U sveopštem galimatijasu u kojem se danas, deset godina posle prve imperijalne obojene revolucije (ako laže koza, ne laže rog) nalazi Srbija, mnogo je pitanja. Šta nema alternativu, Kosovo ili EU? Vlada ili gej parada? četnici ili partizani? Nacionalizam ili mondijalizam? Ali ako pogledate malo bolje, sva ta pitanja su u stvari lažne dihotomije. Na njih nema pravog odgovora, jer su potpuno besmislena. Svrha im je jedino i isključivo da održe kontekst u kojem se postavljaju: jednu kvazi-dražvu, lišenu identiteta i teritorije, u kojoj živi narod lišen svesti i smisla. Namerno i sistematski.
Navodni proces rehabilitacije generala Draže Mihailovića je medijski cirkus, koji otkriva jedino da se u Srbiji sve žrtve komunizma smatraju krivima, dok se ne dokaže suprotno. Ali to nipošto nije malo otkriće. Jer, Srbija je danas zemlja kojom još uvek vlada komunizam – uprkos činjenici da je zvanično propao 1990, a da je njegov, navodno poslednji, ostatak oboren petooktobarskim pučem.
Kako sad, komunizam? Pa zar ovo nije liberalna demokratija, slobodno tržište, najzapadniji neoliberalni kapitalizam, gori čak i od američkog? Jok. Ekonomski, Srbija je negde između feudalizma, kleptokratije i fašizma (sistema u kojem privatna svojina postoji, ali svima i svime upravlja država). Politički, međutim, to je zemlja kojom u potpunosti vlada duh nekadašnje KPJ.
To što na srpskom grbu i zastavi stoji orao Obrenovića sa sve krunom je optička varka; monarhizam zastupaju karikature poput Vuka Draškovića i bedne senke slavnih predaka poput starešine kraljevskog doma. Srbija je suštinski i dalje avnojevska republika, a nacionalno pitanje se i danas rešava po formuli bratstva i jedinstva. Samo se to danas zove tolerancija i ljudska prava. Ova koaliciona vlada predstavlja pomirenje zavađenih frakcija sa Osme sednice. Upravo su tada poraženi komunisti Srbije prvi optužili Slobodana Miloševića za nacionalizam. To je za komuniste bio najveći greh. Otud i insistiranje nekadašnjih komesara a danas borkinja za ljudska prava na denacifikaciji Srba; pod time oni ne podrazumevaju lečenje Srba od njihovog navodnog nacional-socijalizma, već amputiranje nacionalne svesti, kolektivnu lobotomiju, privođenje kraju posla koji traje ne deset, ne dvadeset, već preko šezdeset godina.
Nekadašnji demokrata a sada rojalista, istoričar čedomir Antić pre neki dan piše o nacionalizmu, navodeći anegdotu o sukobu Srba komunista i Hrvata komunista pre nekih četrdeset godina. Pritom hvali Hrvate, koji su uspeli upornošću i jedinstvom, ali i zahvaljujući moćnim saveznicima i istorijskoj sudbini da ostvare skoro sve svoje državne i nacionalne ciljeve… Bez obzira na unutrašnje sukobe i razlike u Hrvatskoj nikada nije postojao niti najmanji deo elite koji bi osporio hrvatsku državnost.
To važi danas, važilo je pre četrdeset godina, a verovatno i pre sedamdeset, kada je Vlatko Maček priznao Pavelićevu NDH kao legitimnu državu hrvatskog naroda. Ali ne mogu da verujem da Antić poredi ovaj stvarni hrvatski nacionalizam sa srpskim, koji – baš zahvaljujući Jugoslaviji – maltene uopšte i ne postoji! Nije valjda da hoće da kaže kako bi Srbi trebalo da se ponašaju kao Hrvati?
To je, naime, prosto neizvodljivo. Temelj hrvatskog identiteta je neprijateljstvo prema Srbima. To je jedino što, osim katoličke vere, povezuje stanovnike Zagorja (istorijske Hrvatske), Istre, Dalmacije i Slavonije. Oni čak ne govore ni istim jezikom, a zvanični jezik im je – srpski. Fenomen hrvatske opsednutosti Srbima najbolje je ilustrovan u sada već legendarnom eseju Jurice Pavičića Srbi su nama kao čaša konjaka.
To što se hrvatski identitet gradio na antisrpskoj matrici nije samo po sebi toliko problematično koliko sledeće činjenice:
– da su se na istoj osnovi gradili odvojeni identiteti za Crnogorce, Makedonce, i Bošnjake;
– da je taj proces jačanja antisrpskog identiteta grupa koje su se (u istorijskim pojmovima) još juče smatrale Srbima bio moguć jedino zahvaljujući postojanju federativne, komunističke Jugoslavije;
– da su istovremeno Srbi svoj identitet gubili; i
– da se taj proces neometano nastavlja i danas (npr. stvaranjem vojvođanskog identiteta).
Antić krivicu za gubitak srpskog identiteta traži u velikodržavnoj megalomaniji i hegemonskim a potom gordim – metropolskim pogledima na svet srpske političke, ekonomske i kulturne elite. Ovo kao da je prepisano iz nekog pamfleta Kominterne iz dvadesetih godina prošlog veka. Velikosrpski hegemonizam? Stvarno? Dok je svako od Jugoslavije uzimao šta je stigao, Srbi su verovali u jedan narod sa tri imena (Kralj Aleksandar je svojoj deci dao imena Petar, Tomislav, Andrej) i brat je mio, koje vere bio, a posle u bratstvo i jedinstvo. Dok sada slušamo da su Srbi navodno odbacili svoje saplemenike koji su prešli na katoličanstvo i islam, istina je upravo suprotna: oni koji su napuštali pravoslavlje ubrzo bi postajali veći katolici od Pape i veći muslimani od Turaka.
Koliko Srba danas zna za zaključke Drugog kongresa KPJ u Drezdenu, 1928? Tada je odlučeno da se Jugoslavija uništi kao velikosrpska imperija, da se stvore nezavisna Hrvatska, Crna Gora, Slovenija, Makedonija, i da se Kosovo pripoji Albaniji. Ovaj program je (ne znajući) ispunio lično Adolf Hitler, sredinom aprila 1941.
Pogledajte kartu podele Jugoslavije iz tog vremena. Uporedite je sa kartom republika i pokrajina kakve su nacrtane posle 1945. Neke granice se preklapaju, neke ne – ali je princip isti. Nemci su iskasapili prvu Jugoslaviju. Broz je te delove dodatno isekao, a onda od njih sašio novu državu. Umesto munje, oživeo ju je duhom bratstva i jedinstva i samoupravnog socijalizma. Upravo u toj državi su sistematski odgajane generacije malih slabih Srba u ubeđenju da baš oni nose nekakvu drevnu krivicu (Antić). I ne samo to, već su tu istu istinu o Srbima učili Slovenci, Makedonci, Crnogorci, Bošnjaci i Hrvati. Država u koju su Srbi generacijama verovali, koju su devedesetih uzaludno branili, koje se i danas sećaju kao vremena kada se dobro živelo – bila je u stvari jedan monstruozni inkubator, koji je decenijama sistematski trošio srpsko nacionalno biće kako bi od njega stvorio pregršt novih nacija.
Ljudi koji danas vladaju Srbijom nisu Srbi, već drugovi. U nekadašnjem režimu, koji ih je i proizveo, to se zvalo nomenklatura, ili nova klasa (M. đilas). Oni sebe smatraju boljim, pametniji, kulturnijim, superiornijim od Srba, koje smatraju primitivnom stokom. Samo to objašnjava njihovu stravičnu mržnju prema narodu kojem imenom pripadaju; posvećenost razbijanju Srbije i podršku svakom nacionalizmu koji se razvija na račun Srba (od Vojvođana do Sandžaka, a sutra Bog dragi zna čega već). To objašnjava i zašto se takozvani nacionalista iz Antićeve priče pozivao na Jasenovac kao argument za očuvanje Jugoslavije – iako upravo to najveće (ali nipošto jedino!) mesto zločina Nezavisne države Hrvatske predstavlja glavni argument protiv Brozove mrtve države.
Stvaranjem Kraljevine Jugoslavije, Srbi su u ime bratstv faktički amnestirali podanike nekadašnje crno-žute monarhije za započinjanje rata 1914-18 i zlodela počinjena u njemu. Onda je 1945. učinjeno isto sa vinovnicima genocida u NDH. Od logora smrti, mesta mučeništva i simbola genocidnog stradanja jednog naroda, komunisti su napravili političku polugu kontrole, i tako ga relativizovali do zaborava. Danas se sa tim genocidom identično kockaju žutokrate, još jednom pokazujući čiju tradiciju i vrednosti zaista baštine.
EUropstvo koje toliko potencira žutokratija nije ništa drugo nego nostalgija za Brozovim vremenom. Za njih je EU reinkarnacija SFRJ, svemoćna megadržava u kojoj će doveka živeti kao vladajuća kasta. A pomoću briselske birokratije hoće da završe posao koji traje već skoro ceo jedan vek. Posle sveopšteg fizičkog zatiranja Srba, sada se radi na uništenju samog srpskog identiteta, promeni koda i konačnom uništenju raspamećenog naroda, koji bi jednog dana trebalo, je li, da prestanu da budu Srbi i postanu nešto drugo. Baš kao što su se Istrani, Dalmatinci, Zagorci, Slavonci i Hercegovci utopili u Hrvate; sledbenici Muhameda u Bošnjake; od Njegoševe srpske Sparte postao Montenegro, a žitelji nekadašnje Dušanove prestonice sada maštaju da su potomci Aleksandra Velikog.
Da li je ovakav razvoj događaja neminovan? Nipošto. Ali je izvestan ako nam vizija bolje budućnosti ostane povratak u frankenštajnovski košmar iz kojeg u stvari nikada nismo ni izašli. Srbi su danas nacija žderača lotosa – raspamećeni, smoreni i u očaj uterani. Takvi ako ostanu, nemaju budućnost. Ona pripada samo narodima koji su za nju spremni da se bore.
