Napadi na Katarinu Rebraču, Milanka Šarančića, Radeta Markovića i Cecu Ražnatović potiču iz političkih krugova. Zakon o privremenom oduzimanju imovine stečene kriminalom u osnovi neustavan i izvrće prezumpciju nevinosti i teret dokazivanja naopačke. EU će se uhvatiti za glavu kad bude videla koliko ljudi iz Srbije traži pravdu pred Međunarodnim sudom.
Veštaci utvrdili da Rebrača nije proneverila 37 miliona
U domaćem pravosuđu zastupate medijski najatraktivnije slučajeve. Jedan od onih koji izaziva veliku pažnju je slučaj Katarine Rebrače, koja se tereti za proneveru 37 miliona dinara iz humanitarnog fonda. Kakva je Rebračina sudbina?
-Posle poslednjeg produženja pritvora gotovo definitivno smo sigurni da se radi o vansudskim uticajima. U dva navrata Tužilaštvo nije predlagalo produženje pritvora, najpre jednom u fazi istrage, a potom i sada, posle podizanja optužnice. Tužilaštvo je smatralo da više nema potrebe za pritvorom, međutim, nedavno joj je pritvor produžen. Nismo se nadali tome ni ja, ni kolege koje su sa mnom u ovom procesu.
Odakle vetar duva?
-To će biti utvrđeno i obelodanjeno u kasnijim fazama ovog postupka. Ipak, veoma je neuobičajeno da posle podizanja optužnice Tužilaštvo ne predloži produženje pritvora, a da sud odluči suprotno. Istina, sud to može da učini po službenoj dužnosti, ali samo u izuzetnim slučajevima. Ovaj izuzetak može da bude baziran na nivou ličnih odnosa onih koji postupaju kao sudije u slučaju produženja pritvora, ali mi smo sigurni da to u ovom predmetu nije razlog. Ljudi koji su odlučivali sigurno su bili pod žestokim pritiskom nekoga iz vansudskih struktura, pa su zato učinili taj potez. Kada se tome doda činjenica da je od prvobitno pomenutih 37 miliona neracionalno potrošenih sredstava već posle prvog veštačenja koje je nepotpuno, površno i šturo to palo na znatno manji iznos, možete da zamislite do čega ćemo doći na kraju! Pritom, u tim veštačenjima nije se imalo u vidu ništa od onoga što što je realno potrošeno u 90 akcija koje je Katarina organizovala za četiri godine. Zar neko može da pomisli da je sve to za džabe urađeno? To je moralo nešto da košta! Sve to mora da bude vrednovano – i njen rad, i efekat akcije koju je vodila, i najzad podizanje svesti pacijentkinja, što je najvažnije i najvrednije. Ako je uspela da spasi makar jedan ljudski život, to je vrednije od svega što joj se stavlja na teret.
Kako Katarina Rebrača podnosi boravak u pritvoru?
-Ona je veoma realna, ali je i rezignirana, što je i za očekivati. I Katarina, kao i svaki čovek koji se nađe u pritvoru, očekuje da što pre bude puštena da se brani sa slobode. Da je na slobodi, umnogome bi pomogla odbrani.
Hapse Šarančića da bi se svetili Velji Iliću
Vaš klijent je i bivši direktor Železnica Srbije Milanko Šarančić. U pojedinim medijima gromoglasno je najavljivano da će mu privremeno biti oduzeta imovina, ali iz suda još nema zvaničnog rešenja?
-Najveći deo kampanje koja se vodi protiv gospodina Šarančića nije kampanja protiv njega lično, već protiv Velimira Ilića i Nove Srbije, stranke koja je sada pravi politički oponent vlasti. Sve ovo što se radi Šarančiću zapravo je upereno protiv Ilića i njegove stranke.
Ceci su istresli pesak iz svih cipela
Zastupate i Svetlanu Cecu Ražnatović, protiv koje je nedavno okončana istraga za proneveru 11 miliona evra od fudbalskih transfera. Očekujete li da će ove jeseni biti podignuta optužnica?
-Do podizanja optužnice može da prođe još sto godina! Sve dok je Ceca to što jeste, dok su mediji takvi kakvi su i dok je Tužilaštvo tako nesamostalno da ne sme da odustane u situacijama kada je to očigledno, ostaće ovako. Dok je Ceca bila u pritvoru za vreme akcije Sablja 2003. godine, pretreseno je svako zrno peska iz svake njene cipele, a ima ih verovatno dosta… Pa, zar nije logično da bi već bila optužena, da su išta pronašli? Ceca je neophodna, ona služi da se stavi na naslovnu stranu kad se dogodi nešto poput priznanja Kosova. Ali, ona je već oguglala na takve stvari, baš kao i njena porodica, deca, prijatelji.
To je najniži nedozovoljeni oblik političke borbe. U svim demokratskim zemljama gde postoji tekovina političke borbe se zna kako se ta borba vodi, koja su sredstva dozvoljena a koja ne. Na primer, jedno od pravila je da ne smeš zloupotrebljavati državne pare da pokažeš kako si napravio puteve ili fabrike, ne smeš zloupotrebljavati lokalnu samoupravu ucenjujući je da neće dobiti ni dinara ako ne glasa za određenu stranku. Takođe, ne smeš zloupotrebljavati ovlašćenja izvršne vlasti i vršiti pritisak na sudsku vlast kako bi se obračunavao sa političkim protiivnicima. To je u civilizovanim demokratskim zemljama nedopustivo i zakonski kažnjivo.
Naš Zakon o privremenom oduzimanju imovine stečene kriminalom je kopija italijanskog zakona, ali se oko njega ipak mnogo lome koplja.
– Taj zakon je u osnovi neustavan i izvrće prezumpciju nevinosti i teret dokazivanja naopačke. Ne možete reći za nekoga da je kriv i da bi trebalo da dokaže da nije, već upravo suprotno – na Tužilaštvu je da dokaže svoje tvrdnje. U Krivičnom zakonu već postoji osnov za oduzimanje imovine. Ako se dokaže da je određena imovina stečena krivičnom delom, ona može da bude oduzeta. Zakon o privremenom oduzimanju imovine stečene kriminalom ima elemente nasilja države, a potreban je da bi se pokazali brzi efekti onoga što država radi. Nivo do kojeg će se doći kada krivični postupci koji su u toku budu završeni je daleko ispod poništavanja samo jedne lopovske privatizacije! To što se može preispitivanjem bilo koje privatizacije vratiti narodu i državi bilo bi sto puta veće od sveg novca prikupljenog privremenim oduzimanjem imovine stečene kriminalom.
Političko ropstvo Radomira Markovića
Sa advokatom Dušanom Mašićem zastupali ste bivšeg načelnika Resora državne bezbednosti Radomira Markovića koji je osuđen na 40 godina. Procesi koji su vođeni protiv njega obilovali su pravosudnim skandalima.
-Bivši ministar policije Dušan Mihajlović je u jednom od svojih intervjua rekao da je Radomir Marković politički zatvorenik, i ja se u potpunosti slažem sa tom njegovom konstatacijom. Ako tako nešto izgovori čovek koji je bio ministar policije u vreme kada je Marković uhapšen, nema razloga da mu se ne veruje. Marković je ovoj vlasti poslužio kao zamena za Slobodana Miloševića, da bi se sudilo jednom vremenu, jednoj politici.
Sve češće se pominje da bi Marković mogao da bude svedok-saradnik?
-Markovićevim imenom se mnogo puta manipulisalo. Istina je da se govorilo da će biti svedok-saradnik, a on je uvek odgovarao: Pitajte me šta god želite i ja ću vam reći sve što znam, ali nikada neću pristati da lažem zarad nekih političkih igara!. U prevodu, nije hteo da bude kao neki zaštićeni svedoci iz kriminalnog miljea. Markovićeva sudbina je da se našao u pogrešno vreme na pogrešnom mestu.
Da li ćete zatražiti pravdu za Markovića pred Međunarodnim sudom za ljudska prava u Strazburu?
-Naravno, i optimista sam da će se neke stvari tamo promeniti. Kolega Mašić i ja svesno nismo iskoristili vanredni pravni lek, odnosno zahtev za zaštitu zakonitosti pred domaćim sudom.
Zašto?
-Nemamo poverenja u današnje pravosuđe i tužilaštvo! Jer, ako su oni pod pritiscima osudili nevinog čoveka, zašto bi sada rekli u redu, pogrešili smo? Setite se sudije Milene Inić-Drecun koja je bila predsednik veća i sudija izvestilac u predmetu Stambolić-Budva. Ona je, da podsetim, izašla i rekla da neće da potpiše tako nešto jer bi u suprotnom učinila krivično delo. Vidite šta je učinilo ostalih šest sudija, uključujući i njenog kolegu koji je falsifikovao njen potpis. Narodna poslovica kaže: Bolje sto krivih osloboditi nego jednog nevinog osuditi. Ali, mi smo ideologiju slobode zamenili ideologijom para. Tvrdim da su srpski zatvori puni nevinih ljudi, sitnih kriminalaca i političkih zatvorenika, dok oni pravi, veliki kriminalci šetaju naokolo!
Sud za ljudska prava u Strazburu već je zatrpan dopisima iz Srbije. Da li je to indikator urođenog nezadovoljstva srpskog naroda koji voli da se tuži ili, možda, ukazuje na problematično stanje u našem pravosuđu?
-Evropska unija će se uhvatiti za glavu kad bude videla koliko ljudi iz Srbije traži pravdu pred Međunarodnim sudom. Pravi problem leži u lošim zakonima koji su usvojeni na brzinu. Tvrdim da je u svakom od njih prisutno znatno umanjenje stepena ljudskih prava, što izričito zabranjuje član 6. Evropske povelje o ljudskim pravima. To bi u konkretnom slučaju značilo da Srbija usvajanjem novih zakona u pogledu ljudskih prava ide unazad. Ako to Evropa stvarno traži od nas, onda bi to značilo da je ona bila iza Srbije u pogledu ljudskih prava, i da mi sada ne idemo u Evropu već da se vraćamo u nju.
