KOLUMNE KOJE SU PROBUDILE SRPSKU JAVNOST I VLASTODRŽCIMA POMUTILE MIRAN SAN
Do danas ne znam da je ma ko objavio i najkraći prikaz knjige Milovana Brkića PRO(S)UDITE SAMI, štampana u Beogradu 2006, ponajmanje i neku opširnu stručnu analizu. Moguće se ljudi boje da mu ne čine društvo u Palati pravde i po zatvorskim ćelijama. A nema knjige koja je zaslužila veću pažnju od nje, kao i koja ima potrebu da se prodiskutira javno.
Ovo je prvo zasebno objavljeno delo M.Brkića, ali ne i njegov prvi poklik u odbrani naroda nam prepaćenog i domovine rasparčane. Autor ovog dela je dobro poznat od pre nekoliko decenija ne samo širom Srbije, već širom eks-Jugoslavije, pa i preko njenih granica. Aktuelno on je na sâm vrh svoje zrelosti, afirmacije i srpske javnosti.
Rođen 1956. godine u Ljuboviji (Srbija), Milovan Brkić se aktivno bavi novinarstvom od svoje rane mladosti, od 18-te godine. Objavljivao je u STUDENTU, MLADOSTI, OMLADINSKIM NOVINAMA, DUGI, ILUSTROVANOJ POLITICI, RADIO TV REVIJI, NAŠOJ BORBI, DANAS-u, SRPSKOJ REčI, SVEDOK-u, JEŽ-u, ZUM REPORTER-u, u sarajevskom OSLOBOÐENJU, NAŠIM DANIMA, zagrebačkom POLET-u, beogradskom INTERNACIONAL-u, ljubljanskoj MLADINI, mariborskoj KATEDRI. Samo do kraja 2005. godine njegovo pero je ispisalo preko 3.000 tekstova, komentara, reportaža, intervjua. Na sajtu www.milovanbrkic.com imate izbor njegovih tekstova iz strane i domaće štampe.
U kolumni Pobedili su kriminalci, koja je od 06.10.2005, piše: Od srednjoškolskih dana Boris Tadić i ja provodili smo mladost kao članovi Crvenog univerziteta, grupe koja je vlastima zadavala mnoge glavobolje.
Svojom publicistikom Brkić je privukao pažnju ne samo srpske javnosti, već i jugoslovenske, pa i svetske. Koliko perom, toliko i svojim životom, sudskim procesima i javnim sukobima sa ljudima iz gornje strukture vlasti, izazvao je pozornost širom sveta kao jedan od najsmelijih aktuelnih srpskih disidenata. Do sada je tužen više od 700 puta, zbog uvreda i kleveta, širenja lažnih vesti i povrede ugleda predsednika SRJ. Na svim ovim suđenjima izlazi kao pobednik. Kažu da je izgubio spor samo s Markom Miloševićem, sinom Slobodana Miloševića. On je izuzetni klijent beogradskog zatvora, koji svoja vrata zatvara samo kad tamo stiže Milovan. čim izađe, ta su vrata neprekidno otvorena u očekivanju njega: Skoro svakodnevno svraćam u Palatu pravde,- piše 17.11.2005.-. Mislim da od kada je sagrađena, niko nije više od mene pozivan u sudnicu u svojstvu okrivljenog ili tuženoh.
U kolumni Bolani Dojčin, 22.9.2005, piše: Sramotno je za Srbiju da već četvrt veka izlazim na megdan banditima gornje strukture vlasti, a da mlađarija luduje na stadionima, kafićima, da im kuraž prestaje čim ugledaju prvog pandura i onda su kadri stići i uteći.
Pre ove knjige imao je u Beogradu dve samostalne izložbe zabranjenih tekstova, 1984. i 1986. Obe su mu ih zabranili, ali su i pored toga održane. O njemu je snimljen i dokumentarni film Novinar Brkić: sam protiv svih, u produkciji RADIJA B-92.
Evo tri decenije (od 1980.) što mu je UDB-a Srbije otvorila dosije, okarakterisan kao unutrašnji neprijatelj, pa ga – sledstveno – i survejira, prisluškuje i provocira na svaki korak. Godine 1990. prebačen je u nadležnost Kontraobaveštajne službe, a pod novom karakteristikom – saradnja sa stranim obaveštajnim službama.
Od pre 7 godina Milovan Brkić je osnivač i glavni urednik nezavisnog u početku nedeljnog i sada dvonedeljnog magazina TABLOID, koji izlazi u Beogradu pod geslom list protiv mafije. Preko njega kažu da je samo u prvoj godini izlaženja postavio zbir zabrinjavajućih pitanja najvažnijim ličnostima i institucijama u zemlji i u svetu, koliko drugi nisu postavili ni za jednu deceniju. Zato su ga od samog početka nazvali novinar-institucija, kome se građani javljaju zbog svojih nevolja svakodnevno, kao narodnoj kancelariji.
On je autor serijala uvodnika ovog magazina, koji se traži i čita ne samo širom Srbije, već i širom eks-Jugoslavije, pa i van njenih granica. Objavljene 2004-5. sabrao ih je pod naslovom PRO(S)UDITE SAMI. U drugom delu knjige sakupljene su i kolumne iz 2003. godine, objavljene na stranicama dnevnog lista INTERNACIONAL. Sve su kratke: prve – jedna ipo, najviše dve stranice, dok su druge nešto duže, dve ipo, tri, pa i tri ipo stranice. Njima Brkić, uvek sa žarkom željom da ispravi nepravde (Str. 70), smelo razotkriva i snažno, jako snažno, neverovatno snažno šiba po mazohizmu srpske kulturne elite, po primitivizmu, poluintelektima i polupismenjacima, po pseudorodoljibima i pseudoideolozima, po izrodima i izdajnicima, ophrvanim prezrenjem i mržnjom prema Srbiji i srpskom narodu, preokupiranim ličnom sudbinom i ličnim, niskim interesima, pa i najprljavijim delima, zločinima.
On kritikuje bez milosti sve i svašta, licemerstvo i nemoral, belosvedske varalice, lopove, partijske bandite, sav naš društveni otpad, pa i SPC, njenu naforu, popove, pa i vladike. Otvoreno i smelo, navodeći nam i prava imena kritikovanih, ne samo kad je reč o nekom presedniku-direktoru institucije, preduzeća, ne samo kad je reč o kakvom ministru, već i kad je reč o presedniku Republike ili patrijarhu. Razotkriva nam zablude i zlotvore. Rasvetljava nam istine. Kako sâm kaže: Dve decenije pozivam imenom i prezimenom Srbe koji pljačkaju državu, fondove, banke, sugrađane (Str. 139). Ovim njegovim kolumnama on je uzeo na sebe ulogu i dužnost specijalnog javnog tužioca i javnog narodnog tribuna. U kolumni Iza tuđih leđa, 15.9.2005, piše: Ministar vojni Prvoslav Davinić pokrao je milione evra, ali od zakona ima da ga spase Njegova ekselencija Amerikanac Majkl Polt, kome je Prle dao masnu proviziju.
Svaka kolumna je aktuelno ogledalo Beograda i čitave Srbije. Na prvi pogled nam se čini da je sve mračno, bez izlaza i beznadežno, pesimističko, propalo: teže bih podneo nesreću ljudi, koji poslednjom parom plaćaju jeftin vinjak ili neku brlju, samo da zaborave da su živi i šta ih sutra, kada se otrezne, čeka. Srbija ima danas dva sveta koja se međusobno ne dodiruju. Malobrojnu gornju strukturu ratnih profitera, partijskog bašibozuka na vlasti, i gladnog naroda koji konzumira latinoamertičke serije. Perverzije prvih prevazilaze maštu i zapadnih aristokrata i džet-set društva. Oni su, u stvari, mašine za preradu govana,- piše naš Brkić. Citirajući pesnika Dis, kaže i ovo: Mi smo išli putem, put je bio dug, na kraju shvatismo da je bio krug. Ima u njegovim kolumnama i danteovskog očajanja, ali i gorkovskog protesta, pa i apisovskih stremljenja. Ako ih pažlivo pročitamo, ako se produbimo u suštinu njih, videćemo da on nije izgubio nadu, da on veruje u svetliju i lepšu budućnost, veruje u ljudsko i plemenito: Srbija ima dva sveta! Svet osuđen na trulenje i smrt i svet koji će je dići na noge, udahnuti joj veru u sebe i preporoditi je. Za novu srpsku klasu ne važe zakoni, nedostupni su sudovima, a Boga se ne plaše. Za njih je potreban novi Apis, ili crvene brigade, da tu zločinačku bandu, ogrezlu u pljački, otimanju, halapljivosti, prizovu pameti, da im daju do znanja da njihovoj poživinčenosti ima kraja (Str. 78). Ima kraja!!! On je sasvim svestan da Borci protiv diktature, u zemljama bez zrele radničke klase, postaju diktatori kad preuzmu vlast (Str. 133).
Društveno nasljedstvo je jako snažno za svakoga, ali ništa manje i domaće, pa i socijalno-političko vaspitanje. Brkić je iskren, ne laže, neće i ne može da laže, iako kaže da svi Srbi lažu. Poreklom iz jedne bogate seljačke porodice, koja je podržala i četnički pokret, on je kao srednjoškolac imao profesorku koja je bila sekretarica Draže Mihajlovića. Iako njene savete nije poslušao, njene su mu lekcije izgleda učinile utisak, pa se ogledaju ne samo u njegovim reminišencijama, već – tu i tamo – i u njegovim stavovima prema komunistima, disidenciji i revoluciji, što bi trebalo analizirati i prodiskutirati u detalje, jer ta shvatanja danas su aktuelna i značajna, posebno za radničku klasu, bez koje, kako sâm kaže, borci protiv diktature, kad preuzmu vlast, postaju diktatori.
Iz kolumne u kolumnu Milovan Brkić vitla perom kao iskusni vitez floretom. On ima ne samo potrebnu smelost, već i široko poznavanje problema koje tretira, pa zato demaskira, šiba, razapinje i bode ne samo činjenicama, dokumentima i argumentima, već i jezikom, kojim vlada kao izvrstan intelektualac. Njegov je stil ne samo novinarski, već i literarni, umetnički, mestimično i pesnički, prožet poslovicama, narodnim izrekama, krilaticama, pa i turcizmima, koji mu daju posebni kolorit i snagu. S toga se njegove kolumne čitaju lako, a pošto su i kratke – one se gutaju jednim dahom. Njihovo čitanje i razmišljanje o tretiranim problemima učiniće svakog umnijim i pronicljivijim, sposobnijim da shvati postojeće stanje i spremnijim da se odazove svojim aktuelnim građanskim obavezama, vapijućem zovu naroda i domovine Srbije, pa i da se priključe ovom kriku i pokliku Milovana Brkića, ovom odanom i prepaćenom sinu naroda i domovine, te da se suoče – zašto ne (?!) – i sa pandurima bande na vlasti. One su već probudile srpsku javnost i vlastodržcima pomutile miran san. Srbi, ma koliko strpljivi bili, smelo koračaju k svojoj budućnosti, sigurni da će biti praznika i na njihovoj ulici, da će doći i njihov dan pravde i odmazde za sva nedela, koja su im učinjena i čine im se svakodnevno. Veštičin kazan vri. A to nam svedoči i ovo delo našeg Milovana Brkića.
