Od početka privatizacije, pre dve decenije, prodato je blizu 2.500 firmi, propala je svaka peta prodaja, a pare od privatizovanih firmi nenamenski su potrošene. Za šest meseci ove godine je poništeno 86 kupoprodajnih ugovora
Republika Srbija je zemlja sa najdužom privatizacijom u regionu, koja je započeta 1989. godine. Posle demokratskih promena oktobra 2000. godine ponovo se krenulo u privatizaciju, a vlasti su obećavale procvat privrede i najveći rast bruto društvenog proizvoda (od sedam odsto godišnje) u regionu. Međutim, ostalo se na obećanjima, dok su najuspešnije privatizacije obavljene pre oktobarskih promena.
Nove demokratske vlasti su od 2002. godine za privatizaciju ponudile 3.512 firmi sa 336.624 radnika. Od toga su do početka ove godine, bilo aukcijom ili tenderom, privatizovane 2.493 firme, ili 71 odsto, a broj radnih mesta smanjen je za oko 187.000. Veliki deo privatizovanih firmi nije dao očekivane rezultate, pa je do početka ove godine raskinuto 507 ugovora, ili 23 odsto privatizacija. Ostalo je da se privatizuje još oko 800 firmi, ali njih niko neće da kupi. Privatizacijom je dobijeno više od tri milijarde evra, od toga je za investicije dato 1.38 milijardi, a za socijalne programe 277. Novac dobijen od prodatih firmi nije upotrebljen za proizvodnju, već za potrošnju i održavanje partijske oligarhije na vlasti, dok srpska privreda ostvaruje tek 30 odsto proizvodnje koju je imala 1989. godine!
Podsećamo da je u zemlju od demokratskih promena na razne načine ušlo više od 75 milijardi dolara, a tačne evidencije nema niti se zna gde je utrošeno 37 milijardi dolara.
Osnovna karakteristika mahinacija u privatizaciji su fiktivno osnivanje firmi, prikazivanje lažnih potraživanja, prebacivanje novca na račune fantom preduzeća, što je isproban recept isisavanja novca i kapitala kupljenih firmi. Vlasnici često i prodaju imovinu kupljenu u privatizaciji ili je stavljaju pod hipoteku, što nije dozvoljeno bez saglasnosti Agencije za privatizaciju
KAKO SU TROŠENE PARE
Firme u rukama srpskih hobotnicaUmesto novih fabrika i rasta proizvodnje, privatizacija je donela 700.000 gladnih, blizu milion nezaposlenih… Ministar rada i socijalne politike u Vladi Srbije, Rasim Ljajić, ističe da nije dobro što novi vlasnici nisu ispunili veliki broj obaveza, pa su privatizacije morale biti poništene. Sledi privatizacija javnih preduzeća, a Vlada će uložiti oko 100 miliona evra u firme koje mogu biti ekonomski održive ukoliko imaju perspektivu za dalji rad. Prema Ljajićevom mišljenju, dosta problema ima zbog nedostatka zakona, među kojima je i Zakon o restituciji.
U bačvama nekoliko Jerkovićevih vinarskih podruma umesto pića sazrevali boksovi cigareta
Privatizacija je bila spora zbog lošeg koncepta koji opterećuje kupca da mora da se bavi istom delatnošću kojim se firma bavila i ranije. Novi vlasnik trebalo je sam da odluči čime će se baviti i bez obaveza oko vrednosti investicija koje su živa UV Srbiji je prodato 100 veterinarskih stanicastvar. U to se nije trebalo petljati. Socijalne programe trebalo je potpuno odvojiti od kupovnog procesa i zbog svega toga uzeti više para, a onda valjanom državnom strategijom sve voditi, i tim novcem rešiti problem nezaposlenosti. Ovako se u nekim preduzećima dobijalo po 100 evra, dok su neki prošli sa 750 evra po godini staža da bi napustili firmu, ističe ekspert za strana ulaganja ekonomista dr Milan Kovačević.
Greška je bila tako dobijene pare potrošiti za tekuću potrošnju. Značajan deo novca umesto za otplatu dugova (koji danas iznose 33,3 milijarde dolara, a 5. oktobra 2000. godine bili su 10,5 milijardi dolara) podeljen je na penzije i plate, a za dobar deo nema ni traga gde je potrošen. Pare iz privatizacije tretirale su se kao prihod, pa smo se zavaravali kada smo umesto deficita u javnoj potrošnji imali suficit! Prihodi od privatizacije su pri kraju, a jedino značajnije što imamo da prodamo je EPS. Zato bi danas najbolje bilo da se razgovara kako smanjiti javnu potrošnju, a ne na koji način da država obezbedi pare za nerealno velike rashode.
IZMAKLA PREDUZEćA
Od 2002. do početka ove godine u Srbiji je, mahom na aukcijama, prodato 260 poljoprivrednih preduzeća, a samo u januaru ove godine raskinuto je deset privatizacija, jer novi vlasnici nisu plaćali rate, nisu poštovali radno–pravne propise, raspolagali su imovinom suprotno odredbama ugovora, a nisu ni održavali kontinuitet poslovanja. Od prošle jeseni do početka godine bez poljoprivrednih preduzeća ostalo je 19 novih vlasnika. Najskuplja privatizacija među raskinutim u tom periodu je ona u Ribarskom gazdinstvu, vredna 10.098.000 evra, koju je 2007. godine kupio Tomislav đorđević. Novi vlasnici su nedavno otišli i u zatvor. Bez Bačke iz Kule ostao je Mile Jerković koji je za ovo preduzeće dao 14.548.000 evra, a izgubio je i Sontu u istoimenom mestu, Agrobačku u Baču (koju je platio 5.163.000 evra), poljoprivredno dobro Aleksa Šantić (za koje je dao 5.275.000 evra).
Drugom velikom gubitniku privatizacije u poljoprivredi, glavnom akteru afere Agroživ Miroslavu Živanovu, izmakla su četiri privatizovana posla: dobro Jabuka, preduzeća Napredak, Peščara i Novi Kozarci u alibunarskoj opštini. Time je i top-lista veleposednika izmenjena, pa đorđije Nicović, Milorad Mišković i Miodrag Kostić više nemaju ozbiljnije takmace. Veterinarske stanice su već početkom ove godine bile na tapetu države, pa je od 100 prodatih u celoj Srbiji, raskinuto dvadesetak ugovora. Među njima su stanice u Novom Sadu, Petrovcu, Šidu, Bačkoj Topoli, Subotici, Velikoj Plani, Žagubici…
LIDER U PRIVATIZACIJAMA, ZAŠTIćENI SVEDOK!
Somborski ’’Severtrans’’i ’’Kulatrans’’ iz Kule nisu više Jerkovićevo vlasništvoPočeli smo već da trošimo devizne rezerve, a što se tiče javne potrošnje da bi pokrila minus država ima dve mogućnosti: da pozajmi od NBS, što znači štampanje para i inflaciju, ili da se zaduži u inostranstvu, što bi opet dovelo do inflacije. Najpametnije bi bilo da izda obveznice koje bi prodavala građanima.
Privatizovana preduzeća u Srbiji, čak svako peto, u rukama je srpskih hobotnica. Ta priča ponovo je pokrenuta raspisivanjem poternica u ,,slučaju Šarić, kada je pomenuto ime Mileta Jerkovića, lidera u srpskim privatizacijama. On je sada zaštićeni svedok, a pominje se kao saučesnik u trgovini kokainom, švercom cigareta… Prema dosadašnjim saznanjima, Jerkovićeve firme bile su samo jedan krak srpske hobotnice, kako se sve češće naziva mreža koju je u Srbiji počeo da plete Antun Stanaj, uhapšen zbog šverca cigareta 2007. godine u policijskoj akciji ,,Memfis (u kojoj je ,,pao’’ i Jerković), a do kraja i Darko Šarić. U istrazi koja je otvorena 2007. godine naslućivalo se da su pipci te hobotnice zašli duboko u privredni sistem, trgovci su dugo praćeni, ali nije bilo akcija, jer kako se ističe, tragovi su vodili suviše Somborski ’’Severtrans’’i ’’Kulatrans’’ iz Kule nisu više Jerkovićevo vlasništvovisoko, do nekih tadašnjih i sadašnjih visokih funkcionera, pa je navodno akciju zaustavio neko iz vlasti. Ni česti štrajkovi u firmama ovih ljudi nisu uspeli da privuku pažnju nadležnih, a ugovori su raskidani ili je uvođen stečaj tek kada iz preduzeća, koje je pre privatizacije i imalo neke šanse, više nije imalo šta da se izvuče, kada su dugovi dostizali astronomske iznose, a sva imovina data pod hipoteku.
Privatizacija je bila spora zbog lošeg koncepta koji opterećuje kupca da mora da se bavi istom delatnošću kojim se firma bavila i ranije. Novi vlasnik trebalo je sam da odluči čime će se baviti i bez obaveza oko vrednosti investicija koje su živa stvar. U to se nije trebalo petljati. Socijalne programe trebalo je potpuno odvojiti od kupovnog procesa i zbog svega toga uzeti više para, a onda valjanom državnom strategijom sve voditi, i tim novcem rešiti problem nezaposlenosti
Milan Kovačević, ekonomista
KARIJERA MILETA JERKOVIćA
Jerković je poslovnu karijeru započeo ranih 90-ih godina prošlog veka saradnjom sa pokojnim Željkom Ražnatovićem Arkanom. Pažnju javnosti privukao je kasnije, kada je u privatizaciji od 2005. do 2008. godine, na svoje ime, ćerkino, suprugino i brataničino, ili u konzorcijumu, kupio 23 firme. Do vlasništva u 17 preduzeća došao je na aukcijama Agencije za privatizaciju, dok je preostale firme iz portfelja Akcijskog fonda pazario na berzi.
PRIMER PIK-a BEčEJ
PIK BečejDrugi poljoprivredni kombinat po veličini u zemlji PIK Bečej posle privatizacije zapao je u velike teškoće. Već godinu dana račun ove firme nalazi se u blokadi zbog dugovanja od 800 miliona dinara i preti mu stečaj. đorđije Nicović, vlasnik preduzeća Irva investicije, traži pomoć od države, jer opštine polako uzimaju državno zemljište koje obrađuje ovaj kombinat. Kada smo 2007. godine kupili PIK Bečej obrađivao je u vlasništvu 2.900 hektara i 11.000 hektara državne zemlje. Firma je tada zapošljavala 2.200 radnika, što znači da je na jednog radnika dolazilo sedam hektara. Da bi proizvodnja bila rentabilna na jednog čoveka treba da dođe 50 hektara. Kombinat je do danas ostao bez 1.260 hektara zemlje koje firma nije uspela da izlicitira, i verovatno će ostati bez još 2.600 hektara. Bez otpuštanja viška zaposlenih firma neće moći da preživi, kaže Nicović.
U suprotnom, on predlaže da kombinat dobije isti tretman kao i PKB Beograd koji je postao državno preduzeće.
Inače, ovaj kombinat tovi godišnje 100.000 svinja i proizvodi više od 12 miliona litara mleka. Partner firme Irva investicije je američki investicioni fond Forum apsoluit ritern koji je i većinski vlasnik sa 51 odsto kapitala i pokušao je da se izvuče iz zajedništva odmah kada je Bečej izgubio 1.260 hektara.
CRNOGORSKO-ALBANSKI POSLOVNI KLAN
Autosaobraćaj ’’7. juli’’ iz Šapca je dospeo na BerzuNa meti Jerkovića, ali i većine drugih vlasnika poništenih privatizacija, bile su poljoprivredne kompanije i autotransportna preduzeća sa autobuskim stanicama, pa je prozvan za kralja oranica ili kralja drumova.
U privatizaciji vojvođanskih preduzeća javljalo se još nekoliko firmi, a spekulisalo se da su glavni kupci pripadnici crnogorsko-albanskog poslovnog klana. Odnos Jerkovića i Stanaja (predsednika Upravnog odbora porodične firme Rokšped iz Podgorice), koja se preko srpske ćerke firme ,,Agrokop takođe javlja u brojnim privatizacijama, razjašnjen je u akciji ,,Memfis. Stanajeva preduzeća kupovala su i firme koje se bave transportom ili prevozom putnika u pograničnim delovima zemlje, naročito prema Crnoj Gori i Kosovu i Metohiji, preko kojih je tekao i kanal šverca, a roba je najčešće skladištena u Vojvodini, pa su u bačvama nekoliko Jerkovićevih vinarskih podruma, umesto pića sazrevali boksovi cigareta. Iako je Stanaj uhapšen pre tri godine, njegove firme nastavile su nesmetano da rade i ulaze u nove transakcije. Većina poslova prešla je u ruke Darka Šarića, pa su i izmene i vlasničkoj strukturi Stanajevih preduzeća bile simbolične, osim što su preko upravnih odbora za rukovođenje bili zaduženi Šarićevi ljudi.
Privatizacija je donela blizu milion nezaposlenihAgencija za privatizaciju Jerkoviću je poništila 10 kupoprodajnih ugovora. Od 17 firmi do kojih je došao na aukcijama, dva ugovora raskinuta su u 2008. godini: s preduzećem Fruška gora iz Sremske Mitrovice koje se bavi prikazivanjem filmova i autosaobraćajem 7. juli iz Šapca koje je po prelasku kapitala u Akcijski fond dospelo na berzu, gde su većinski paket kupile firme NPCO (u stopostotnom vlasništvu britanskog NPCO Limited) i Bolvesani (čiji je vlasnik Verica Mandić). Obe te firme više puta su poslovale sa Jerkovićem i u nekoliko preduzeća su suvlasnici.
Najveći broj ugovora raskinut mu je u 2009. godini zbog neplaćanja rata za kupovinu ili nezakonito raspolaganje imovinom. Tako je ostao i bez somborskog Severtransa, Bačkatransa iz Vrbasa, Kulatransa iz Kule, Poljoprivrednog dobra Aleksa Šantić iz istoimenog mesta, Agrobačke iz Bača, Vrdnika iz Vrdnika, Mladog borca u Sonti, a početkom ove godine i bez veterinarske stanice u Bačkoj Topoli.
Preduzeće Krušik plastika Jerković je kupio početkom 2007. godine na ime ćerke Višnje, da bi ga 2009. prodao kompaniji NPCO. Njegov advokat Radovan Štrbac u maju 2009. godine kupio je od njega poljoprivredno dobro Jedinstvo u Gajdobri. U posedu Jerkovića ostalo je pet preduzeća, uglavnom onih koje je platio odjednom i koja su izašla iz sistema kontrole Agencije: Mlinpek, Grmeč i Poljostroj. Spekuliše se da je Poljoprivredu iz Sente prodao Miljanu Vučkoviću (koji je i prilikom kupovine na aukciji predvodio konzorcijum u čijem je sastavu bila Višnja Jerković), dok su novi većinski vlasnici sa po 25 odsto udela u Srem ekspresu BJN fajnenšel (čiji je osnivač firma sa Kipra), kao i već pomenuti NPCO i Bolvesani.
Tek ponegde su ostali dimnjaci od nekadašnjih ciglanaZanimljivo je da je kapital ,,Mladog borca, kao i ostalih firmi, posle raskinute privatizacije prvo prešao u akcijski fond. Upravni odbor tog poljoprivrednog dobra, koje je raspolagalo sa 350 hektara oranica, a obrađivalo još oko 1.700 hektara tuđe zemlje, odlučio je sredinom 2009. godine da firmu izda u zakup advokatu Radovanu Štrpcu (koji je bio i član upravnog odbora). On je isplatio dugove i od tada uzimao svu zaradu, ali se posumnjalo da je novac za tu transakciju dobio od Šarića, i Mladi borac se na listu privremeno oduzete imovine upisao kao prvo preduzeće na kome je primenjena ta mera.
Hapšenje Tomislava đorđevića, bivšeg direktora Meridijan banke i vlasnika Ribarskog gazdinstva, početkom avgusta, samo je jedna od u nizu najnovijih potvrda da je privatizacija u mnogim slučajevima korišćena za nezakonito bogaćenje pojedinaca. Početkom ove godine uhapšen je zbog malverzacija i zloupotreba položaja direktor beogradskog Ikarbusa Srećko Nijemčević sa saradnicima. Uhapšeno je i šest osoba za koje se sumnja du su stekli protivpravnu korist od dva i po miliona evra zloupotrebom u privatizaciji firme ,,Betonjerka u Aleksincu. U toku je preispitivanje privatizacije poljoprivrednog kombinata u istom mestu, kao i u PIK čačak u čačku. U junu 2010. godine uhapšena je i Svetlana Purić iz Beograda, većinski vlasnik privrednog društva Centropromet, takođe zbog zloupotreba u procesu privatizacije. Ne treba zaboraviti i hapšenja stečajnih upravnika i sudija, tokom sprovođenja stečaja nad Robnim kućama Beograd, ili modne konfekcije Beko, ali i lišavanje slobode direktora i saradnika firme Agroživ zbog utaje poreza.
NAJSKUPLJE FIRME
Najskuplja privatizacija u srpskom agraru je Mitrosrem u Sremskoj Mitrovici za koga je DSD Tobako dao 15.150.000 evra. Preduzeće Doža đerđ u Bačkoj Topoli plaćeno je 14.450.000 evra, a Delta je apatinsko Jedinstvo platila 12.600.000 evra. đorđije Nicović, odnosno njegova Irva investicije su za PIK Bečej platili 12.329.000 evra.
PUT ZA BOGAćENJE
Agroživ dospeo je u javnost posle hapšenja direktora zbog utaje porezaOd početka privatizacije u Srbiji raskinuti su ugovori za više od 20 odsto prodatih firmi, a samo ove godine do kraja juna poništeno je 86 takvih dokumenata, što je najviše u proteklih deset godina. Prema podacima Agencije za privatizaciju, od početka privatizacije do kraja juna 2010. raskinuto je 563 ugovora, jer vlasnici nisu ispunjavali obaveze koje se odnose na investiranje i poštovanje socijalnog programa, prekidali su proizvodnju, nisu isplaćivali kupoprodajnu cenu, ili su prodavali imovine firme mimo ugovorenih uslova. Najviše ugovora raskinuto je u Vojvodini, zatim u regionu Niša, Kraljeva, Beograda i Kragujevca.
Osnovna karakteristika mahinacija u privatizaciji su fiktivno osnivanje firmi, prikazivanje lažnih potraživanja, prebacivanje novca na račune fantom preduzeća, što je isproban recept isisavanja novca i kapitala kupljenih firmi. Vlasnici često i prodaju imovinu kupljenu u privatizaciji ili je stavljaju pod hipoteku, što nije dozvoljeno bez saglasnosti Agencije za privatizaciju.
Prema važećim propisima, svakim pojedinačnim ugovorom Agencija za privatizaciju određuje visinu dozvoljenog otuđenja imovine, a svaki prelazak tog praga moguć je samo uz njenu saglasnost. Sindikati su više puta ukazivali da u Srbiji trenutno oko 200.000 radnika ne prima platu i da ih je većina zaposlena u privatizovanim firmama. Privatizacija u Srbiji, kako su ukazivali u više navrata stručnjaci, imala je (i još uvek ima) neke svoje specifičnosti koje su je u negativnom kontekstu razlikovale od privatizacija u drugim zemljama. Naša privatizacija, pre svega, predugo traje, jer se obavlja u roku od bezmalo 20 godina. Osim toga, prihodi dobijeni prodajom preduzeća (sad već preko tri milijarde evra) otišli su u tekuću potrošnju umesto u obnavljanje proizvodnje i podizanje novih fabrika.
Zato sad u Srbiji nestaju stare fabrike, tek ponegde su ostali dimnjaci od nekadašnjih ciglana, a prava je retkost pronaći mesta gde niču nove fabrike. U tome treba i tražiti razloge zašto imamo trećinu proizvodnje od one koju smo imali pre dve decenije, kada je ona bila na najnižem nivou u tadašnjoj SFRJ.
