Nedavno sam po prvi put otišla kod francuskog stomatologa (čija je ordinacija u mojoj zgradi), jer mi je ispala plomba i nisam mogla da čekam odlazak u Beograd. Usput smo ustanovili da imam i blažu paradontozu pa mi je predložio da zaštitim koren zuba plombom, kako ne bi bio izložen bakterijama jer nije prekriven gleđu. A onda mi je na taj način sanirao tri zdrava zuba, tražeći da se sutradan vratim da mi popravi još tri.
Onda se ja setim kako mi je odlični stomatolog sa VMA u Beogradu rekao kako ne vredi popravljati svaki minijaturni karijes i svrdlati zub kada će toliko mala plomba brzo ispasti, te da je bolje sačekati nekoliko meseci i popraviti kada dođe do većeg kvara. čak me je upitao da li više volim bele plombe koje traju pet godina ili sive koje traju deset. Još se sećam da sam mu ustima punim tampona rekla five, jer se jako plašim zubara.
Naravno, francuske minijaturne bele plombe su ispale jedna za drugom u roku od tri do šest meseci.
Jednom drugom prilikom sam otišla kod lekara opšte prakse jer sam dobila čukljeve. On me je poslao kod dermatologa da ih spali tečnim azotom, koji je to odbio, uz objašnjenje da je prvo potrebno probati jednu kremu tokom dve nedelje, zatim drugu kremu tokom naredne dve nedelje, pa tek na kraju probati spaljivanje ako ništa od toga ne bude od koristi. Pa da, svi zdravstveni radnici se međusobno pomažu i čine sve da funkcioniše njihova zajednička industrija. Tu se ja naljutim i odlučim da sama skinem čukljeve skalpelom, jer nemam baš toliko slobodnog vremena.
Ne znam da li da zatražim veštačenje i odštetu sudskim putem za popravljanje zdravih zuba, pošto mi nije poznato da se na taj način leče desni. Bila sam zaboravila da je medicina na Zapadu industrija, gde se lekari ponašaju kao nepošteni auto-mehaničari koji vam uvek olabave neki kabl u kolima kako biste se stalno vraćali na nove popravke.
Zato Francuzi neprestano odlaze kod lekara i za najmanju ogrebotinu, zbog čega je inače dobro zamišljen zdravstveni sistem postao deficitaran i preti mu bankrot. Jedna prijateljica mi je jednom otkazala sastanak uz reči da mora da ide kod lekara zbog neke bubuljice, na šta sam joj ja rekla da nije potrebno svaki čas ići kod lekara zbog neke tamo urasle dlake. Ipak je otišla da konsultuje lekara opšte prakse i nakon toga rekla da me baš mrzi kad sam u pravu.
U Francuskoj inače uopšte nije sramota ići kod psihologa ili čak psihijatra. Prema statistikama, dvadeset procenata stanovništva uzima lekove za smirenje, spavanje ili lečenje raznih fobija. Mnogi poslovni ljudi uzimaju bromazepam kada god dobiju grčeve od stresa.
Iz čiste ljubopitljivosti, pročitala sam jednu knjigu iz oblasti psihijatrije koja tvrdi da 98% ljudi pati od nekog oblika opsesivnog poremećaja prinude (trouble obsessionnel compulsive, TOC) i neprestano nešto broje ili proveravaju da li su isključili šporet pre nego što izađu iz stana.
Sećam se da sam kao adolescent često prala ruke i s vremena na vreme pazila da ne stanem na liniju razdvajanja između dva pločnika. Jednom prilikom sam iz dosade brojala reči u titlovima stranih filmova, sve po pet, dok mi nije dosadilo. Ko zna, možda se tako mozak defragmentuje, kao da se radi o računaru. Nisam se preterano zabrinula, kada već toliki procenat ljudi ima slične smetnje. Rešila sam i ponuđeni Jejl Braunov test iz kojega sledi da mi nije potrebna psihoterapija.
Da nisam pročitala knjigu, mislila bih da mi nije ništa.
Mnogi ljudi odlaze kod psihologa jer im trokira srce ako im svi flomasteri na radnom stolu nisu poređani po boji i simetriji. Jedna moja koleginica je pretrpela lakši nervni slom kada su nas zbog radova premestili u drugu kancelariju i okrenuli njen sto naopačke, tako da nije mogla da pronađe rupicu od olovke po kojoj se orijentisala. Bila je ubeđena da su njen sto dali nekom drugom i morala je da izađe da se umije jer je skoro prestala da diše. Kasnije sam ja iscepala jedan papirić i stavila ga na njen sto, da vidim kako će da reaguje. Svi smo se skoro rasplakali od smeha, pa čak i ona, shvativši i sama da preteruje.
Ako volite da radite više stvari odjednom, kao da budućnost ne postoji i kao da nemate dovoljno vremena da nešto završite kasnije, verovatno mislite da se radi o pozitivnoj osobini dinamičnih, mladih ljudi. Međutim, tako se prepoznaje sindrom manjka koncentracije (attention deficit disorder, ADD). Radi se, navodno, o nesposobnosti mozga da razlikuje važne od nevažnih informacija koja može biti praćena fazama hiperaktivnosti. Valjda time psiholozi pokušavaju da ubede one čitaoce koji ne pate od manične depresije da odu na konsultacije.
Kod nas u Srbiji se nije olako išlo kod psihijatra, iako smo mi realno preživeli mnogo više potresnih situacija od Francuza. Priča mi komšija iz Alžira da je i kod njega tako i od njega saznah dobar vic. Neki čovek je tamo otvorio privatnu psihijatrijsku ordinaciju i primio prvog pacijenta. Kada ga je ovaj upitao čime se tačno bavi, odgovorio je da sa pacijentima razgovara o njihovim životnim problemima kako bi ih zajedno rešili.
Tu se čovek obradovao i počeo da priča psihijatru kako ima problema kod kuće jer supruga stalno viče na njega pošto nemaju dovoljno novca. Nakon sat vremena, psihijatar mu je rekao, Sada se vratite lepo kući i ponovite hiljadu puta ‘nije mi ništa, nije mi ništa’ i videćete da će vam biti lakše. To se zove autosugestija. Eto, sada idite da platite pet stotina dinara mojoj sekretarici na ulazu’. (Kao i kod nas, u Alžiru se plaća dinarima, jer je to arapski naziv za zlatni novac.) Začuđen što ga je neobavezno ćaskanje toliko koštalo, čovek je odgovorio psihijatru da bi njemu najbolje bilo da se vrati kući i ponovi hiljadu puta, platio mi je, platio mi je…
Valjda su psihijatri potrebni samo u ekonomski razvijenim državama, gde su ljudi zadovoljili sve osnovne materijalne potrebe i izmišljaju probleme kada god im je previše dosadno. Tako neki ljudi imaju sve pa su ipak nesrećni i moraju da piju fluoksetin. Ubedili su sebe da žive gore od prethodnih generacija, jer žele da liče na izmišljene i kompjuterski retuširane ličnosti sa reklama koje svakodnevno sreću na malom ekranu. Otprilike kao tipični šizofreničari koji nešto zamisle a onda poveruju da se radi o realnosti.
Možda bi trebalo da svi ti nesrećni zapadnjaci pročitaju priču o košulji srećnog čoveka iz Hiljadu i jedne noći. Razboleo se sultan od nepoznate bolesti a da niko od lekara nije znao šta mu je, osim jenog derviša koji mu je preporučio da obuče košulju srećnog čoveka. Sultan je poslao glasnike u sve krajeve zemlje a da nisu uspeli da pronađu nijednog podanika koji se smatrao srećnim jer je svakome falilo nešto kako bi to postao. Kada su glasnici već izgubili nadu, pronašli su nekog pastira koji je rekao da ne samo da se oseća srećnim, nego da je možda najsrećniji čovek na svetu. Kada su mu glasnici rekli da je sultan teško bolestan i da mu je potrebna pastirova košulja kako bi ozdravio, mladić je odgovorio da bi voleo da pomogne ali da je toliko siromašan da uopšte nema košulju. Sreća ne zavisi ni od čega, ona je stanje uma i duše i na nama je da je dostignemo bez obzira na životne okolnosti.
Ipak nije normalno da dvadeset posto stanovništva pije lekove za smirenje živaca. Zato ću probati da promenim tu statistiku tako što ću se navići da ignorišem strah od insekata, manjak koncentracije i povremenu nostalgiju kada god padne kiša.
