Dr Marko Lopušina, novinar iz Beograda, autor mnogih knjiga o srpskom rasejanju i profesorka Svetlana Matić iz Matić, pesnikinja i takođe autorka mnogih lepih dela na srpskom i nemačkom jeziku, zajedno su objavili knjigu Srbi u Austriji. Prenosimo njihov feljton o prvom srpskom klubu u Beču:
Posle potpisivanja sporazuma između Austrije i Jugoslavije 1968. o izvozu naših radnika, u prestonici na plavom Dunavu, naši ljudi zaigrali su pre 53 godine prvo fudbal, a potom srpsko kolo.
Prvi srpski klub u Beču osnovao je davne 1969. godine Božin Jovanović, zvani Bata, radnik poreklom iz Prokuplja. Bilo je to vreme kada su Srbi iz SFRJ bili Jugosloveni. Božin je bio kum i prvi predsednik ovog udruženja naših radnika.
– Ime „Internacionalni klub mladih Jugoslovena“ smo mu dali zbog toga, jer smo svi mi osnivači i članovi kluba bili mladi. Imali smo od 20 do 25 godina starosti. I želeli smo da u Austriji živimo svoju mladost na jugoslovenski način – iskreno nam otkriva Božin Jovanović, koji danas kao penzioner živi u Beogradu. Da bismo shvatili kako je živeo prvi jugoslovenski predsednik prvog kluba u Beču, pogledajmo srpsku i austrijsku biografiju samog Božina Jovanovića.
Rođen je 4. avgusta 1944. u Prokuplju u porodici oca Svetomira i majke Vidosave. Odrastao je u staroj kući dede Obrena Jovanovića, uspešnog trgovca u Prokuplju i okolini. Majčin otac, deda Obren Stojiljković je, takođe bio trgovac.
– Deda Obren je bio upravnik Prokupanske banke 1922. godine. Imao je tri sina, Svetomira, mog oca, Vitomira,i Dragoljuba Jovanovića, moje stričeve. Prvi se Svetomir školovao u Marselju za trgovca , a drugi Dragoljub se školovao u Beču za ekonomistu. Postao je stručnjak za vinogradarstvo i instruktor za vino.
ŠEGRT KOD STRICA
Dragoljub Jovanović je u Beču bio vlasnik kafane „Dalmacija“ u 4. okrugu. Umro je 1986. godine, sahranjen je u Beču, ali mu se grob ne zna, jer niko nije plaćao grobno mesto.
– Sudbina je spojila mene i mog strica u Beču, kada sam 19. godina – priča Božin.
Božinov stric Vitomir Jovanović je iz Prokuplja bratu Dragoljubu u Austriji nudio ćerku da živi i kod njega, da mu kuva i održava domaćinstvo u centru grada, ali Dragoljub Jovanović nije hteo bratanicu, već bratanca Božina Jovanovića. Stric mu je pisao tokom 1965. godine:
– Da ti dođeš kod mene u Beč. Da radiš u mojoj kafani, ali i da učiš nemački i trgovački zanat. Božin je bio odličan učenik osnovne i Poljoprivredne škole, kao i njegova sestra Božana. Njegov otac poznat u varoši kao Sveta Francuz, bio je kućni alkoholičar i nasilnik, pa kad su se roditelji razveli, sin Božin je sudski dodeljen ocu, a ćerka Božana majci. Otac je bio flautista i tukao ga je flautom, koja se slomila. Međutim, Božin je pobegao kod majke, gradske krojačice, koja ga je školovala u Prokuplju i potom poslala u Beograd da upiše studije na Poljoprivrednom fakultetu. Tada se 1965. godine javlja stric iz Beča i majka ga šalje u Austriju da radi.
– Spremim kofer, obučem kaput i krenem vozom iz Niša za Beč. Stricu Dragoljubu sam poneo balon dedine stare rakije. Dočekao me na Južnoj bečkoj stanici i odveo u svoj stan. Dao mi je posao u kafani, da sređujem podrum sa pićem, da primam snabdevanje i perem sudove i čaše. Zbog luka koji sam sekao, išle su mi suze na oči. Stric mi je rekao da moram od gostiju da učim nemački. Njegov stric Dragoljub je bio momak i nije trpeo nikoga drugog u svom stanu, pa je krajem 1965, godine rekao bratancu Božinu, kog svi zvali Bata, da se vrati kući u Prokuplje. Dao mu je 200 šilinga za voznu kartu i ispratio ga do Južne železničke stanice. Tu se , međutim, desi nepredviđeni slučaj. Naiđe jedan jugoslovenski radnik, koji reče Božinu da se zove Mirko i pozva ga da radi sa njim.
– Mirko je video da sa ja tužan, pa da me razveseli reče da je on stolar, da radi za Austrijance i da mu je potreban šegrt. Prihvatio sam tu ponudu, jer sam želeo da ostanem u Beču. Odveo me kod gazde, ovaj me prihvatio i dobio sam posao da šmirglam nameštaj, prinosim i odnosim materijal, skladištim robu. Jezik nisam znao, zanat nisam imao i bio sam običan fizički radnik. Papire nisam imao, stan nisam imao. Spavao sam na klupi u parku kod železničke stanice. Policajci sa baterijskim lampama su noću obilazili park, budili me i terali odatle. Mnogi naši ljudi nisu imali krov nad glavom, pa su neko spavali čak i u telefonskim govornicama – pamti Božin Jovanović, tada momak, star 21 godinu.
Posle izvesnog vremena Božin je u Beču našao smeštaj, u jednoj sobi sa 9 kreveta i 10 stanara, radnika iz Jugoslavije. Vredno je radio razne fizičke poslove, čistio Beč i njegove fabrike, da bi jedne nedelje otišao da poseti strica Dragoljuba Jovanovića u centru grada.
– Šta je? Nisi otišao kući u Prokuplje – pitao ga je iznenađen njegovim dolaskom.
– Nisam, jer ne mogu majci da budem na teretu.
– Šta je tu je, ti si sad odrastao čovek, umeš da brineš o sebi. Hajde da ručamo, pa idemo na službeni put, da vidiš kako ja radim – rekao mu je stric.
Krenuli su automobilom za Burgeland da kupe vino za kafanu. Božin je dobio od strica zadatak da opera automobil, da natoči gorivo, da unese u gepek vino koje budu kupili. I da ćuti dok stric pregovara sa prodavcem vina.
– Austrijski vinar ga je primio sa visokim uvažavanjem. Stric je probao pet vrsta vina i za svako je rekao od koje je sorte grožđa. I potom naručio za kafanu 200 flaša. Gazda nas je častio 20 flaša vina. Kada smo došli kući, stric mi je dao novac za gorivo, a ne za pranje auta. Rekao je da me „časti 10 flaša vina za pomoć“. – pamti Božin Jovanović ovu lekciju iz srpskog biznisa u Austriji.
Kada se Božin zaposlio u kartonaži „Filko“, u kojoj je radilo 300 Jugoslovena, upoznao je g. Jelića, prevodioca. On je našim radnicima prenosio naređenja šefova i samog gazde, a njima referisao o ponašanju Jugoslovena.
– Bio je dobar čovek, koji je cenio moj rad i koji me posavetovao da učim nemački jezik. Upisao sam se 1968. godine na kurs nemačkog za strance na Bečkom univerzitetu . U toj školi bilo je malo naših radnika, ali je bilo dosta dece naših diplomata i privrednih predstavnika. Išli smo popodne na časove jezika, pa sam nekad morao da napustim radno mesto, što mi se odbijalo od plate – kazuje Božin Bata Jovanović. U početku mu je bilo jako teško da pratim nastavu na nemačkom jeziku, ali je kasnije, za dve godine savladao jako dobro nemački. To je g. Jelić rekao gazdi kartonke gospodinu Leman, koji je bio Holanđanin.
Gazda Leman je odlučio da Božinu Jovanoviću plati školovanje i da mu plaća i izostanke sa posla zbog učenja nemačkog jezika. Gazda je u ovom mladom čoveku prepoznao radnika koji želi da bude uspešan na poslu i u austrijskom društvu.
– Kada sam dobio 1970. godine diplomu prevodioca sa nemačkoj jezika na srpsko-hrvatski, odmah sam dobio posao u Savezu sindikata Austrije. Sve veći broj radnika iz SFRJ zahtevao je i sve veće aktivnosti sindikata, pa i potrebe za prevodiocima. Sindikat je želeo da radnička klasa iz stranih zemalja bude disciplinovana, vredna i pod kontrolom države Austrije– priznaje Jovanović.
Puno je vremena prošlo od tih doseljeničkih godina Božina Jovanovića u Beč, ali se on i danas seća da su njegovi drugovi iz Jugoslavije, sa kojima se sretao u slobodno vreme bili Slobodan, Danilo, Marinko.
KLUB U PODRUMU
Okupljali su se u jednog austrijskoj kafanici u 17. okrugu. Kako je u njoj bio džuboks, sa dozvolom gazdarice, ugradili su u njega i ploče sa našom muzikom i slušali pevača Duška Jakšića, harmonikaša Jovicu Petkovića, Radojku i Tineta Živkovića.
– Kad nam je dosadilo da se sastajemo u toj kafanici, a i kako nam se društvo uvećavalo, predložio sam zemljacima da nađemo neke prostorije i otvorimo naš klub i naš bar. Složili smo se i ja sam našao jedna veliki podrum u zgradi u Urbangasse broj 10. Gazda Hilko nam je iznajmio podrum za ugalj za 500 šilinga na godinu i po dana. Mi smo podrum očistili, okrečili, preuredili. Napravili podijum za muziku, bar za piće i hranu, dva toaleta. Dobili smo veliki prostor u kome je moglo da stoji stotinak ljudi.– svedoči nam prvi predsednik prvog jugoslovenskog kluba u Austriji, osnovanog 1969. godine.
Internacionalni klub mladih Jugoslovena bio je prijavljen i registrovan u bečkoj policiji. Čelni ljudi kluba bili su Božin Bata Jovanović, predsednik, Slobodan Sloba Vučković, potpredsednik, poreklom iz Požarevca, sekretarica Ivanka Štimec iz Murske Sobote u Sloveniji i članovi Viktor Mazanik, poreklom iz Zagreba i Mile Bosanac.
– Klub je imao više od 700 članova. Većina njih su bili Srbi iz Srbije, BiH i Crne Gore. Iako smo zvanično bili jugoslovenski klub, Hrvati, koji su imali svoje etničko
čiste klubove, kada bi došli u naše prostorije govorili su da su bili „u srpskom klubu“ – ističe srpski karakter prvog kluba u Beču osnivač Božin Bata Jovanović. IKMJ je imao šest sekcija i timova. „ Internacionalni klub mladih Jugoslovena“ prijavljen je zatim u austrijskom sindikatu i u Ambasadi Jugoslavije. Konzuli Petrović i Mitić su lično pomagali prvom predsedniku Božinu Jovanoviću da opremi klub što bolje da bi počeo normalno da radi. Konzuli su u pomoć pozvali predstavništva velikih jugoslovenskih preduzeća, kao što su bili JAT, Jugobanka Beograd, Sportske novosti iz Zagreba, da finansiraju klub sa po 5000 šilinga.
– Čitav projekat koštao nas je 100.000 šilinga. Sponzor kluba bila je Ljubljanska banka. Njen predstavnik u Beču bio je Vladimir Zabukovac, dakle, Slovenac koji je bio i član našeg kluba – kaže Božin Jovanović. Od Saveza sindikata Austrije klub IKMJ je dobio stolove i stolice, šahovske garniture i rekvizite za stoni tenis. Od jugoslovenskih preduzeća donacija je korišćena da se opremi fudbalski tim, ženski rukometni tim, kao i ekipe šahista i stonotenisera.
– U Statutu našeg prvog kluba IKMJ bilo je zapisano da se bavi sportskim i kulturnim aktivnostima. A to je značilo da u našoj sali možemo da igramo šah, stoni tenis, a na opštinskom terenu fudbal. Napravili smo prvu jugoslovensku, odnosno srpsku diskoteku i organizovali takmičenja u plesu. Imali smo i filmsku sekciju – pamti Božin Jovanović, koji je igrao stoni tenis i osvajao titule prvaka Jugoslovenske lige.
Fudbalski tim IKMJ imao je ukupno 40 igrača. Trener tima IKMJ bio je Jovan Aćimov iz Valjeva, koji je bio odličan fudbaler. Nastupao je na fudbalskom terenu Saveza sindikata Austrije. Prvi fudbalski tim IKMJ od 1969. do 1973. godine, činili su: Galić, Daub, Ćuk, Jović, Džuvelkovski, Kostić, čuče Žižić, Kurjan, Tatomirović, Masle, Čonakov i Milošević.
– Bili su to iskusni fudbaleri, jer su u otadžbini igrali za klubove Druge i Zonske lige Srbije. Najbolji fudbaleri IKMJ su bili, bek Marko Galić, golman Ivica, krilo Anot Živić i golgeter Savanović – otkrio mi je Božin Bata Jovanovića, danas prevodilac u Prokuplju i penzioner u Barajevu.
– Godine 1970. fudbaleri su imali 31 utakmicu, a igrali nerešeno na dva meča i izgubili samo dva susreta na zelenom terenu.
– Tim je pobeđivao jugoslovenske, austrijske i turske radničke klubove sa po 3:0. Igrali su nerešeno 2 prema 2 protiv FK Jugoslavija iz Badena kod Beča.
U maju 1971. godine Fudbalska liga jugoslovenskih klubova, imala je šest članova. Prvi je bio tim Ilindena, drugi tim IKMJ, treći FK Radnik, četvrti FK Hajduk, peti FK Lokomotiva i šesti FK Jugoslavija.
– Mi fudbaleri IKMJ smo bili prvaci lige naredne godine. Osvojili smo dva puta pobednički pehar Kupa Jugoslovena, prvo mesto na turniru Sportskih novosti iz Zagreba, pa na turniru Ljubljanske banke iz Ljubljane, kao i na Prvomajskom turniru u Badenu.
Podneli smo zahtev Podsavezu lige u Beču i on nas je primio, ali su se bečki lokalni klubovi žalili, pa su nas odbili. Trebalo je da uđemo u Austriju fudbalsku ligu, ali se naši jugoslovenski klubovi oko toga nisu dogovorili i nisu poslali zahtev Fudbalskom savezu Austrije – otkrio nam je trener Jovan Joco Aćimov.
Dr Marko Lopušina/ Prof . Svetlana Matić
