Foto: HO Spoji
Predstavnici Srpske pravoslavne omladine Inzbruk – SPOJI organizovali su minulog vikenda humanitarnu austrijsku premijeru dokumentarnog filma „Čekajući Handkea“. Projekcije su prikazane u Inzbruku, Beču, Lincu i Sankt Peltenu. Centralna premijerna projekcija u Austriji održana je u Inzbruku gde su specijalni gosti bili Srđan i Luka Petrović, otac i sin, iz metohijske enklave Velika Hoča na Kosovu i Metohiji koji učestvuju u filmu.
Prethodno je film prikazan na svetskoj premijeri u novembru 2021. godine u Sankt Peterburgu, dok je srpska premijera bila 5. marta u Beogradu. Odmah posle toga predstavništvo SPOJI-a u Srbiji organizovalo je humanitarnu braničevsku premijeru 7. marta u Petrovcu na Mlavi gde je specijalni gost bio reditelj filma, Goran Radovanović, koji je između ostalog režirao i igrani film „Enklava“ (o čemu je portal Rasejanje.info pisao)
„Među publikom u Inzbruku su bili ljudi austrijskog i srpskog porekla. Počasni gosti, koji su svojim dolaskom dodatno uveličali ovo veče bili su: prof. Horst Šrajber, istoričar i ekspert za kulturu sećanja, gospođa Irene Hajs, predsedavajuća Odbora za kulturu grada Inzbruka, gospodin Sigfrid Keršbaumer, bivši zamenik gradonačelnika i sadašnji član Skupštine opštine Gris na Breneru, kao i prota Aleksandar Stolić, paroh Srpske pravoslavne crkvene opštine Inzbruk”, istakao je Vladimir Vlajić ispred HO SPOJI.
On je dodao da su „svi su sa velikom pažnjom gledali ovaj dokumentarni film, čiju je postprodukciju SPOJI podržao krajem 2020. godine. Smatrali smo da je od izuzetnog kulturnog i nacionalnog značaja za srpski narod, koji kroz priču metohijske enklave, Velike Hoče, i njenih stanovnika koji se bore da postave ploču u čast austrijskog nobelovca Petera Handkea, na jedinstven umetnički i verodostojan način svedoči o tragičnom životu srpskog i nealbanskog naroda na Kosovu i Metohiji”.
Nakon filma su usledila pitanja publike među kojom su mnogi plakali jer ih je film duboko dirnuo, dok su drugi bili šokirani ostavši u neverici da je u 21. veku u Evropi, na samo nekoliko stotina kilometara od Austrije moguće da postoji narod koji nema elementarna ljudska prava, a da se o tome ništa ne čuje u našim medijima na Zapadu. Srđan i Luka Petrović su vrlo rado odgovarali na sva pitanja, a bilo ih je mnogo, te su razgovori i nastavljeni i po izlasku iz bioskopske sale pošto je veliki broj ljudi ostao kako bise dodatno upoznao sa Petrovićima iz Velike Hoče, jer je bila retka prilika imati goste iz Metohije u Inzbruku.
Foto: HO Spoji
„Godine 1999. i tokom 2004. kada se dogodio Martovski pogrom mnogi su nažalost napustili svoja ognjišta. Mnogo je kuća napušteno, srušeno i spaljeno, kao i bezbroj crkava i manastira. Mnogi Srbi i nealbanci su ubijeni, preko 250.000 je napustilo Kosovo i Metohiju zauvek. Najviše boli što je 2004. tokom pogroma bila prisutna međunarodna zajednica sa bezbroj vojnika KFOR-a, a koji su to samo nemo posmatrali. Posle pogroma ostao je strah i napetost, mogli smo da se krećemo u određenom radijusu od oko 500 metara. To je bila ta imaginarna linija oko enklave koju nismo smeli da napustimo, a sve što je bilo izvan toga bilo je opljačkano i iskorišćeno od strane albanske većine. Malo kasnije se situacija malo poboljšala. Sada možemo da se krećemo u radijusu od oko 2 km i da obrađujemo nešto zemlje i vinograda što je ostalo. Izloženi smo svakodnevnom pritisku. I dalje se pljačkaju i obijaju, crkve, štale i kuće. Dolazi do napada, tako da nikada ne možemo biti 100% sigurni, ali situacija jeste malo bolje nego pre oko 15 godina. Nadamo se da će doći vreme kada će se sve normalizovati i kada ćemo moći normalno da živimo sa našim albanskim komšijama u miru i slobodi! Čekajući Handkea znači čekajući slobodu! – rekao je između ostalog Srđan Petrović.
„Završio sam osnovnu školu u Velikoj Hoči. Zbog nedostatka srednje stručne škole u mom mestu morao sam da upišem školu u Kosovskoj Mitrovici. Od septembra 2021. sam tamo. Stekao sam mnogo drugarica i drugara i zaista se lepo družimo. Život tamo je mnogo lakši i slobodniji nego što je u mom selu u enklavi. Posle završetka Medicinske škole u Kosovskoj Mitrovici želeo bih da upišem tehnologiju vina u Zemunu i tako nastavim porodičnu tradiciju dugu već 6 generacija. Želim da nastavim da živim u Velikoj Hoči, tu gde su živeli i moji preci. Zato se nadam da će životni uslovi u enklavi biti bar malo bolji i slobodniji. Voleo bih da i moji drugari ostanu da žive u selu kad odrastu i da imaju posao. Koliko god bilo teško, ja ću se truditi da ostanem na mojoj rodnoj grudi boreći se sa svim poteškoćama i problemima.“ – za sam kraj je poruku ostavio Luka Petrović koji je nedavno napunio 15 godina.
Ispred bioskopske sale bio je humanitarni štand SPOJI-a na kojem su se skupljale donacije za ugrožene višečlane porodice na Balkanu i za podršku snimanja igranog filma „Bauk“ o NATO bombardovanju Srbije i Crne Gore, čije snimanje u režiji Gorana Radovanovića počinje 24. marta 2022. na godišnjicu početka NATO agresije. Na štandu je skupljeno 535 evra, dok još čekamo informacije iz bioskopa koliko je sredstava skupljeno kroz prodaju karata.
SPOJI još jednom zahvaljuje Goranu Radovanoviću, Srđanu i Luki Petrović, kao i svim gostima koji su došli na austrijsku premijeru filma i tako pomogli da se čuje i širi istina o srpskom i nealbanskom narodu na Kosovu i Metohiji, kao i da se skupe sredstva za pomoć porodicama na Balkanu i za snimanje igranog filma „Bauk“ za koji smo sigurni da je takođe od izuzetnog kulturnog i istinoljubivog značaja.
