim Ljajić, na permanentnu političku pijacu.
Svojevremeno je stranka Bogoljuba Karića, na taj način, postala parlamentarna; slično se desilo sa naprednjacima koji su, ni krivi ni dužni, retroaktivno osvojili mandate na izborima na kojima nisu ni učestvovali. Sećate li se za koga ste glasali na svim izborima od 1990. do danas i u čiji bunar su otišli vaši glasovi na malim i velikim, stočnim i zelenim, buvljim i političkim pijacama i sličnim postizbornim zakulisnim prebrojavanjima?
Sve vlade, u ove dve decenije obnovljenog višestranačja u Srbiji, gledale su da, kad god neka vladajuća većina postane ugrožena, kupe ili potkupe nešto iz tzv. opozicije da bi ostale na vlasti.
No, zanimljivo je što niko od ovih što se kunu u ugovor narodnih predstavnika s narodom, etiziraju protiv posredništva između poslanika i građana, ne pominje većinski izborni sistem kao jedino pravično izborno rešenje. Izađi, brate, pod imenom i prezimenom na izbore, pobedi na njima, ne krijući se iza širokih leđa svoje stranke i stranačkog lidera, pa predstavljaj direktan glas naroda, bez ikakvih posrednika i – neka ti je sveto poslaničko ili odborničko mesto.
Svi oni (sudije, pravni i politički eksperti, stručnjaci za ljudska prava i gospoda političari) koji su za poništavanje blanko ostavki su, mogu da se složim – za demokratiju, Evropu, za poštovanje prava i civilizacijskih vrednosti i tome slično.
Ali, o tom – potom. Dokle god se ova država sistemski ne preuredi, po cenu da me neko optuži da sam pravni i politički analfabeta, delim opravdan strah direktora SPO da bi, u slučaju nepoštovanja blanko ostavki, ratni profiteri i Miloševićevi bogataši (i mnogi drugi moćnici iz senke, prim. C. M) imali lične poslanike koji bi, iako nisu učestvovali na izborima, dramatično uticali na političke okolnosti u zemlji.
